Енике А. Шајти, Мађари у Војводини 1918-1947, Форум, Нови Сад, 2010, стр. 327.

Драго Његован: Објављивање књиге Енике А. Шајти, професорке историје на престижном Сегединском универзитету, о Мађарима у Војводини од 1918. до 1947. године, на српском језику, представља значајан догађај за мађарску и српску историографију. Ова студија потврђује да у историји мађарско–српских односа још постоје нерешене контраверзе, нарочито оне које се односе на новију историју, односно период Другог светског рата. Само заједнички, уз доступност свих извора, могуће је дати њихов објективан, а то значи и тачан приказ, sine iro et studio.

Објављивање књиге Енике А. Шајти, професорке историје на престижном Сегединском универзитету, о Мађарима у Војводини од 1918. до 1947. године, на српском језику (Форум, Нови Сад, 2010), представља значајан догађај за мађарску и српску историографију. Књигу је са мађарског на српски језик превела др Агнеш Озер, музејски саветник у Музеју града Новог Сада, а рецензију дела је дао проф. др Александар Касаш, редовни професор на Одсеку за историју Филозофског факултета у Новом Саду. Књига је 21. марта 2011. године промовисана у Клубу посланика Скупштине АП Војводине, уз учешће председника Скуптине АПВ г. Шандора Егерешија, што је целој активности око објављивања ове књиге дало непотребну политичку конотацију. Било је у Новом Саду и адекватнијих установа (Филозофски факултет, Архив или Музеј Војводине, Завод за културу војвођанских Мађара) за промоцију ове научне монографије.

У сваком случају, евидентна је научна потреба да се дела мађарских историчара преводе на српски језик, као и обрнуто, што би конкретно значило да је у обостраном интересу да се нпр. са српског на мађарски преведе и у Мађарској објави књига проф. др Александра Касаша, Мађари у Војводини 1918-1946, која је код нас, у издању Филозофског факултета, објављена пре петнаест година. Ауторка се у свом делу, веома обилато позива на ову књигу. Она, иначе, у свом раду користи много, архивских и других, српских и мађарских извора.

Проф. др Енике Е. Шајти је првобитну верзију ове књиге објавила на енглеском језику (Hungarians in the Vojvodina 1918-1947) у издању Колумбија универзитета. Годину дана касније објавила је исто дело на мађарском језику под насловом Délvidek; Impériumváltások, revizió, kisebbség. Magyarok a Délvidéken 1918-1947, суочивши се с терминолошким проблемом означавања територије на коју се њено истраживање односи. У предговору српског издања ауторка напомиње да се уместо, у Мађарској уобичајеног, термина Délvidek (= Јужни крај), за ово издање определила за термин Војводина, који ће српском (као и енглеском) читаоцу бити сасвим разумљив. Наравно да је терминологија важна (Nomen est omen, казали би стари Латини), јер термини Délvidek и Војводина „данас упућују на различито виђење мађарске и српске историографије и веродостојно одсликавају овдашње вишевековне промене“ (стр. 5).

Ауторка је објективно приказала поход Хортијеве Мађарске „према хиљадугодишњим границама“, указујући на мађарске злочине који су том приликом учињени, а који су се продужили током постојања мађарске војне управе у Бачкој и Барањи. Посебно је обрадила злочине почињене током „рације“ јануара 1942. године против Срба и Јевреја. Зачуђује закључак ауторке (стр. 122) да се Мађарска није укључила у Други светски рат све до напада на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, јер је нпр. мађарска „Брза бригада“ током Априлског рата продрла све до Ваљева.

Прва промена о којој је реч је запоседање територије Војводине (Баната, Бачке и Барање) од стране српске војске крајем Првог светског рата, у првој половини новембра месеца 1918. године. Овим почиње први део књиге. Други део посвећен је положају Мађара у различитим војвођанским областима током Другог светског рата, чиме је за оне из Бачке и Барање настала нова промена, враћање под мађарски суверенитет. Трећи део књиге се односи на први период партизанске власти у Војводини (1944-1947), када је после избацивања мађарске и немачке војске, као и снага НДХ, почело ново раздобље у животу војвођанских Мађара, за део њих потпуно трагичан. Заправо, ауторка настоји да једном кратком периоду, а то је крај 1944. године, када су вођене борбе за коначно ослобођење Војводине и када је известан број Мађара убијен, већином због ратних злочина или сарадње са окупатором, да значај у односима између Срба и Мађара који он објективно нема и не може имати. Међу страдалим Мађарима било је и невиних. Но, пођимо редом.

Први део књиге, под насловом Доба Краљевине Југославије (1918-1941), односи се на истраживање положаја Мађара у новоствореној Краљевини СХС, која је 1929. године преименована у Краљевину Југославију. У периоду од 1918. до 1921. године, Мађари у јужнословенској држави нису имали политичка права због могућности оптације за мађарско држављанство. „Време политичке обесправљености“ Мађара, као и других несловенских мањина, окончано је доношењем Видовданског устава Краљевине СХС 1921. године. Међутим, стечена политичка права, изражена кроз оснивање сопствене политичке странке (1922), као и права у области образовања, културе, информисања итд., рестриктивно су примењивана. Стога су уследиле и жалбе Друштву народа, јер су се новоформиране државе обавезале да ће поштовати права мањина. А Мађари из Војводине су у новој држави доспели у мањински положај. На тај положај је утицао развој међудржавних мађарско – југословенских односа, који је озбиљно угрожавао снажан иредентистички покрет у Мађарској који се преливао не само на Мађаре у југословенској држави, већ и у Румунији и Чехословачкој. Ауторка је осветлила и положај мађарске мањине у Југославији након увођења шестојануарског режима краља Александра, кроз политичке, економске и просветне прилике, положај Цркве итд.

„Између два светска рата се мађарска мањина у Југославији морала кретати путем који није изабрала, нити је имала снаге да га промени“, закључује проф. др Енике А. Шајти.

Када је реч о Рацији 1942. године, једино што се може замерити ауторки је став да је „рација“ била уперена против партизана, а онда се (због разних разлога – дезинформација, фрустрација, избегавања Источног фронта итд.) изродила у „масовну одмазду, односно убијање Срба и Јевреја“ (стр. 211). Овде не може бити речи о „одмазди“ или „освети“. Хиљаде жртава „рације“ јануара 1942. године, када су убијане све категорије становништва (стари, мушкарци, жене, деца, Срби, Јевреји, богати, сиромашни итд.) без истраге, без пресуде, без икаквог записника, а на ограниченој територији – јужној Бачкој, укључујући Нови Сад – може се оквалификовати само као геноцид, и никако другачије. Није било претходних масовних мађарских жртава које би требало у „рацији јануара 1942.“ осветити, тј. због невиних мађарских жртава извршити „одмазду“. На слици: Енико Шајти.

У другом делу, под насловом Период након прикључења (стр. 116-244), описан је период мађарске окупације (1941-1944) северних југословенских територија: Бачке и Барање, Међумурја и Прекомурја, као и немачке (фолксдојчерске) власти у Банату. Према томе, овде се расправља о приликама у Делвидеку, а не само Војводини. Карта, приказана на стр. 117, има наслов „Југословенско–мађарска граница након прикључења територија 1941.“ Сам наслов је проблематичан, јер таква граница није постојала, већ граница између Мађарске и НДХ, те Мађарске и окупираног Баната, који је тек формално био у саставу Недићеве Србије, окупиране од нацистичке Немачке, између којих је постојала царина. Дакле, у књизи под насловом Мађари у Војводини 1918 – 1947. сувишно је говорити о приликама у Међумурју и Прекомурју. С друге стране, не говорити о приликама у Срему за време Другог светског рата, нема објективног оправдања, јер је и у Срему било Мађара.

Ауторка је објективно приказала поход Хортијеве Мађарске „према хиљадугодишњим границама“, указујући на мађарске злочине који су том приликом учињени, а који су се продужили током постојања мађарске војне управе у Бачкој и Барањи. Посебно је обрадила злочине почињене током „рације“ јануара 1942. године против Срба и Јевреја. Зачуђује закључак ауторке (стр. 122) да се Мађарска није укључила у Други светски рат све до напада на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, јер је нпр. мађарска „Брза бригада“ током Априлског рата продрла све до Ваљева. С друге стране, пренаглашено је писање о „четничком отпору“ у Војводини, чиме су мађарски окупатори правдали убијање бачких и барањских Срба, као и Јевреја, а што је била више ратна пропаганда, него утврђена историјска чињеница. У поглављу „Исељавање југословенских колониста и досељеника“ (стр. 141 и даље), ауторка недовољно снажно указује на то да је реч о протеривању, те о томе да је, због немачког противљења таквом масовном протеривању Срба добровољаца из Првог светског рата и колониста, ова популација логорисана. Ублажавање термина није одлика објективног приступа, јер би „исељеници“ ипак имали некаква (бар материјална) права, а протерани (или логорисани) никаква права нису имали.

Ауторка је веома објективно приказала насељавање Секеља и Чангова, као и „витеза“, на опустела имања протераних Срба у Бачкој.

Ауторка се бавила и Банатом, а који је Хортијева Мађарска хтела да добије у државни посед, што су Немци спречили, позивајући се на могући сукоб два савезника, Мађара и Румуна, око ове (етнички релативно већинске) српске територије. Код ауторке нема нимало критичности према овој идеји; зар је нормално да територија српског Баната са 640.000 становника припадне Мађарској, у којој Мађара има тек 95.000, дакле мање него Немаца (120.000), а три пута мање него Срба (295.000)?

Нема поднаслова који би гласио: Јевреји у Делвидеку 1944. године, а знано је да је тада и последњи Јеврејин, уз мађарско саучесништво, из целе Мађарске, па и из тзв. Делвидека био предат Немцима и „коначном решењу“ јеврејског питања у конц–логорима истребљења.

Када је реч о Рацији 1942. године, једино што се може замерити ауторки је став да је „рација“ била уперена против партизана, а онда се (због разних разлога – дезинформација, фрустрација, избегавања Источног фронта итд.) изродила у „масовну одмазду, односно убијање Срба и Јевреја“ (стр. 211). Овде не може бити речи о „одмазди“ или „освети“. Хиљаде жртава „рације“ јануара 1942. године, када су убијане све категорије становништва (стари, мушкарци, жене, деца, Срби, Јевреји, богати, сиромашни итд.) без истраге, без пресуде, без икаквог записника, а на ограниченој територији – јужној Бачкој, укључујући Нови Сад – може се оквалификовати само као геноцид, и никако другачије. Није било претходних масовних мађарских жртава које би требало у „рацији јануара 1942.“ осветити, тј. због невиних мађарских жртава извршити „одмазду“. Одмазда значи „зуб за зуб“, па и више од тога, али у овом случају за то није било (никаквог објективног) разлога. Како је могуће објаснити да је у „рацији јануара 1942. године“ у јужној Бачкој страдало од мађарских власти (војних, полицијских, цивилних и локално–мађарских) толико српских свештеника, српских поседника, лекара и адвоката, богатих Јевреја, ако је акција била уперена против „четника и партизана“? Аспект пљачке страдалих у „рацији“ није довољно обрађен.

Она највише пажње посвећује „одмазди“ према Мађарима нове комунистичке власти, износећи податке о броју убијених Мађара на основу процена некомпетентних особа. Распон од 80.000 као највеће, до 20.000 као најмање бројке убијених, ничим није документован.

Сигурно је да је било безразложних погубљења Мађара, али нема доказа да је то било у стилу Рације јануара 1942. или чак горе од тога. Стога мит о још „хладнијим данима“ у јесен 1944. године, што ће рећи „да су током одмазде партизани убили више Мађара него што су Мађари убили Срба и Јевреја приликом рације“ (стр. 249), у једној научној монографији не може бити присутан без критичке валоризације извора тога мита, демографске анализе и списка страдалих.

Ауторка је свесна да је позивање на одговорност ратних злочинаца имало међународну подршку анти–нацистичких савезника, те да је њихово кажњавање било оправдано. А таквих је било око 5.000.

Ауторка је покушала да прикаже и акције мађарске владе на „санирању“ последица „рације у јужној Бачкој“. Тзв. суђење одговорнима за злочине почињене током „рације“, тзв. надокнада штете, тзв. „отопљавање“ према Србима (Матица српска, Српски учитељски конвикт итд.) – нису могли постићи резултате са становишта „државне идеје Ст. Иштвана“.

Другом поглављу ове књиге недостаје бар поднаслов након немачке споразумне окупације Мађарске (1944), јер се са насловом „Рација у јануару 1942. године и настојања Калајиеве владе за спровођење консолидације“ не може завршити период мађарске окупације Бачке и Барање. Пре свега, нема поднаслова који би гласио: Јевреји у Делвидеку 1944. године, а знано је да је тада и последњи Јеврејин, уз мађарско саучесништво, из целе Мађарске, па и из тзв. Делвидека био предат Немцима и „коначном решењу“ јеврејског питања у конц–логорима истребљења.

У трећем поглављу, под насловом Југославија за време Тита 1944 – 1947, ауторка се бавила питањем Мађара у Војводини после ослобођења Војводине од мађарске и немачке окупације, тј. „промене империје“, како каже ауторка. У нову државу војвођански Мађари су „понели сав терет мађарске државне власти између 1941. и 1944. године“, закључак је проф. Шајтија, а ми бисмо додали и сопственог понашања. Она највише пажње посвећује „одмазди“ према Мађарима нове комунистичке власти, износећи податке о броју убијених Мађара на основу процена некомпетентних особа. Распон од 80.000 као највеће, до 20.000 као најмање бројке убијених, ничим није документован. Сигурно је да је било безразложних погубљења Мађара, али нема доказа да је то било у стилу Рације јануара 1942. или чак горе од тога. Стога мит о још „хладнијим данима“ у јесен 1944. године, што ће рећи „да су током одмазде партизани убили више Мађара него што су Мађари убили Срба и Јевреја приликом рације“ (стр. 249), у једној научној монографији не може бити присутан без критичке валоризације извора тога мита, демографске анализе и списка страдалих. Ауторка је свесна да је позивање на одговорност ратних злочинаца имало међународну подршку анти–нацистичких савезника, те да је њихово кажњавање било оправдано. А таквих је било око 5.000.

Указала је и на чињеницу да је Мађарска Југославији исплатила само 26.77% ратне одштете од одређених 70 милиона долара.

Ауторка се посебно бавила питањем утицаја нове мађарске државе на положај Мађара у Војводини, која је истицала да је тај положај бољи него икад раније. У том контексту је обрадила и претходне планове о исељењу Мађара из Војводине, као и о размени становништва – од чега се ништа није остварило. С друге стране, указала је и на чињеницу да је Мађарска Југославији исплатила само 26.77% ратне одштете од одређених 70 милиона долара.

Ова студија потврђује да у историји мађарско–српских односа још постоје нерешене контраверзе, нарочито оне које се односе на новију историју, односно период Другог светског рата. Само заједнички, уз доступност свих извора, могуће је дати њихов објективан, а то значи и тачан приказ, sine iro et studio.

У завршном делу овог поглавља обрађен је период консолидације, период уклапања Мађара у југословенско друштво као конструктивне националне мањине, са правима у образовању, привреди и политици, дотада незабележенима. О новом почетку Мађара и о томе да су преживели Други светски рат без трагичних последица, сведочи и податак из пописа 1948. године о 496.492 Мађара у новој Југославији.

Важно је да је ова књига проф. др Енике А. Шајти преведена и објављена на српском језику. Види се промена ка објективности у односу на раније књиге које су мађарски аутори писали о Мађарима у Војводини. Неке предрасуде су и даље остале, без обзира што је ауторка користила мноштво архивских и других извора, како мађарских тако и југословенских, односно српских.

Ова студија потврђује да у историји мађарско–српских односа још постоје нерешене контраверзе, нарочито оне које се односе на новију историју, односно период Другог светског рата. Само заједнички, уз доступност свих извора, могуће је дати њихов објективан, а то значи и тачан приказ, sine iro et studio.

Драго Његован: "О новом почетку Мађара и о томе да су преживели Други светски рат без трагичних последица, сведочи и податак из пописа 1948. године о 496.492 Мађара у новој Југославији. "На слици: Лајош Шолтиш и Лазар Ристовски тумаче улоге двојице комшиjа, Мађара и Србина, који након заједничког учешћа у антифашистичкој борби и преживљеног рата, комунистичке певаре и тортуре, имају снаге да превазиђу културолошке предрасуде и договоре венчање ћерке и сина. Инсерт из филма "Граница" Зорана Маширевића, по сценарију Ференца Деака из 1992. године.