Јасно је, све што се губи и добија, да се добија у главама људи, а губи у срцу.

Докле год постоји мисао и воља, ништа не може бити доведено у питање. Ни живот – смисо живота[1]. Ни стварност[2]. Него тек кад замре промишљање и ослаби воља, испод моћи историјског човека. Разлог? Многи. Али, изгледа како је увек само један пут назад.

Конфликт стварност

Данашњи се сукоби, а има их као никад раније, воде се пре свега око стварности. Ко на колико, и на какву стварност има право. И не треба сан, да би нам открио, да се махом крећемо по кафкијанском амбијенту канцеларија, а не по неким егзотичним местима: фауна, камена, маслина, са погледом на хоризонт где се са морем стапа сунчева сфера. Како је и Хајдегер говорио о свом свету елемената, за њега су то били: мост, река, небо, засвођена капија[3], док је овај наш скучен и туробан, налик на ТВ студијо. Док су наши елементи реквизити из ове сценографисане собе – канцеларије, у којој се дешава, ред саопштења од значаја по наше животе, ред певања и глумљења, а све заједно само за себе, а нама надређеног као света дужности – од пре подне, до дубоко у ноћ бирократизације  света у коме се нагваждамо за свој део права на стварност и преживљавање. Зато данас људи  опсесивно путују, али да ли туризам може променити основни доживљај светскога?

Исто тако, јасно је да ће нам рећи да је духовно нерешено, а религиозно итекако психички гранично ако се верује да је то наша стварност, иако се стари, благо извијени и сакупљени   Јеротић, таман колико приличи мудрацу не би сложио[4]. Али у свету техно-тело шеме и духовно има мањак места а религија тек на нивоу фолклора, јер је могућа рефлексија само она коју шема „отпушта“: задовољство у телу сваке врсте[5], у животној томболи и похлепи. У безизлазности света коме је хоризонт епп-реклама.  У бескрајном ходу кроз канцеларије.

Заправо глад је већ данас само последица, не могућности, него, ко на колико стварности има право. Какве?  Јер колико-какве стварности јесте нераздвојно[6]. А новум шеме је, да је успела да „раздвоји“: „Какво“ укине, као недоказив вишак етике; а „Колико“ истраншира и изрази мерном јединицом, коначно преуређујући свет само у оно што се новцем може платити – напокон, то чудовишно „слободно“ тржиште на коме је на продају све што има купца, а може се приредити за продају (док би све остало било полако одбачено и јасно препуштено забораву, а чиме је и сам човек разграђен на искључивост техно – тело шеме и његов свет отворен за социјалне експерименте, и нужне тенденције система у коначном „трећег кметства“ новог корпоративног феудализма – наиме све ће бити затуцано и јасно сасвим немодерно[7] док се неовоплоти оваква друштвена структура). И то је та „кључна“ досетка модерне. При чему је новац само „захтев за богатством које се не поседује[8]“.

Данас се воде политике стварности. А да то нико не може лако поднети осим оних, за које се некад по француским филмовима лепила фраза: „он је комплетни идиот“.

Припадништво, саосећајност

При свему новост у нас је да се догодило насукавање и „алптраума“: едипалне епизоде ДС и осталих са ЕУ у улози „мајке“. И да иако није дошло до потпуног буђења, а тек нипошто отрежњења, јавила се напрслотина између ЕУ и Србије, и по први пут се након неколико година фантазирања, јавно се у Србији питало за могућност нас самих: а шта ми можемо? Ко смо то ми уопште? Уз ехо на колико још до јуче вајкања, ако останемо без маме ето нас засигурно у варваризму јер је то наша инфантилна природа – склона је кварењу, клању?  Тако су председник, премијер, гувернер засели са изабраним банкама и привредницима и као нешто порадили – демонстрација да и ми Срби као држава ето баш посебно од суботе постојимо и нешто знамо? А у недељу је ипак стигао да се изјави: сви сте ви кукавице.

На страну ове игре, Срби су се упитали колико смо самоодрживи? И напокон, питало се вероватно и у круговима од утицаја (јер ми јесмо дефинитивно друштво без елите), и већ шире, кроз картелизовану друштвену мрежу, шта нам је радити, више, него шта ће они, јер овим сулудим стављањем на коцку националних и државних итереса – тим коцкањем уместо политике, чиме није само дебело угрожено Косово и Метохија, него су ослабљене институције и битно угрожена национална моћ, преузете су законима обавезе које битно штете дугорочно националним интересима, и потпуно се дезавујише српска стварност.

Редом, ако прихватимо дефиницију: „Национална моћ одређене државе јесте способност да усклађеним рационалним коришћењем својих ресурса производи промене унутар својих граница и у свом окружењу, које представљају (одражавају) стање оптималне заштићености сопствених виталних вредности и обезбеђују њихов одржив развој.“[9]

Онда о каквој данас националној моћи Србије можемо говорити: 1. ако је Уставни суд сасвим ослабљен, те Статут Војводине још увек развија негативне последице; 2. ако се доносе закони о рехабилитацији војника који су служили завојевачкој војсци а у том тренутку су били грађани Краљевине Југославије, из само разлога да Мађарска не би уложила вето на и тако и овако условљену кандидатуру Србије;  3. о каквим разговорима и под покровитељством ЕУ се ради, са тзв привременим институцијама, ако је по свим добрим показатељима реч о преговорима са елементима силе над Србима на КиМ. Уз то ти се људи са КиМ и у Београду криминализују а не само међу албанцима и од стране ЕУ, НАТО, док бране своје животе, своја насеља, своју Државу Србију; 4. Скупштина Србије је сведена на писарницу и понекад школу лепог понашања, а нема начина да се озбиљно и са пуном одговрношћу гради национална политика; и напокон 5. подмуклост и лажи су оно опште стање коју владајући картел шири, а реч је о масивном измишљању стварности  свим средствима (неки пут се комбинује са импортном реалношћу о нашим приликама),  и у том напору репрезентације обманама, нерадом, јавашлуком и развлачењем имовине, а посебно, што се тиче економије, стандарда грађана, јасно и повезано и са презентацијом перспективе Србије у ЕУ, чак и да је реч о идеалном сценарију реч је о халуцинацијама.

Уосталом колико је Србија по свим показатељима као земља назадовала, јасно је из текста Млађена Ковачевића у „Новом Стандарду“, а по идеалном сценарију Србије у ЕУ, сасвим је за добру орјентацију довољан текст Дејана Мировића у НСПМу. А колико нас обмањају, лоше и глупо раде, штетно, довољно је видети судство до било ког медијског образложења зашто поново нешто неоправдано поскупљује и поред смањења светске цене.

Ми у Србији заправо имамо огроман конфликт стварности са властитом влашћу и сад већ застрашујући дефицит националне моћи која је ова власт ничим изазвана, изазвала. Уз пуко коцкање са националним и државним интересима, ван контроле Скупштине, и поготово јавности Србије. Међутим уз сво манипулисање и препарирање грађана Србије, схватило се, да смо само од објекта политике постали предмет игре, изигравања, сигурно још оног часа када се пристало на изигравање властитих државних интереса. И прешли у зону коцкања, уместо политике ( У те „ватиканске подруме“ америчке моћи коју нам је Викиликс показао, а на шта Лазански указује, да су ови наши скорејевићи моћи исмејали недржавнички све добре обичаје утерујући нас као народ и државу у пропаст).

Утолико, осим што са овом влашћу је немогућа било какава стварност националне моћи јер они су предани поборници „ватиканских подрума“ и коцкања које убрајају у сасвим личну храброст. За њих је и немогућа стварност Срба са КиМ, а колико сутра вероватно и свих Срба из Србије; и Косова и Метохије као Старе Србије, а сутра и остале Србије – они напросто само слабе сваку мисао и вољу; свако могуће припадање и саосећање.

Они нису способни да одбране нашу стварност (уосталом то не могу ни за мање, ни кад је реч о простим скупштинским резолуцијама које сами донесу). Шта онда могу знати и о политици а да не буде шала, а посебно озбиљном грађењу политике, те припадања овој Држави, и саосећању између нас Срба? Како онда даље са њима, сад, када се живот почео враћати у Србију, када се питамо за њега.

Чланак је илустрован цртежима Франца Кафке

Уредништво:

---

[1] Тасић, Владимир: Светови Алена Бадјуа, Адреса, Нови Сад, 2011. Бадју поретке „заветовања“ проширује али уместо идеолошког, односиће се на: знање, и биће повезано са државом (иако Тасић исказује донекле скепсу филозофске природе посебно синонимности знања и државе, практично је јасно да су знање и држава услови историјског устајања и бивања човека, и тако, и важеће и значајно, кориспондирају смислу уопште).

[2] Управо је специфично савремености да се разлистава на стварност и реалност (након епохе са више верзија како је било; како је виђено и доживљено – „рошомонски“). Данас доминирају на сваком полу репрезентације.

[3] Хајдегер, Мартин: Предавања и расправе, Плато, Београд, 1999. Х: „И тамо где мост наткриљује реку, он њен ток усмерава према небу тиме што је за тренутак прихвата у засвођену капију и што је одатле опет пушта.“

[4] Јеротић, Владета: Мистичка стања – Болести и визије, Лио, Г Милановац, 1997.

[5] Стога је спорт јако цењен у савременом свету, као нова материјализована религија са својим стадионима као црквама, а обично је понављање „технике времена и радњи друштва учинка“; као што је и у Ингелхартовом шематизму нпр хомосексуализам високо цењена вредност у богатим друштвима, тако наивно искрено; и што се са највишег места у Вашингтону из уста самог председника Обаме саопштава као ће они најмање покренути ту неки крсташки рат ако се ко огреши о хомосексуализам, сводећи љубав, па и ерос, на огољено тело – секс.

[6] Јер је глад гледано глобално вишак по оствареној продукцији хране. Оскудице су системске (– плод новца).

[7] Тако ће по најновијем економиста и политичар Клаус изјавити да су данас студенти “друштвени паразити“, како „Блиц“ преноси што је на добром путу ка „економском држављанству“, а ту није далеко треће кметство.

[8] Quigley, Carroll: Katastrophe und Hoffnung, Perseus Verlag, Basel, 2007.

[9] Проф. Др Радован Илић, као рецезент књиге „Неухватљивост национале моћи“, С. Гласник, Београд, 2010.