“Србију треба бацити на колена”, гласила је некада линија немачке политике за Балкан, коју је наметнуо министар спољних послова Клаус Кинкел. Изгледа да је Гвидо Вестервеле кренуо стопама тог либералног духа. Тек што је стигао у Београд, већ је тешко прекорио свог српског домаћина.

Зашто Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичари некада блиски ДСС, сада страсно бране Тадића и Јеремића? И да ли су они, можда, ипак у праву? Они су се одвојили од „Српске политичке мисли“ и основали часопис назван „Нова српска политичка мисао“. Ту се није радило о концепцијским и политичким разликама о којима говори Слободан Антонић.У питању није било ни „нијансирање патриотске мисли“, већ лични сукоби и отпочињање колаборације како би био створен сопствени истраживачко-издавачки цента

Србија се налази на опасној странпутици са оваквом Резолуцијом. Она је уједно последњи симбол поражавајуће политике која прети да српску борбу за очување државе претвори у потпуни колапс. Данашња Резолуција, која је спорна и формално и суштински, је последњи показатељ да Србија не само да не препознаје сопствене “црвене линије”, већ да исте никада нису ни постојале.

Спољна политика Србије коју репрезентују Борис Тадић и Вук Јеремић, после велике одлуке МСП-а да стане на страну албанске сецесије – што је иначе велики пораз због кога би неко у нормалној земљи поднео оставку – кренула је у нову губитничку авантуру која се зове предлог српске резолуције у УН. „Упад Вука Јеремића у патриотско бирачко тело“ је заправо важнија ствар но борба за националне интересе јер би се његовом победом на председничким изборима наставила жутократија и потпуно пацификовала Србија.

Српске власти су погрешиле што су својевремено иницирале, односно дале предлог оцене легитимности шиптарског самопроглашења, и што су, уосталом, било шта тражиле од МСП-а! Убеђен са да су неки политичари у Србији морали да знају, а можда су сасвим добро и знали, да то није никакав Међународни суд правде, већ Међународна мафија неправде.

Најсвежији пример је да је потврду исправности своје одлуке да у Скупштини не гласа за тзв. Одлуку о КиМ, после става МСП, ДСС добила свега неколико дана после, а добија и дан данас. Међутим, нико из медија није (нити ће) похвалио ДСС или указао на то да је ДСС била у праву. Медији су сасвим у рукама странаца и режима, и стварност се креира и изврће тако да ни виспренији грађани више не могу да сагледају истину.

Упркос великој привржености својој држави, коју је знао да цени и цар Душан, у последњој деценији, од 1999. године, Српска држава готово и да не помиње Горанце који су остали да живе на Косову и Метохији, и живе теже и у далеко лошијим условима него многи Срби у енклавама на Космету. Иако нису Албанци, третирани су као припадници албанске мањине у местима где живе. При покушају да се објасни да они нису Албанци, многи Срби сматрају како су они “исти”.

Ових дана влада Мађарске јавно је озваничила да изградња „Јужног тока“ има потпуни приоритет и пуну подршку Будимпеште у односу на „Набуко“, што је дијаметрално супротно у односу на некадашње изјаве премијера Орбана и његових најближих сарадника док су били у опозицији. По питању „Јужног тока“, некадашња опозиција с Виктором Орбаном на челу, учинила је све што је било у њеној моћи уз бриселску и вашингтонску подршку да минира руски пројекат! Успорена реализација донела је знатне материјално-финансијске губитке. Мађарској страни, не руској.

„Немогуће је било шта урадити на Косову без мишљења Американаца“, поверио ми је изасланик једне међународне организације у Приштини. Знала сам да Косовари воле Американце од како су их „ослободили“ од Срба. Али, нисам знала до које тачке Американци држе готово све полуге у овој држави. Један други изасланик ми је рекао: „Косово никада неће бити држава. Без НАТО и Американаца, Косово не може самостално да постоји. Сједињене Америчке Државе неће никада отићи одавде.“ И мислим да је у праву.

Немачки шеф дипломатије Гвидо Вестервеле саопштио је званичном Београду, оно што се могло наслутити још 1999. године, а што је било очигледно 2001. године: да Србија наводно може рачунати с европском перспективом само ако у догледно време призна независност самозване косметске државе и да у наредних 10 година наша земља уопште неће ући у ЕУ чак и ако призна ову нову „државу“.