Односи Америке и Русије из перспективе полтичке психологије

Оле Р. Холсти је универзитетски професор политичких наука. Ужа специјалност му је политичка психологија. Радни век је провео на Дјук универзитету у Дураму (Северна Каролина), Стенфорд универзитету, Универзитету Британска Колумбија (Ванкувер) и Универзитету Дејвис (Калифорнија). Аутор је мноштва књига и публикација, и носилац престижних награда.

Обама је пробао да „ресетује“ односе са Русијом уз наду да ће их тиме побољшати, али за сад без икаквог великог успеха, а у неким стварима су две државе на сасвим супротним странама, на пример: решавање питања “Сиријске кризе” у Савету безбедности ОУН, изјавио је Холсти у интервјуу за Фонд Слободан Јовановић.

Оле Р. Холсти: Нису сви који су живели у периоду Хладног рата извлачили идентичне закључке о СССР – Русији. Већина америчких лидера је имала реалистично гледиште о Русији – да је то снажна земља која има огромне количине нуклеарног оружја, огромне количине природних богатстава и огромну територију, да су Руси талентован и врло образован народ, и да њихов систем није спречавао да владавина права буде главна вредност, итд. Фото: Duke University Photography, Jim Wallace

Један сте од утемељивача политичке психологије као једне од грана политичких наука. Реците нашим читаоцима чиме се политичка психологија бави?

Холсти: Политичка психологија проучава уверења, перцепције, мишљења учесника у политичким процесима. Ово могу да буду и уверења, перцепције и мишљења посебних лидера, посебно америчког и руског председника, или политичког активисте као што је Мартин Лутер Кинг, или целе популације. На пример, студије које проучавају гласачки процес покушавају да утврде ко учествује у гласању, кад, како и зашто изражава своје наклоности. Укратко, ово је врло широко поље.

Како сте се заинтересовали за психологију политичара и зашто?

Холсти: Први пут сам се заинтересовао за ову науку за време писања моје докторске дисертације о Џону Фостеру Далсу (државн секретар из 1953-1959) и његовој перцепцији и интерпретацији догађаја везаних за СССР и политику СССР. Моја студија је показала да његов систем уверења има врло велики утицај на то како види разне совјетске потезе, почев од смањивања оружаних снага у 1953. и 1954. години до интервенције у Мађарској 1956. године. Ово ме је охрабрило да започнем проучавање многих политичких лидера, укључујући и оне који су били у европским земљама непосредно пред избијање Првог светског рата 1914. године, као и многе друге. Ми не можемо да разумемо политичке одлуке само тиме што ћемо да кажемо „сви лидери следе национални интерес“ (као што тврди већина присталица теорије реализма у међународним односима). Лидери могу врло широко да дефинишу „националне интересе“. Узмимо као пример Џорџа Вокера Буша и најближег саветника његовог оца, Брента Скоукрофта. Они су имали сасвим супротне погледе на то како треба да се реши проблем са Ираком у години која је претходила инвазији на Ирак 2003. године.

Да ли су и колико политичари способни да доносе рационалне одлуке, с обзиром да и они имају стереотипе, страхове као и сви ми?

Холсти: Сви политичари имају страхове и стереотипе (и уверења, перцепције, мишљења, итд). Неки до њих су засновани на снажним доказима (уверење Кенедија да се са Хрушчовом мора врло пажљиво поступати за време “Кубанске кризе” 1962. године да би се избегао трећи светски рат), а неки нису (Бушово уверење да је Садам лудак који поседује оружје за масовно уништење, који не може да буде обуздан – у овоме се он разликовао од Скоукрофта).

Колико су амерички политичари способни да реално сагледавају, на пример, руско-америчке односе, с обзиром да су сви они мање или више деца Хладног рата?

Холсти: Нису сви који су живели у периоду Хладног рата извлачили идентичне закључке о СССР – Русији. Већина америчких лидера је имала реалистично гледиште о Русији – да је то снажна земља која има огромне количине нуклеарног оружја, огромне количине природних богатстава и огромну територију, да су Руси талентован и врло образован народ, и да њихов систем није спречавао да владавина права буде главна вредност, итд. Одлука господина Путина да се врати на место председника, вероватно током следећих дванаест година, није добра за владавину права.

Да ли се Обамина спољна политика може сматрати успешном, с обзиром да је СТАРТ-3 у америчком Конгресу усвојен у измењеном облику? Није се одустало од против-ракетне одбране, и практично није дошло до неког “ресетовања” односа са Русијом већ само до олабљивања, тј. настављена је Бушова политика противракетног штита, само у другом облику.

Спољна политика Обаме је забележила врло мешовите резултате. Он је наследио два рата који вероватно не могу бити „победнички“, огромну економско-финансијску кризу и проблем са којим су опседнути сви амерички председници последњих година: израелско-палестински конфликт. Он је пробао да „ресетује“ односе са Русијом уз наду да ће их тиме побољшати, али за сад без икаквог великог успеха, а у неким стварима су две државе на сасвим супротним странама, на пример: решавање питања “Сиријске кризе” у Савету безбедности ОУН.

Холсти: Спољна политика Обаме је забележила врло мешовите резултате. Он је наследио два рата који вероватно не могу бити „победнички“, огромну економско-финансијску кризу и проблем са којим су опседнути сви амерички председници последњих година: израелско-палестински конфликт. Он је пробао да „ресетује“ односе са Русијом уз наду да ће их тиме побољшати, али за сад без икаквог великог успеха, а у неким стварима су две државе на сасвим супротним странама, на пример: решавање питања “Сиријске кризе” у Савету безбедности ОУН.

Колико се може веровати Американцима када кажу да против-ракетни штит није уперен против Русије, с обзиром да су прво тврдили да је Пољска идеално место за ракете а Чешка за радар, а сада се тврди да су то Румунија и Турска?

Холсти: Нисам присталица против-ракетног система јер ће бити веома скуп и вероватно неће бити ефикасан (досадашњи тестови нису дали обећавајуће резултате). Он не може ни под каквим околностима да угрози огроман руски ракетни потенцијал. Можда ће да функционише против малих иранских ракетник снага, али постоје много јефтинији начини да се разреши тај проблем.

Како гледате на то да је генерал Петреус постављен за шефа ЦИА, а Леон Пенета на место секретара за одбрану?

Врло је јасно да ће се амерички војни буџет, у годинама које долазе, смањивати као део напора да се реши питање буџетског дефицита.

Он ће имати задатак да ово уради пажљиво, али то ће бити тежак посао. Узмимо, на пример, случај развоја ловачког авиона Ф-35, у вези кога су премашени рокови и буџет.

Холсти: Генерал Петреус је вероватно најталентованији амерички официр. ЦИА је изгубила део своје репутације после њеног јавног изјашњавања везаног за ирачко оружје за масовно уништавање, непосредно пред инвазију. Ја сумњам да би Петреус прихватио мешање у туђе ствари, у шта су Буш и његове колеге били укључени од 2001 – 2003. године. Леон Панета је врло способан бирократа. Врло је јасно да ће се амерички војни буџет, у годинама које долазе, смањивати као део напора да се реши питање буџетског дефицита. Он ће имати задатак да ово уради пажљиво, али то ће бити тежак посао. Узмимо, на пример, случај развоја ловачког авиона Ф-35, у вези кога су премашени рокови и буџет. Питам се: да ли ће он зауставити програм? Не, зато што подизвођачи овог програма постоје у 47 од 50 савезних држава. Конгрес никад неће дозволити његово укидање зато што он обезбеђује високо плаћене професоре у њиховим изборним јединицама.

Колико је умесно поређење које је направила Мишел Бачмен када је оптужила  Обаму да стоји иза “Арапског пролећа” и да је тиме издао Израел?

Холсти: Мишел Бачмен не требамо узимати за озбиљно. На пример, она је изјавила да су први амерички председници радили најнапорније могуће како би укинули ропство. Истина је, међутим, да су петорица међу раним америчким председницима имали робове: Вашингтон, Џеферсон, Медисон, Монро и Џексон. Она, на пример, верује да је еволуција „недоказана теорија“, да је свет створен отприлике пре шест хиљада година, и да су праисторијски људи живели у исто време кад и диносауруси. Она може да измишља ствари о Обаминим политикама, али нико на то не треба да обраћа пажњу.

Књига "Стварање америчке спољне политике" је једна од најпознатијих студија Олеа Р. Холстија

Шта се стварно крије иза “Арапског пролећа”? Изгон Кине из Африке? Јер, Кина је имала снажне интересе у Либији и Судану, у Либији је избио грађански рат, а у Судану је створен Јужни Судан.

Холсти: “Арапско пролеће” има вишеструке узроке, и они се разликују од земље до земље. Сумњам да избацивање Кине из Африке има било какве везе са тим. Зашто би људи у Каиру, Тунису и Либији марили за то? Главни извозни производ Либије је нафта, и она може да буде продата било којој земљи. Стварање Јужног Судана је био покушај да се изађе на крај са верским разликама које су водиле до стравичних покоља.

Колико су Кина и САД независне земље с обзиром на велику економску међузависност? Енглески историчар економије Нил Фергусон је сковао израз „Кимерика“.

Холсти: Ни једна земља није „независна“ у смислу да може да следи свој сопствени курс без и једног утицаја са стране. На пример, економска ситуација у Грчкој утиче на ЕУ, као и САД и многе друге земље. САД и Кина имају вишеструко корисне економске односе, али их они чине међусобно зависним. Добри економски односи неће увек водити до стратешког партнерства. На пример, 1940. године Британија и Немачка су имале врло јаке трговинске везе, али их то није спречило да крену у рат једна против друге, августа исте године. Претпостављам да је „Кимерика“ паметан израз, али не посебно релевантан.

Колико су пожељни добри односи САД – Индија, с обзиром на чињеницу да то јача осовину Кина – Пакистан и самим тим удаљава Пакистан од САД, а без Пакистана је немогуће решити питање Авганистана?

Холсти: Наравно да су односи САД и Индије јако важни. Индија је надолазећа глобална сила која комбинује демократију са важним економским развојем. Војска која управља Пакистаном има параноичан поглед на Индију, али због тога САД немају потребе да мењају своју политику блиских партнерских односа са Индијом. Да, Пакистан прави проблеме САД-у /НАТО-у у Авганистану, али Индија је много значајнија било од Пакистана, било од Авганистана. Можда би Русија, Кина и друге земље могле да уче из индијског примера.

Како ће се и на основу чега опредељивати Американци на председничким изборима 2012. године? На основу унутрашње или спољне политике?

Холсти: Претпостављам да ће унутрашња политика (стање економије) бити најзначајније питање на изборима 2012. године. Обамини проблеми у спољној политици су углавном наслеђени од Буша, услед чега републиканцима није погодно да га нападају због њих. Али, урпкос томе, они ће га сигурно нападати, чак и када за то немају разлога.

Која ће питања по Вама одлучити победника на изборима 2012?

Холсти: Као што сам већ приметио, економска питања и ниво незапослености ће највероватније да буду најважнија питања.

Шта можемо да очекујемо после тих избора?

Холсти: Зависи ко ће да победи на њима. Ако републиканци победе, невелику прмену у спољној политици по питању Ирака и Авганистана. Они неће бити у стању да разреше израелско-палестински проблем без сарадње са тамошњим лидерима. Они ће вероватно ићи на смањивање пореза за најбогатије Американце, на пример, укидање пореза на некретнине, смањивање пореза корпорацијама, изузетно смањење износа социјалне помоћи, укидање накнада за незапослене и елиминисање реформи здравственог система из 2009. године (званог „Obama care“).