Чини се да Срби никада нису гајили веће сажаљење према либијском народу него последњих дана када су слике скрнављења и мучког убијања Гадафија опловиле свет. Готово сваки Србин пожелео је да стави руку на раме изгладнелом и помахниталом демократском побуњенику док млатарајући пуковниковим златним пиштољем слави своју новооткривену слободу и каже му: „ Причекај мало, није та демократија баш таква како изгледа. Скупа је демократија“. И док расте наше домаће колективно гнушање према скаредном и страшном начину на који је „тиранин“ убијен, заборављамо да би смо на исти начин рашчеречили Милошевића, само да нам је некако тог „5-тог октобра“ допао шака.

Јована Зајић: Чини се да Срби никада нису гајили веће сажаљење према либијском народу него последњих дана када су слике скрнављења и мучког убијања Гадафија опловиле свет.

Препознали смо ми ту еуфорију и опијеност демократијом. Подсетила нас Либија на наше наде и веровања, на оно одушевљење које нас је обузело када је са скупштинског балкона Оливера Катарина запевала „Алај ми је вечерас по вољи“. Заболела нас је либијска судбина због наше сопствене. Заболела нас чињеница да је неко појео наших 11 демократских година, слагао нас да се више никада неће поновити деведесете, и још покушао да нас убеди да смо за ово данас гутали сузавац „5-тог октобра“. И док ми лижемо сопствене ране, државни врх као да то и не примећује. Има он важнија посла. Његове су мисли заокупљене Бриселом као највећим националним питањем које је Србија икад имала. С друге стране, народ по први пут размишља на исти начин. „Патиће Либија! Нису ни свесни због чега славе. Ми најбоље знамо, ми смо славили „5-тог октобра“. Запашће и њима демократија.“ Сложили се Срби по први пут, након дуго времена. Први пут након „5-ог октобра“. Знају они шта је демократија, јер је свима једнако пресела. Брига их сад и за вишестраначке изборе, и за Европу, и за сва велика обећања која им је као последњим дивљацима и варварима давао онај „цивилизовани свет“ пружајући им руку да заједно закораче у демократију. Њима сад једино треба да живе нормално, пуног стомака и без страха од дугова и заплена. Натерала мука Србе да се сложе о томе да желе бољи живот, не бољи, само нормалан.

Е сад, како ћемо до тог нормалног живота, мишљења нам се као и увек разликују. У освит нових избора, неки од нас ће заједно са Томом, ако треба и штрајком глађу, ући у Европу, али ће ући. На крају није ни та глад толико страшна, гладни су они свакога дана, али кад стигну у „обећану земљу“, е тамо ће вала све надокнадити. А можда кључ свих наших мука лежи у крајње једноставном решењу. И тог се решења није сетио нико други, до исти онај који нам је пре две године, на Бадњи дан поделио по 17 евра. „Економски експерт“ дошао је до бриљантне идеје да поделимо Србију на регионе и решимо све своје проблеме. Можда су му прошли пут злобници изјаловили планове да нам свима доброчинитељски дарује по хиљаду евра, али овај пут, овај пут он ће истерати своје. Постаћемо попут Италије или Шпаније, права регионална држава. Само, не знам да ли је домаћи Гарибалди размишљао да ће након таквог спасоносног решења јужна Србија коначно умрети од глади.

А можда кључ свих наших мука лежи у крајње једноставном решењу. И тог се решења није сетио нико други, до исти онај који нам је пре две године, на Бадњи дан поделио по 17 евра. „Економски експерт“ дошао је до бриљантне идеје да поделимо Србију на регионе и решимо све своје проблеме. Можда су му прошли пут злобници изјаловили планове да нам свима доброчинитељски дарује по хиљаду евра, али овај пут, овај пут он ће истерати своје. Постаћемо попут Италије или Шпаније, права регионална држава.

Само, не знам да ли је домаћи Гарибалди размишљао да ће након таквог спасоносног решења јужна Србија коначно умрети од глади.

С друге стране, можда треба наставити са садашњим континуитетом (јер је континуитет у политици јако важан), па након што коначно постанемо кандидати, заокржимо тај велики успех и престанемо да бијемо ту косовску битку једном заувек. Бићемо кандидати, а то није мала ствар. Брига нас онда и за Пећку патријаршију, и за Приштину… Душана смо пренели у цркву Светог Марка. У Србији има сасвим довољно манастира, моћи ћемо и у Жичи да се сетимо српског 12.века, нису нам за то потребни Ступови… Можда изаберемо и оног који је још деведесетих година, када нас је позвао у велики „мартовски окршај“, упитао јесмо ли од Лазара или од Бранковића, а онда када га је и сама историја упитала исто, коначно дао свој одговор. Биће ту још понеког избора за младе, за оне урбане и либералне, за пензионере, за оне „конзервативне“, за свачији укус. Ми смо бар увек били једна велика папазјанија у којој се нуде различити избори. Питање је само како ћемо одабрати…

Мени се само чини да ћемо ма шта одабрали некако отићи истим путем. Плаши ме чињеница да Србија све мање верује у некакве изборе и неке нове могућности. Њој никада није био потребнији велики вођа, неко ко ће поново, као у 19. веку, ставити све што има на коцку ради поновног васкрсења Србије, на исти начин на који су то чинили бројни велики људи у Србији. Ако смо сви ми од истог Душана, Карађорђа, Милоша, Петра, па Александра, од истог Пашића, Путника и Драгутина Гавриловића, онда смо сигурно у стању да још једном сами изнедримо човека који ће бити способан да Србију поведе у тај бољи, нормалан живот који можда није у Бриселу, али који свакако не пориче Космет. А можда су неки од нас ипак од Бранковића… Космет ће показати…

Јована Зајић: "Плаши ме чињеница да Србија све мање верује у некакве изборе и неке нове могућности. Њој никада није био потребнији велики вођа, неко ко ће поново, као у 19. веку, ставити све што има на коцку ради поновног васкрсења Србије, на исти начин на који су то чинили бројни велики људи у Србији. Ако смо сви ми од истог Душана, Карађорђа, Милоша, Петра, па Александра, од истог Пашића, Путника и Драгутина Гавриловића, онда смо сигурно у стању да још једном сами изнедримо човека који ће бити способан да Србију поведе у тај бољи, нормалан живот који можда није у Бриселу, али који свакако не пориче Космет". На слици: "Проглашење Законика цара Душана". 1900. година.