Фонд “Слободан Јовановић” је у сарадњи са магазином “Печат” издао књигу Николе Врзића “Викиликс” – тајне београдских депеша. На трибини Фонда, која је одржана 9. децембра 2011. године на Коларчевом народном универзитету, представљена je Врзићева књига. Након кратког обраћања издавача, у чије име су говорили Миле Савић и Милорад Вучелић и уводне речи Душана Ковачева, о књизи су говорили Мирослав Лазански, Љиљана Смајловић, Војислав Коштуница и аутор књиге, Никола Врзић.

Коментаришући „запрепашћујуће вести“ које су нашој јавности наведене у Врзићевој књизи, Мирослав Лазански је присутне подсетио на „Операцију породични драгуљи“ којом је из иностранства уложено 75 милиона долара за рушење Милошевића. Према Лазанском је „све што се даље дешава само наставак тога“.

„Утицај стране дипломатије није присутан од јуче“, рекао је Лзански. „Разговори у четири ока са страним дипломатама су принцип уведен од 2000. године“.

Председница УНС, Љиљана Смајловић, навела је да је „данас у српском новинарству опасно радити“.

Коментаришући Врзићеву књигу, али и коментаре да је „све што нам се дешава одавно свима јасно“, Смајловићева је рекла да се нада како ће се наћи издавач који ће окупити и издати све текстове аутора који су коментарисали и анализирали домаћу политику.

Смајловићева је подсетила на двојицу домаћих аналитичара који сада наступају у јавности са ставом да је њима од почетка било познато и јасно све то што је објавио Викиликс. „Ако им је све било познато, ако су знали, зашто то до сада никада нису рекли“.

„Америчке депеше су рад са терена“, подсетила је Смајловићева, наводећи искуство и судбину Асанжа, творца Викиликса. „Викиликс је сјајна ствар за новинарство“.

Председник ДСС Војислав Коштуница је, коментаришући Врзићево дело, рекао да је то „храбра и вишеструко сложена књига“.

„Ма колико модерна технологија омогућава манипулацију, омогућила је Асанжу и да манипулацију разобличи“, навео је Коштуница, подсећајући на чињеницу да је појава „Викиликса“ у Србији дочекана незаинтересовано и да се пажња ка њему усмеравала постепено и лагано. Коштуница је подсетио да је Запад покушавао на разне начине да ућутка „Викиликс“, а кад то није успело „Асанж је преко ноћи добио криминални досије“. „Врзић је сажео 250.000 депеша о Србији. Није подлегао томе да од дрвећа не види шуму“.

Говорећи о политици према Косову и Метохији, Коштуница је, као учесник догађаја који се обрађују у овој књизи, навео појединости „контрастратегије“, чији циљ је био неутралисање противничке стратегије одвајања јужне српске покрајине од Србије (Стратегија К-1).

„Противничка стратегија К-1 се састојала од четири елемента: Осигурања кооперативности власти, смиривања Србије због отимања Косова и Метохије, поткупљивања и усмеравања Србије ка евроатлантским интеграцијама.“

„За разлику од њихове, моја стратегија је била јавна. То је била контрастратегија“, рекао је Коштуница. „Прва њена фаза је значила доношење Устава Републике Србије. Почела је 2002. године, када сам са сарадницима почео израду Нацрта устава и која је била основ Нацрта устава Владе Србије 2004. године.“

„Говорило се: `Устав се не маже на хлеб`, али је 12. септембра 2006. године донета скупштинска одлука о неопходности доношења устава. Већ тада су Косово и Метохија ушли у преамбулу, као и суштинска аутономија за Косово и Метохију“.

„Међународна кризна група је о Уставу Србије рекла да Устав прави баријеру независном Косову. Тачно то смо и хтели“, рекао је Коштуница.

„Устав је усвојен једногласно у Скупштини. Велике наде противника су полагане у неуспех референдума. О томе сведоче извештаји агенција и понашање првака неких странака. Зато смо и инсистирали да референдум траје два дана. Првог дана је изашло око 17% грађана – број који је готово тачно био једнак подршци коју је у бирачком телу тада уживао ДСС. Потом је Патријарх Павле први пут у животу изашао на гласање“, навео је Коштуница. Већина грађана је затим изашла на референдум и прихватила Устав.

Друга фаза стратегије била је усмерена на одбацивање „Ахтисаријевог плана, чији је формални назив био `Свеобухватни предлог решења статуса Косова`. Скупштина Србије је донела Резолуцију 14. фебруара 2007. године о одбацивању Ахтисаријевог плана.“

Коштуница је подсетио да је као вид притиска на његову прву владу био покушај погрома Срба на Косову 2004. године, који се догодио свега 14 дана након формирања Владе.

„Трећа фаза стратегије био је савез са Русијом ради одбране Резолуције Савета безбедности 1244.“ И ова фаза је уродила плодом, захваљујући вету Русије у СБ – шест варијанти Резолуције је добијено. Послао сам, лично, писмо председнику Русије, Владимиру Путину“, у вези одбране Косова и Метохије.

Војислав Коштуница: Међународна кризна група је о Уставу Србије рекла да "Устав прави баријеру независном Косову". Тачно то смо и хтели.

„10. јуна сам ишао у Санкт Петербург, а председник САД, Буш је истог дана дошао у Албанију, где је обећао да ће Косово бити независно“. У међувремену, развила се „агитација да ће нас Руси издати и о томе како претварамо пријатеље у непријатеље и обратно“.

„Упознавањем јавности са Анексима 10 и 22, којима се уводи НАТО као коначни орган власти на Косову и Метохији, разобличена је права природа лажне државе Косово“, рекао је Коштуница, подсетивши на речи италијанског министра спољних послова, Масима Далеме: „Иницијална независност Косова није рођена унутар Косова, већ у НАТО-у“.

„Четврту фазу стратегије одбране Косова и Метохије представљало је учествовање у међународним преговорима. При том је било битно да се не учествује у проглашењу независности Косова и Метохије“, што је могло да се деси ако би се преговарало о „Ишингеровом предлогу“. „Преговори су почели 28. септембра 2007. године и били на самом почетку орочени на три месеца, а државни секретар САД, Кондолиза Рајс је пре преговора, само три дана раније, најавила независност Косова“. У таквој атмосфери је дошло до прекида преговора на Самиту министара ЕУ.

И сам „Марти Ахтисари је рекао да његов предлог стреми решењу а не компромису“, подсетио је Коштуница, наводећи пример америчког дипломате Џона Болтона који је, иако раније активан учесник овог процеса, почео касније да указује на противправни карактер независности Косова.

Никола Врзић: Поднаслов ове књиге би могао да гласи: "Како су нас окупирали“, пошто се из материјала јасно види како се под контролу подводе медији, војска, Црква и друге националне установе.

Даљи догађаји су познати јавности. Коштуница је навео околности у којима је вратио мандат народу. Расписани су избори 2008. године, а два дана након проглашења Тадића за председника Србије, проглашена је независност Косова.

Аутор књиге „Викиликс“ – тајне београдских депеша, Никола Врзић, изразио је задовољство због присуства „једног од јунака његове књиге“ на трибини.

Говорећи о почетку „Викиликса“, развоју „теорија завере“ и борби против овог портала, навео је низ чињеница које говоре о аутентичности „Викиликса“. Међу тим аргументима, Врзић је посебно истакао кривично гоњење Асанжа, финансијске и друге захтеве, међу којима је и захтев Асанжу да уништи податке које је објавио.

Говорећи о односу домаћих медија према „Викиликсу“, Врзић је истакао улогу магазина „Печат“ и његовог главног уредника Милорада Вучелића који је „хтео да се напише књига о `Викиликсу`“. Према Врзићу, „поднаслов ове књиге би могао да гласи: `Како су нас окупирали`“, пошто се из материјала јасно види како се под контролу подводе медији, војска, Црква и друге националне установе.

У тој манипулацији, „врхунац лажи је састављање коалиције 2008. године“ и „прикривање одрицања од Косова“ које је потом уследило, тврди Врзић.

Врхунац лажи је састављање коалиције 2008. године и прикривање одрицања од Косова које је потом уследило.На слици: Детаљ са трибине Фонда "Слободан Јовановић"