Чији су српски манастири на Косову и Метохији?

У сенци драматичних догађаја и политичких преговора о судбини Косова и Метохије, одвија се и тиха али не мање бурна борба за српско духовно и културно наслеђе на територији јужне српске Покрајине. Недавни билатерални споразум, који су потписале државна секретарка САД, Хилари Клинтон и председница такозване државе Косова, Атифете Јахјага, подсетио је и на скори покушај да се на последњој седници УНЕСКО-а у Паризу, уместо имена Србије уз четири српска средњовековна манастира који су уврштени на Листу светске културне баштине, нађе име такозване државе Косово.

Марко Алексић: "У сенци драматичних догађаја и политичких преговора о судбини Косова и Метохије, одвија се и тиха али не мање бурна борба за српско духовно и културно наслеђе на територији јужне српске Покрајине. Недавни билатерални споразум, који су потписале државна секретарка САД, Хилари Клинтон и председница такозване државе Косова, Атифете Јахјага, подсетио је и на скори покушај да се на последњој седници УНЕСКО-а у Паризу, уместо имена Србије уз четири српска средњовековна манастира који су уврштени на Листу светске културне баштине, нађе име такозване државе Косово."

Овакви потези су део континуираних напора на пољу културе и упорног игнорисања чињенице да се атрибути државности дају једној лажној, нелегалној и непризнатој политичкој творевини. Они су и формално исходиште идеје да би српски православни манастири требало да постану `средњовековни споменици Косова`. Као што је поменута иницијатива на седници УНЕСКО-а у Паризу јуна протекле године пропала пре свега јер ова квазидржава није члан Уједињених нација нити УНЕСКО-а, тако је и овај билатерални споразум, који су САД уосталом до сада потписале са 23 земље укључујући и Србију, без икаквог обавезујућег значења за друге државе и међународне организације, и односи се само на његова два потписника. Дакле, није у питању формално значење овог догађаја, већ континуитет намере да се културна баштина злоупотреби у политичке сврхе. Овог пута није реч о физичком уништавању споменика, већ о уништавању његовог значења и идентитета.

Још увек су у сећању драматичне размере организованог масовног рушења српских средњовековних цркава и манастира на Косову и Метохији од 17. до 20. марта 2004. године. Разарање српских духовних споменика почело је одмах након уласка међународних војних снага НАТО-а на Косово и Метохију 1999. године. Тада су протеране и све српске институције културе које су деценијама до тада бринуле о културној баштини на Косову и Метохији. Током тих неколико мартовских дана 2004. године, спаљено је и уништено 35 српских средњовековних храмова, од чега свих осам православних цркава у Призрену, између осталог и црква Богородице Љевишке са почетка XIV века која је на Листи светске кутурне баштине. У овом етнички и верски мотивисаном масовном злочину, споменици су уништавани пре свега због своје духовне вредности и значаја за српску националну традицију и идентитет.

Још увек су у сећању драматичне размере организованог масовног рушења српских средњовековних цркава и манастира на Косову и Метохији од 17. до 20. марта 2004. године. Разарање српских духовних споменика почело је одмах након уласка међународних војних снага НАТО-а на Косово и Метохију 1999. године. Тада су протеране и све српске институције културе које су деценијама до тада бринуле о културној баштини на Косову и Метохији. На слици: Богословија и древна православна црква Св. Спаса, након уништавања у погрому над Србима и њиховим споменицима културе 2004. године.

Уместо да питању културне баштине посвети посебну пажњу, међународна заједница и УНМИК су надлежности и овлашћења из области кутуре пренели на паралелне институције које су основали Aлбанци на Косову и Метохији. То је посебно неразумљиво ако се зна да се ниједна од тих институција није одредила нити осудила поменута разарања. Убрзо су, у оквиру политике замена теза и игре речи, протеране српске институције културе проглашене `паралелним`.

И док се из медија у Приштини шире тврдње да поменути манастири нису део српске културне баштине, уз аргументе који немају баш никакву научну па ни логичку вредност, дотле се тамошњи званичници задовољавају да доследно игноришу свако помињање епитета српски уз српске средњовековне храмове. Тако је коначно свима постало јасно да влада такозване државе Косово и оних који су је инсталирали на територији јужне српске Покрајине већ дуже време спроводи у дело намеру да се промени суштинско значење и духовни и културни идентитет српских православних споменика. Како онда некоме ко је више пута до сада показао решеност да уништи ове духовне и културне споменике, и који јасно показује намеру да и даље угрожава њихов смисао и значење, препустити бригу о тим споменицима?

Да се заправо ради о низу потеза који су део систематичног приступа решавању питања српске баштине на Косову и Метохији, можда најбоље илуструје обраћање америчког амбасадора у Приштини, Кристофера Дела окупљеним албанским политичарима пре три месеца, поводом додељивања америчке помоћи влади такозване државе Косово за пројекте заштите културног наслеђа. Он је, повлачећи паралелу између стварања нове културе на тлу своје државе са стањем на Косову и Метохији, изјавио: „Сматрам да је Косово које смо створили од 1999. године до данас и које је независно од 2008. године на један начин могућност да и ви изградите један нови идентитет, ново наслеђе, нову културу састављену од различитих делића који чине историју и народе ове дивне земље.“

Да се заправо ради о низу потеза који су део систематичног приступа решавању питања српске баштине на Косову и Метохији, можда најбоље илуструје обраћање америчког амбасадора у Приштини, Кристофера Дела окупљеним албанским политичарима пре три месеца, поводом додељивања америчке помоћи влади такозване државе Косово за пројекте заштите културног наслеђа. Он је, повлачећи паралелу између стварања нове културе на тлу своје државе са стањем на Косову и Метохији, изјавио:

„Сматрам да је Косово које смо створили од 1999. године до данас и које је независно од 2008. године на један начин могућност да и ви изградите један нови идентитет, ново наслеђе, нову културу састављену од различитих делића који чине историју и народе ове дивне земље.“

Тако је на јасан начин изречено оно што се до скора чинило незамисливо: да се политичким одлукама и насиљем жели променити значење храмовима који су стари скоро седам векова, који представљају темељ духовног и националног идентитета Срба и чија је споменичка вредност од највећег светског значаја. Пошто је за нешто такво немогуће наћи иоле разумне аргументе, посегло се за баналном политичком манипулацијом и игром речи: ако се лажна држава назове Косово, онда се и сва културна баштина на њеној тероторији назива `баштина Косова` и она припада тој држави и њеном културном и сваком другом могућем идентитету.

Оваквом правном и логичком гимнастиком заобилази се основни принцип да територијална припадност или неприпадност некој политичкој творевини не може утицати на духовну или културну вредност и значење неког споменика. Не може један споменик бити седам векова српски, без обзира да ли се налазио у оквиру средњовековне српске државе или Турске, а онда за неколико година постати део `једног новог идентитета, новог наслеђа, нове културе`. Поменути захтеви остају слепи и за једну тако флагрантну чињеницу каква је околност да лажна држава Косово није чланица Уједињених нација, па не постоји ни почетни услов за шпекулације овог типа. Не могу САД да се баве заштитом српских верских и културних споменика на њеној територији у сарадњи са нелегалним и међународно непризнатим органима које је тамо инсталирала. Коначно, не треба ни помињати да покушај овако грубог и бахатог експеримента са споменицима који представљају тако важан део духовног и културног идентитета једног народа, само по себи, представља одсуство добре воље и кршење општих цивилизацијских вредности.

Пошто је за нешто такво немогуће наћи иоле разумне аргументе, посегло се за баналном политичком манипулацијом и игром речи: ако се лажна држава назове Косово, онда се и сва културна баштина на њеној тероторији назива `баштина Косова` и она припада тој држави и њеном културном и сваком другом могућем идентитету. На слици: Свети Симеон - Стефан Немања, фреска из Богородице Љевишке, XIV век.

Довођење у питање духовне, културне и националне традиције споменика од највећег међународног значаја, као што су српски средњовековни манастири на Косову и Метохији, је само по себи тежак и мукотрпан дипломатски и политички посао. Оно што може олакшати такве намере је неактивност или макар млаки оптор друге стране. Ако се у оквиру политичких преговора Србији непрестано намећу понуде и уцене у којима би своју јужну Покрајину разменила за извесне политичке уступке, дотле је заштита српске верске и културне баштине питање у коме је немогуће јавно условљавати или ограничавати став и деловање Србије. Српски манастири и цркве на Косову и Метохији су у апсолутном власништву Српске православне цркве, а у науци су без изузетка деценијама, изузимајући неке најновије коментаре, без довољног стручног кредибилитета, недвосмислено опредељивани као српски. Али и да није тако, аргументи и чињенице које говоре томе у прилог толико су очигледни и лако доказиви, да је тврђење супротног могуће само уз озбиљне методолошке пропусте. Упркос тако повољним оклностима у поређењу са другим пољима одбране наше јужне Покрајине, остаје несхватљива пасивност и млаке реакције овдашње власти у одбрани српских верских и културних споменика на Косову и Метохији. То је још неразумљивије ако се има у виду да је Србија данас, нажалост, земља у којој су медији свакодневно пуни детаљно осмишљене политичке кампање режимских партија, где динамике и политичке агресивности сигурно не недостаје.

Не могу САД да се баве заштитом српских верских и културних споменика на њеној територији у сарадњи са нелегалним и међународно непризнатим органима које је тамо инсталирала. На слици: "Господ Сведржитељ", фреска из манастира Грачанице, XIV век.

Питање заштите културне баштине на Косову и Метохији у овом драматичном тренутку за српске споменике треба да буде приоритет државе Србије у међународним контактима. Због тога је од велике важности да се у свакој прилици објашњава и истиче да простор Косова и Метохије није било каква територија за српски народ, јер се на овом тлу налазе неке од темељних вредности кључне за српску духовност, културу и нацију. Манастири и цркве које су под међународном заштитом, као и оне небројене које то нису, представљају ту вредност, а управо су они постали жртве најбруталнијег насиља.

Једна таква прилика могла је бити и једномесечна манифестација српске културе која је одржана прошлог месеца у Риму. Начелно је добродошла идеја нове амбасадорке у Италији, Ане Хрустановић, да тамошњој публици представи пет савремених сликара пореклом из Србије који живе у њиховом граду, као и друге модерне уметнике са ових простора. Штета је само што у тој реткој прилици пажња публике тако важног центра какав је Рим, посебно по питању заштите историјских споменика, није у већој мери посвећена ономе што представља драматично питање не само српске, већ и светске културне баштине у овом тренутку.

Косово и Метохија није ни речју поменуто у Закону о култури који је донет августа 2009. године, а није га било ни у промовисаним Приоритетима Министарства културе за период мандата ове Владе, од 2008. до 2011. године.

Зато и не чуди да се право стање ствари српске културне баштине на Косову и Метохији прећуткује…

Катастрофална брига државе о својим угроженим споменицима огледа се и у чињеници да међу преко двадесетак радних тела, саветодавних комисија и подкомисија које су последњих година основане у Министарству задуженом за културу, као ни међу неколико десетина канцеларија и других организационих јединица које су задужене за савремено стваралаштво и креативне индустрије, интеркултурну сарадњу, менаџмент у култури и друге теме, нема ниједног органа или тела конкретно задуженог за питање српске културне баштине на Косову и Меотхији. Косово и Метохија није ни речју поменуто у Закону о култури који је донет августа 2009. године, а није га било ни у промовисаним Приоритетима Министарства културе за период мандата ове Владе, од 2008. до 2011. године. Зато и не чуди да се право стање ствари српске културне баштине на Косову и Метохији прећуткује, а да у јавности `процуре` само поједини случајеви када се у последњем тренутку избегну катастрофалне последице, као што је то могло бити летос у Паризу. Такве прилике актуелна власт користи да се поигра са снажним емоцијама које у јавности буди питање очувања српских светиња на Косову и Метохији, и тако стекне још понеки политички поен.

На слици: Мермерна скулптура Пресвете Богородице из XIV века, из манастира Бањске. У доба отоманске окупације пренета је у манастир Соколицу на Косову и Метохији како би била спасена од уништења. Главе кипа је ножем оштетио шиптарски вандал у савремено доба.

Борба за српску верску и културну баштину је борба за врхунске цивилизацијске вредности и код сваког самосвесног човека не може будити стид, већ само понос. Ипак, у режимски промовисаној поплави културе масовне забаве и дириговане потрошње, многе па и темељне културне вредности остале су запостављене. Свакоме ко је имало упућен у трагедију коју у овом тренутку доживљавају српски верски и културни споменици на Косову и Метохији, јасно је да се пропуштају бројне прилике да се одлучније стане у њихову заштиту. Необјашњива обамрлост и дезорјентисаност овдашњих државних представника у потпуној је супротности са пажњом са којом се према овом питању односи друга страна. Смењивање аутентичне баштине и изградња нове, кооперативне и корумпиране друштвене елите преко које ће се пласирати масовни колективни стереотипи и комплекси, један је од основних постулата колонијализма и његовог савременог наследника – постколонијализма. Ова прича је веома проста и добро позната, а да би се прозрела њена крајње упрошћена верзија адаптирана за Србију, потребно је имати само мало памћења и самопоштовања. Када говоримо о одбрани српских средњовековних храмова на Косову и Метохији, заправо говоримо о борби за самопоштовање и памћење које нам је данас тако потребно.

Марко Алексић: "Довођење у питање духовне, културне и националне традиције споменика од највећег међународног значаја, као што су српски средњовековни манастири на Косову и Метохији, је само по себи тежак и мукотрпан дипломатски и политички посао. Оно што може олакшати такве намере је неактивност или макар млаки оптор друге стране. Ако се у оквиру политичких преговора Србији непрестано намећу понуде и уцене у којима би своју јужну Покрајину разменила за извесне политичке уступке, дотле је заштита српске верске и културне баштине питање у коме је немогуће јавно условљавати или ограничавати став и деловање Србије. Српски манастири и цркве на Косову и Метохији су у апсолутном власништву Српске православне цркве, а у науци су без изузетка деценијама, изузимајући неке најновије коментаре, без довољног стручног кредибилитета, недвосмислено опредељивани као српски." На слици: "Богородица шира од небеса", фреска из цркве Богородице Љевишке , XIV век.