Чекајући Новогодишињу честитку

Стигло је време (пр)оцене ове истрошене године која полако измиче. У ретровизору се види наше колективно дело којe збирно осликава гранично задуживање државе, оскудна производња, извозни дефицит, дефицит буџета, увећање незапослености и експанзија народних кухиња.

Миладин Суботић: У ретровизору се види наше колективно дело којe збирно осликава гранично задуживање државе, оскудна производња, извозни дефицит, дефицит буџета, увећање незапослености и експанзија народних кухиња.

У садејству са описаним, и у ланцу тужне вишегодишње традиције, и ову годину карактеришу додатни пад стандарда, уобичајена прекопланска инфлација, одлив високообразованих младих људи и растући ниво социјалне неједнакости.

Уз наведено, Европа нам и надаље показује да живимо иза границе где престаје нормалан свет, и да је добијање статуса кандидата и потом, у далеком футуру, другоразредног чланства у ЕУ уроњено у тоне сумњи и километре нових захтева. Епидемија наших глупости у садејству са дозираном хипокризијом Запада непрестано утичу да су нада у бољи живот и уважавање ове земље и једног старог европског народа остали у лавиринту наших заблуда. Сагласно таквом окружењу, једина предвидива ствар је непредвидивост наше будућности. У овом распамећеном времену, у нашој дугој потрази за “оним што нам треба”, изгубили смо много од онога што смо имали. Као колатерална штета, доброта, понос и част су произведени у друга значења. Лаж није само доминантна, него је одавно постала нормална појава. Да ли смо сувише лако и исхитрено прихватали наметане системе вредности (и вредносне системе), у чијем смо обручу изгубили оно што нас је представљало бољима и другачијима? Неселективно копирамо све што долази са стране и прихватамо као квалитетније, чак и оно што нам потире идентитет. Оковани лажним вредностима, одавно нисмо више земља у којој је национални патримонијум духовна легитимација државе. Постало је очигледно да још увек немамо владу и друге државне институције које су у стању да промене тренд растуће духовне празнине, и изневереном народу врате веру у снагу емоција. Веру у вредност искрености, труда и талента. Веру у враћање смислене равнотеже. Троши нас чекање нечег увек великог и важног. Трајно продужена криза постала је стил живота. Овом “модерном” Србијом простире се широка лепеза социјалног понашања, од националног безнађа до најразличитијег криминала. Засипани обесхрабрујућим вестима, у једном делу друштва очај је постао константа.

Неселективно копирамо све што долази са стране и прихватамо као квалитетније, чак и оно што нам потире идентитет. Оковани лажним вредностима одавно нисмо више земља у којој је национални патримонијум духовна легитимација државе. Постало је очигледно да још увек немамо владу и друге државне институције које су у стању да промене тренд растуће духовне празнине и изневереном народу врате веру у снагу емоција. Веру у вредност искрености, труда и талента. Веру у враћање смислене равнотеже. Троши нас чекање нечег увек великог и важног. Трајно продужена криза постала је стил живота. На слици: "Објекти, напуштени у шуми", рад Алберта Савињија из 1928. године.

У земљи готово угасле индустрије, са десеткованим бројем производних радника, беспримерно негативно извршене приватизације, високе незапослености и најнижих просечних зарада у ширем регионалном окружењу, половина људи живи из “друге руке”, а од друге половине један део помало живи, а део мисли да помало живи. Од свег благостања и ова година је приличном броју људи даровала завежљај празнине. У тзв. “средњу класу” припадају малобројни чији укупан проценат у друштву није већи од броја прстију на рукама. Они преостали припадају елити моћних финансијских олигарха која је припремала све економске и друге претпоставке за описано стање. Са часним изузецима, у елити је приличан број људи малога духа и кратког домета, са визијом која не доспева даље од сопствених џепова, који немају ни оштро око, ни времена да мисле. У последње време уста су им пуна кризе и бриге, саопштавајући те изјаве одевени у луксузној одећи. Људи атрофираних моралних обзира. Друштвени шунд увијен у прилично танку обланду гламура.

Овај ударни ешалон похлепних краљева новца, наше нове елите, карактерише безмерно увећање богатства, тешко поредива бахатост и неговано присуство одсуства за бољу Србију. Извучени су као добитници из транзицијског бубња и постали власници свега вредног. Спретно, у спрези са делом власти, баратају неодгонетљивошћу наше колективне приче чија најважнија поглавља сачињава квинтет: новац, тал, корупција, калкулација и профит. Обувени у ципеле за одлазак, свакодневно надзиру наше “контролисано игралиште”, брину да се угуши свако супротно и свако синдикално размишљање, непојамно се богате са животним циљем да и сан претворе у робу. Са њима је искључена свака могућност дискусије, јер се употребљавају аргументи који се не налазе у истој мисаоној равни у односу на став велике већине грађана. Несвесни своје људске мисије, заувек отуђени од места на којима се укршта највећи број људских потреба, ови мајстори наше катастрофе уз логистику дела власти и даље размештају фотеље на Титанику.

Несвесни своје људске мисије, заувек отуђени од места на којима се укршта највећи број људских потреба, ови мајстори наше катастрофе уз логистику дела власти и даље размештају фотеље на Титанику.

У друштву оскудице, испод довратка смисла, очекујемо новогодишње празнике са израубованом вером у пут који има безбедан излаз. И даље живи дилема шта је боље: улаз забрањен или излаза нема? На олтар наше лажне наде, као колективна жртва, биће опет принета заједничка вера: да ће после периода новог стрпљења настати амбијент у сагласју са мером живота и његових потреба. Без те вере могла би настати ситуација коју логос нашег језика није кадар да опише!

* * *

У друштву оскудице, испод довратка смисла, очекујемо новогодишње празнике са израубованом вером у пут који има безбедан излаз. И даље живи дилема шта је боље: улаз забрањен или излаза нема? На олтар наше лажне наде, као колективна жртва, биће опет принета заједничка вера: да ће после периода новог стрпљења настати амбијент у сагласју са мером живота и његових потреба. Без те вере могла би настати ситуација коју логос нашег језика није кадар да опише! На слици: "Град обећања", рад Алберта Савињија, 1928. година.