Србија је током њене дуге али тмурне историје стално пролазила кроз искушења и тренуткe државотворних одлука. Тако, сећамо се сви aустроугарског ултиматума[1] од 23. Јула 1914. године који је довео дo људске катастрофе у великом рату, или захтева великих сила Антанте за цесију Вардарских области Краљевине Србије држави Бугарској ради спречавања уласка те државе у рат, или деценију касније питања трипартитног уговора Краљевине Југославије са Немачком. Србија је тада доносила одлуке базирајући их на сопственим интересима, као и на пројектовању будућих догађаја и последица унапред, ма каква год била спољашња реакција[2].

Стефан Драгојевић: Дванаестог октобра 2011. године, Србија добија препоруку за кандидатуру за чланство у ЕУ, али не и почетак преговора за пуноправно чланство у тој организацији која Србију ставља у исти политички статус са Македонијом и Турском.

Дванаестог октобра 2011. године Србија добија препоруку за кандидатуру за чланство у ЕУ[3], али не и почетак преговора за пуноправно чланство у тој организацији која Србију ставља у исти политички статус са Македонијом и Турском. Да ли је то тако? Да ли је Србија морала да испуни још неке додатне политичке услове да би приступила толико вољеној Унији? Као што је опште познато у јавности, морала је и тек ће морати.

Пут Србије ка евроинтеграцијама почео је несвакидашњом ЕУфоријом за бољу будућност грађана и саме државе. Пети октобар је за многе био почетак једног новог доба државе Србије интегрисане у међународну заједницу, где ће се општи идеал високог животног стандарда брзо имплементирати и где ће Србија партнерски да реши све своје проблеме. Искуство нам показује да је однос међународне заједнице био апсолутно другачији од онога што се очекивало и да се Србије нашла окружена међународним играма показивања моћи и трговине интересима. Чињеница је да су се односи Србије и ЕУ већ почели љуљати поводом изјаве Зорана Ђинђића: „Ја сам створио кризу, рекао сам да хоћу да се тај статус (Косова) одмах зна“[4], и да је српска позиција око Косова полако ојачала за време владе Војислава Коштунице, упоредо са економским јачањем Србије. Наравно, цео тај процес полако је почео да слаби и нестаје током првих статусних преговора између Београда и Косова (1244) и након првих политичких криза српске власти. Победа Бориса Тадића на парламентарним и председничким изборима довела је Србију до статуса кандидата, званичног евро-мазохисте и ту почиње политички губитак Косова.

Наравно, да је ЕУ рачунала да победом Бориса Тадића полако може да реши многе проблеме које име на истоку Европе, штавише чини се да су доласком Бориса Тадића поједине државе Европске уније успеле да блокирају приближавање неких држава Србији, као затезање плућног појаса наше земље.

Првенствено треба узети у обзир да је Србија, била слаба или јака, главни фактор стабилности на Балкану.

Првенствено треба узети у обзир да је Србија, била слаба или јака, главни фактор стабилности на Балкану. Иако се полако али тенденциозно радило на дезинтеграцији војне силе, Војска Србије још увек може да буде значајан војни фактор у региону, како по питању људства, тако и по питању технике, школовања и морала. Ако Србија створи кризу или се одлучи на мобилизацију војне силе, реперкусије би биле више него светске. Не треба да се заборави, наравно, да тренутни баланс снага у свету није једнак балансу снага из 1999. године. Истакнути руски историчар Рој Медведев овако пише: „Деведесетих година прошлог века, после распада Совјетског Савеза, Русија се налазила у стању пропадања и раздора. Тих година она није могла да учествује у европским и балканским догађајима на нивоу који је ње достојан. Али данас, када се Русија вратила у европску и светску политику, њен став се не сме игнорисати“[5]. Фактор Русије, ако се Србија одлучи да се по питању спољне политике преорјентише на потпуну сарадњу са РФ, може бити апсолутно значајан, нарочито ако се узме у обзир да Русији прети сличан сценарио као Србији. Наиме, географско пространство СССР је било идеално прилагођено одбрамбеним и безбедносним интересима Русије као ентитетске целине или кључне територије те већ бивше државе; историјски, руска одбрамбена стратегија базирала се на апсорбовању војног удара, тј задржавању првенствено непријатељске офанзиве што даље од главних градова Москве и Санкт Петербурга, и након прегрупације и стабилизације линије фронта дошло би до свеобухватне контраофанзиве и истеривања непријатеља из државне територије. Русији данас, наравно, прети сасвим супротни сценарио, пошто територије које су биле намењене апсорбовању напада (Бјелорусија, Украјина) су изван територија под контролом Русије, и само ширење НАТО пакта над тим територијама довело би до угрожавања главних стратешких области Русије, тј. Московске области[6].  Слична стратегија се примењује над Србијом по питању њене територијалне безбедности: током ратова деведесетих отворено се радило на сужавању српског одбрамбеног појаса. Република Српска остаје као бастион српског интереса ка западном делу Балкану и унутар саме Босне, Срби у Хрватској више нису фактор, осамостаљење Црне Горе довело је до дистанцирања ЦГ од Србије и стварања прогресивног антагонизма између некадашње две братске државе[7]. Редовни су покушаји дестабилизације региона Рашке од стране фундаменталистичких елемената исламске заједнице, као и у “Прешевској долини” где је бојкотовање пописа само увод у будуће бојкоте и одбацивање државе Србије у том региону. Војводина не представља тренутно проблем, а ако постоје сепаратистичке намере оне су минорне, али пак постоје елементи мешања суседних држава у политичке процесе у тој Покрајини, а тренутна политика јачања политичке аутономије северне Покрајине активно доприноси томе. Независност Косова и де факто губитак суверености Србије у јужној Покрајини отворено угрожава сам опстанак земље, нарочито због развоја тзв. Косовске војске [8], доводи до померање безбедносне границе Србије унутар централне Србије и тиме доводи до директног угрожавања самог Београда. Како ствари стоје, докле год Србија буде имала тренутну власт, или идеолошки сличну (еврофилску), спољно-политичко, безбедносно и економско приближавање према Русији неће бити могуће, иако је то тренутно у најбољем интересу Србије у погледу свих поља сарадње. Већи број Западних земаља, нарочито оних које негују специјалне односе са САД, виде у приближавању Србије и Русије сам улазак Русије у Европу, и то преко Србије[9], а треба да се узме и елемент свеопштег приближавања Русије самим чланицама ЕУ. Отворено се може рећи да Србија тренутно има пун безбедносни потенцијал ка приближавању Русији, нарочито имајући у виду прагматизам због тренутног косовског чвора, гасне сигурности као и развоја војне индустрије. Треба узети у обзир да би Србија тада била једини партнер Русије у Европи, сем Белорусије, што би могло да доведе до угрожавања неких елемената спољне сигурности земље, као и до милитаризације Србије са руским трупама преко нишке базе, што би начелно било у супротности са декларативном неутралношћу земље. Све ово наведено се мора узети у обзир током пројекта „пацификације Србије“, тј. слабљења одбрамбеног потенцијала земље, чији истакнути допринос  је дала тренутна Влада Србије.

Ради одржавања имиџа „пацификоване Србије“, тренутна власт није нашла за сходно покретање тужбе против неке државе која је признала независност Косова, јер пресуда би деловала erga omnes. Долазак ЕУЛЕКС-а 2008. године зацементирао је све наде неке будуће владе Србије за повратак на Косово. Иако ЕУЛЕКС начелно одбацује план „надгледане независности“ Марти Ахтисарија, сама мисија је од почетка подржала јачање капацитета власти Приштине, и то нарочито у имплементацији владавине права Косова. Гледано из перспективе једне шире политичке слике, ЕУЛЕКС ради под мандатом и контролом држава ЕУ, од којих само пет није признало независност Косова и где постоји политички консензус да све државе чланице треба да признају Косово.

Следећи потез Владе Србије, сем начелног слабљења српског фактора, била је свеобухватна промена косовске политике. Под паролом „И Европа и Косово“, Србија је покушала да промени законе политичке физике, и тиме успе да приведе крају оба циља њене петооктобарске пројекције. Декларативна политика Београда се није поклапала са њеном званичном или жељеном политиком, чија сама тумачења нам могу пасти на памет логиком да је Косово прогласило независност само два дана након победе Бориса Тадића[10]. Резолуција 1244 је давала доста маневарског простора Србији ради очувања Косова унутар међународно признатих граница наше земље, док је УНМИК због свог међународног састава и контроле органа УН обезбеђивао присуство неутралне међународно-административне мисије на КиМ. Власт под палицом Бориса Тадића успела је врло лепо да упропасти све прилике Србије на Косову, и све то ради бедне препоруке о кандидатури коју је Србија добила данас.

Првенствено, очекивало се да ће захтев о изрицању саветодавног  мишљења Међународног суда правде о питању легалности, по међународном праву, Косовске декларације о независности доживети крах[11]. Са већином судија из земаља које су признале независност, са лоше формулисаним питањем и тренутно константним слабљењем основних начела међународног права, Србија није могла да очекује никакав другачији одговор. Наравно, ради одржавања имиџа „пацификоване Србије“, тренутна власт није нашла за сходно покретање тужбе против неке државе која је признала независност Косова, јер пресуда би деловала erga omnes[12]. Долазак ЕУЛЕКС-а 2008. године зацементирао је све наде неке будуће владе Србије за повратак на Косово. Иако ЕУЛЕКС начелно одбацује план „надгледане независности“ Марти Ахтисарија, сама мисија је од почетка подржала јачање капацитета власти Приштине, и то нарочито у имплементацији владавине права Косова. Гледано из перспективе једне шире политичке слике, ЕУЛЕКС ради под мандатом и контролом држава ЕУ, од којих само пет није признало независност Косова и где постоји политички консензус да све државе чланице треба да признају Косово[13].

Да би Србија наставила даље својом странпутицом кандидатуре пропасти, морала је више да се доказује као поуздани партнер ЕУ, и тако заједнички доносе познату Резолуцију УН о Косову од 9. септембра 2010. године. Не само да је Србија тиме показала своју дволичност и шизофреност политике према статусу Косова, бришући резултате вишемесечног лобирања, него је и успела да заједнички провуче кроз Резолуцију „признавање саветодавног мишљења МСП“, Србија је ушла у преговоре са владом из Приштине.

Да би Србија наставила даље својом странпутицом кандидатуре пропасти, морала је више да се доказује као поуздани партнер ЕУ, и тако заједнички доносе познату Резолуцију УН о Косову од 9. септембра 2010. године[14]. Не само да је Србија тиме показала своју дволичност и шизофреност политике према статусу Косова, бришући резултате вишемесечног лобирања, него је и успела да заједнички провуче кроз Резолуцију „признавање саветодавног мишљења МСП“, Србија је ушла у преговоре са владом из Приштине.

Србија је тиме показала своју спремносту и изградњи и доказивању „партнерских односа са ЕУ“  и тиме добила вредну награду тапшења по рамену и сервирања следећег услова за добијање препоруке о статусу кандидата ЕУ.  Српска власт није уважила мишљење о унутрашњој регенерацији ЕУ и самог замора даљег проширивање. После примања Бугарске и Румуније у ЕУ, држава које по питању стандарда заостају за Србијом, ЕУ је морала да застане. Теоријски сами видови уцењивања Србије од стране ЕУ имају двострану функцију стопирања даљег проширења (због тога што је технички потребно време и политичка моћ ради испуњавања додатних услова), као и лакшег успостављања интереса над Србијом, чији је саучесник Борис Тадић. Тренутни турбулентни преговори који се воде са Приштином су доказ неспособности као и кратке визије које има ова држава. Само вођење преговора од стране МИП, чија је основна делатност успостављање међународне сарадње и одржавање међународних односа, доводи у питање однос Србије према Косову, као и сама улога другог министарства, Министарства за Косово и Метохију.

На хапшење хашких оптуженика, првенствено Ратка Младића, не треба да се пуно обазирати зато што је његово хапшење само убрзало доношење „сета“ нових услова ЕУ Србији. Наравно треба узети у обзир да суђење Ратку Младићу може да има импликације на делимичном ослобађању одговорности Србије према рату у БиХ, тиме што је сам Ратко Младић експлицитно прозвао улогу Слободана Милошевића на тај грађански рат[15].

Светла тачка Србије у данашње време је дух Срба на Косову који својом независношћу од политике Београда још увек бране основне елементе државности Србије на Косову, као и простор за маневрисање Србије на том подручју. Основно правило је, да би нека држава имала атрибуте државе мора да испуни неке услове, међу којима су главни да има: територију, народ и власт, као и делимично признат четврти услов о могућности закључивања међународних аката.

Светла тачка Србије у данашње време је дух Срба на Косову који својом независношћу од политике Београда још увек бране основне елементе државности Србије на Косову, као и простор за маневрисање Србије на том подручју. Основно правило је, да би нека држава имала атрибуте државе мора да испуни неке услове, међу којима су главни да има: територију, народ и власт, као и делимично признат четврти услов о могућности закључивања међународних аката. Деловањем Срба спречава се испуњење сва четири услова, док деловање Београда доводи до сасвим супротне реакције, јер тренутни усмени договори Београда и Приштине би били имплементирани и на север Косова.

Кроз све што је Србија прошла можемо закључити, упоредно гледано, да је Србија морала да испуни одређени број додатних услова, апсолутно другачијих од оних дефинисаних Копенхашким условима:

1. Сарадња са Хагом, хапшење и екстрадиција Хагу (услов важио и за остале државе Балкана)
2. Успостављање добросуседских односа са непризнатом државом Косова
3. Притисак на промену курса међународне политике (заједничка резолуција у УН)
4. Делимични услов: одржавање парада сексуалних мањина (геј парада)

Понашање Србије представља једну чудну мазохистичну љубав уперену према једном политичком елементу, не само који јој не узвраћа, него који је и редовно казни, знајући да неће бити побуне нити реакције.

Србија полако, ради сопственог националног понижења, успева да одоли искушењу подизања главе и заштите својих личних интереса. Понашање Србије представља једну чудну мазохистичну љубав уперену према једном политичком елементу, не само који јој не узвраћа, него који је и редовно казни, знајући да неће бити побуне нити реакције.

Што се тиче Косова, једино што остаје за Србију је прекид преговора, замрзавање тренутног стања, увећавање финанскијске помоћи Србима, као и јачање државних институција на Косову. По питању ЕУ, Србија мора да стане на равне основе и да зацрта и декларише своју политику према Косову, Републици Српској, региону и свету, као и да јача своје војне снаге. Србија мора да прихвати да мора да успостави другачије односе са ЕУ, и да за Србију не важе исти услови игре који су важили за Хрватску (која редовно прозива Србију и тренутно води сасвим супротну политику од оне базиране на „европским“ идејама сарадње и мира). Србији предстоји један дуг период националне обнове који зависи не само од следеће владе, него и од самог односа народа према држави. Да ли ће народ да прихвати тешке реформе које морају да се догоде ради јачања државе, или ће да настави да живи у утопизму неких страних идеологија, биће прилике да се сазна. За сада нам једино предстоји да чекамо бољу будућност, и да уместо кандидатуре пропасти изаберемо пут обнове, јер увек постоји сутра.

Стефан Драгојевић: "Србија полако, ради сопственог националног понижења, успева да одоли искушењу подизања главе и заштите својих личних интереса. Понашање Србије представља једну чудну мазохистичну љубав уперену према једном политичком елементу, не само који јој не узвраћа, него који је и редовно казни, знајући да неће бити побуне нити реакције." На слици: "Између наде и страха", рад Сер Лоренса и Алме Тадеме, 1876. година.

Аутор је сарадник Центра за стратешке алтернативе

Упутнице и напомене:

[2] Нпр. Потписивање пакта са Немачком који је изазвао општу пометњу по британским круговима. Британија је тада кроз корупцију и подмићивање изазвала ткз. „Мартовски пуч“.

[3] Србија тренутно није добила ништа више од онога што је већ имала, већ је подстакнута да се још више одрекне своје суверености него што ће добити натраг од ЕУ.

[4] Снимак интервјуа можете да пронађете овде http://www.youtube.com/watch?v=PBAzxqrZb8o

[5] Рој Медведев, Путин – Повратак Русије, Компанија Новости, Мај 2007

[6] Више о овоме видети: Александар Фатић, Стратешка дилема Србије – Између НАТО-а и Русије, Нова Србија, Нови НАТО – визија будућности за XXI век Зборник Текстова, Трансконфликт – Форум за етничке односе – Клуб 21, Београд, 2011

[7] Црна Гора је 2006. прогласила независност од Србије, фактички последњи чин распада Југославије. Црна Гора је признала независност Косова 9. октобра 2008. године, и тренутно се врши процес брисања српског етничког елемента у тој држави по питању историјског и језичког фактора.

[8] KSF – Kosovo Security Force, Косовске снаге безбедности

[9] Монд: Србија руски Тројански коњ у ЕУ http://www.blic.rs/Vesti/Politika/28534/Mond-Srbija-ruski-Trojanski-konj-u-EU-

[10] Борис Тадић је победио на изборима 15. фебруара док је Косово прогласило независност 17. фебруара 2008.

[11] Овде можете прочитати став Међународног суда правде, скраћена верзија (на енглеском) http://www.webcitation.org/5rRB9e3bz

[12] Према свима

[13] http://www.setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/en_GB/features/setimes/features/2010/07/09/feature-01

[14] http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Zajednicka-rezolucija-Srbije-i-EU.lt.html

[15] http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/154552/BiH-da-ponovo-tuzi-Srbiju-za-genocid