Већ годинама и месецима, владајућа коалиција, њени челни људи, говоре нам о Европи, Европској унији, учлањењу, предностима које она пружа, о нашим пријатељима, великом разумевању, сталним контактима и похвалама које добијамо из Брисела и Вашингтона, о великом напретку који смо учинили на путу ка Европи који је „бити или не бити“ (или ће бити Европе, или општа пропаст и смрт). Прво је било „Европа нема алтернативу“, затим „ И ЕУ и Косово“, „Политика четири стуба“, и коначно „Европа задовољна“ како испуњавамо све обавезе, а у жељи да будемо у том несигурном чуду, званичници из Србије су почели да верују да је све баш тако како им они кажу. Када схвате да је то једна велика превара, и све што кажу или обећају неистина, онда постаје већ касно.

Зејнел Зејнели: И што више размишљам, онако као човек који је избегао са Космета, постаје ми све јасније да се они, тражећи и могуће и немогуће, понашају као власници Србије потпомагани неким евро-загриженицима, бившим комунистима, сем једног млађег који би сутра рашчистио са Косметом и „средио“ Србију онако како је зацртано у европским агендама. То што говори Мићуновић или Драшковић, у свакој држави би било и те како осуђено

Руководиоци Србије су у чуду, остају без речи, сем што могу да тврде како ће и даље разговарати са својим бриселским пријатељима. Схвате, додуше касно, да се налазе у соби са четири зида из које нема излаза, али опет мазохистички настављају по старом, иако се постављају нови услови и не нуде никакве алтернативе. И тако верујући у њих, њихова обећања, начин решавања наших проблема од економских, финасијских до оног најтежег косовског, власти су дошле у ћорсокак из кога нема излаза. Схватају они да су се уплели, међутим и даље верују у обећања и у то да ће дипломатским средствима задржати најзначајнији део своје територије који нам је откинут НАТО бомбама и обећањима, декларацијама, јавним изјавама, које су обавезивале само нас у Србији, али не и њих којима је било важно да обећање и папир добију. А онда Европа по своме, како је планирала.

Ивица Дачић је то можда одавно схватио, али када је увидео да су они из Европе који опседају Београд претерали у претњама и неубедљивим доказима, добро је рекао да „понекада има жељу да некоме од саговорника распали добру шамарчину“. Они то раде вероватно зато што мисле да су саговорници из Србије идиоти, глупи, неинтелигентни тако да може сваки чиновник из Брисела да захтева и прети, и жели да му ниво разговора буде Тадић и Цветковић, на шта и један и други почесто пристају, иако дубоко у себи верују да не треба. Али, немају куд. И код њих је јача жеља за брзим уласком у ту преварантску ЕУ која растура државе и вара где стигне, па тако разговарају са сваким, и једним увом и оком ослушкују и надгледају да ли је Брисел, тај центар лажи, превара и опасних планова, задовољан реченим.

Преваре надмених и лицемерних

Нећу се враћати месецима уназад да бих подсећао шта се све дешавало на српској политичкој сцени, управо због поменуте собе без излаза и ћорсокака у који улазе српски руководиоци, наивно, сто пута преварени, што је најгоре од истих људи са новим, глупим захтевима, тако да поједини званичници Европске уније и света гледају на нас с висине, као да су богом дани, вређају нашу интелигенцију и здрав разум тражећи од нас одобравање уз осмех док нам отимају Космет, роваре по Војводини, Рашкој области и међу Албанцима на југу Србије. Они нам, да би до краја дочарали пријатељство које је очигледно непријатељство, говоре како смо „лидер у региону, сазрели за Европу“ у чему нас подржавају, као на пример недавно Словенци, а онда сазнамо да је словеначки премијер изненада позвао на ручак свог пријатеља Хашима Тачија. Претпостављам да се разговарало и о Србији и њеном руководству, и да је Тачи добио чврста уверавања да је подршка Словеније за кандидатуру Србије у Европску унију смешна и дата зато што схватају да се Европејци из Србије „примају“ на постигнуте европске домете, иако сви знају да таква одлука не зависи од наших донедавних комшија.

Већ годинама и месецима, владајућа коалиција, њени челни људи, говоре нам о Европи, Европској унији, учлањењу, предностима које она пружа, о нашим пријатељима, великом разумевању, сталним контактима и похвалама које добијамо из Брисела и Вашингтона, о великом напретку који смо учинили на путу ка Европи који је „бити или не бити.

Прво је било „Европа нема алтернативу“, затим „ И ЕУ и Косово“, „Политика четири стуба“, и коначно „Европа задовољна“ како испуњавамо све обавезе, а у жељи да будемо у том несигурном чуду, званичници из Србије су почели да верују да је све баш тако како им они кажу.

Када схвате да је то једна велика превара, и све што кажу или обећају неистина, онда постаје већ касно.

Да пут до ЕУ није лак, показао је на пример тужилац Брамерц који озбиљно мисли када каже да није задовољан до краја постигнутом сарадњом са Хашким трибуналом. И док је до само пре месец дана Младић и његово хапшење било „алфа и омега“ српског пута у Европу, данас то није толико битно колико налог Србији да испита ко је све крио хашке оптуженике и како је било могуће да се они толико дуго крију. Брамерц, чини се, нема друга посла, сада би да стрпа у затворе свих седам осам милиона грађана Србије, посебно све Србе, пошто основано сумња да су они главни кривци што два преостала хашка оптуженика нису на време спакована и послата у Хаг. Сада се јављају нови захтеви које Србија прихвата са великим задовољством, јер Брамерца који очигледно нема шта више да ради у Србији која је урадила све што се од ње тражило, чак је и судила онима који су скривали Караџића и Младића, примају на највишем новоу. То би, иначе, сваки државник одбио, јер Брамерц није домен који треба да разговара са председником једне суверене земље, која је уз то обавила све што се од ње тражило. Али, Брамерцу је било битно да разговара са Тадићем који са њим није требао ни да се сретне, већ евентуално са представницима судских органа и неким чиновником из Министарства правде. Али, у Србији где амбасадори воде унутрашњу и спољну политику и код којих се одлази по мишљење, све је дозвољено и могуће. Брамерц одлази задовољан, јер се понадао да ће још коју годину имати посла у Србији, што му је очигледно и циљ, јер да није Србије, Трибунал би се одавно затворио а Брамерц би остао без посла, на привилегованом месту првог тужиоца, уз то и добро плаћеном.

Брамерц ми је „отворио очи“, учинио да будем опрезнији него пре два три месеца, јер сам схватио да ће ови из Брисела још тражити и претити, и изналазити разлоге да Србију и даље понижавају.

Ових дана се, ето, на пут спремају четири амбасадор да оду у Рашку област и на лицу места се увере у стање ствари и оно што изговара тренутно највећи ратни хушкач Зукурлић, који лако може са својим присталицама да изазове сукобе, иако за то нема никаквог разлога.

Онда се појављују Албанци са југа Србије који траже да се признају њихове дипломе са њиховог а не државног Универзитета Србије у Приштини. А на демонстрацијама, које имају и „оправдане разлоге“ како рече један од министара, узвикују се политичке пароле, носе албанске, америчке и енглеске заставе, и то наравно не слути на добро.

Око Космета је јасна ствар као дан, али ја себи постављам питање: зашто управо неки Срби тако гласно и јасно подривају темеље земље? Боље им је да ћуте ако се не слажу, али не треба да одмажу држави која се сада хвата за сламку због многих погрешних потеза, а посебно око Космета. Бар једном и око државе и њених интереса да сви буду јединствени. На слици: Термоелектрана Обилић, отета од Србије, ради пуном паром, пунећи ко зна чије џепове профитом, док народ Србије живи у немаштини, а Косовци у сиромаштву и незапослености.

Онда су ту проблеми са граничним прелазима на северу Косова и Метохије, за које се спрема да их преузме косовска полиција и царина, заједно са специјалцима Косова и војском Еулекса и НАТО снага, а да при том нико не размишља шта то може да произведе.

Као врхунац лудила, то јест као да је у земљи све нормално, не одустаје се од тзв. „Параде поноса“ која се увелико припрема и која има подршку свих великих сила, јер се сматра, ваљда, да Србија других брига нема, нарочито оних наведених, које ће, ваљда, како смо навикли, они онако у ходу решавати, како захтева Зукорлић, Албанци са југа или неки војвођански „државници“. Србија мора да брине како ће протећи „парада“ и колико ће полицајаца бити ангажовано. Можда више него у одбрани преосталих Срба и неалбанаца на Космету којима је ових дана живот у опасности, њихов и њихове деце. Али, то је за неке загрижене европејце и демократе споредна и неважна чињеница.

„Сахрана“ у Немачкој и Француској

И тако, ови велики преваранти су нас толико заокупирали њиховим европским начелима, слободама, демократијoм и људским правима, а заборављају да су се сами одрекли мултикултурализма и мултиетничности која је умрла, како су то рекли наши пријатељи Меркелова и Саркози.

И што више размишљам, онако као човек који је избегао са Космета, постаје ми све јасније да се они, тражећи и могуће и немогуће, понашају као власници Србије потпомагани неким евро-загриженицима, бившим комунистима, сем једног млађег који би сутра рашчистио са Косметом и „средио“ Србију онако како је зацртано у европским агендама. То што говори Мићуновић или Драшковић, у свакој држави би било и те како осуђено. Драгољуб, при крају своје политичке каријере, мимо онога што говори његов председник партије, сматра да Србија што се тиче Косова живи у илузијама. Ја, политички аматер, тумачим те његове речи као став да је он, као председник политичког Савета ДС, гласноговорник те исте партије која има наводно неке другачије ставове, бар што се јавности тиче. Дакле, по њима Косово је изгубљено за сва времена. Дакле онако лаички када протумачим, а нисам баш тако поткован као Д.Мићуновић који је служио комунистима и био важан фактор ту близу Косова и Метохије где се родио пре скоро девет деценија. Кажу, новине су писале, да је био „опасан“ комуниста, гањао свештенике у то време, млад а амбициозан, баш као и данас. Сада он и не трепне а каже нам да је Косово србијанска илузија, дакле, свих њених грађана којима је она једина држава.

И тако, ови велики преваранти су нас толико заокупирали њиховим европским начелима, слободама, демократијoм и људским правима, а заборављају да су се сами одрекли мултикултурализма и мултиетничности која је умрла, како су то рекли наши пријатељи Меркелова и Саркози.

Драгољуб Мићуновић се, како се мени чини, јасно определио према Космету и рекао шта треба да се уради. Чак је и Вук Драшковић опрезнији, па каже да треба са Косовом развијати добре трговинске односе, иако је понекад умео да каже да у вези са Косметом треба сагледати реално стање на терену. А реално стање на терену је да је сада сва власт у рукама Албанаца, да је за Србију, бар како се ословљава међу политичарима и у медијима, Тачи премијер упркос потерници која је на снази у Србији, која мора да се повуче ради бољих односа са Косметом, јер то произилази из напред реченог. Када повремено слушам Драшковића, а како сам муслиман из Горе, ја се сав најежим од његових демократских начела и европејства, јер се увек сетим како је баш у Рашкој области, у сред Новог Пазара, секао прсте и руке до лаката, што је све остало забележено. Најежим се и сада када говори о Космету, па све нешто мислим: шта би, да је којим случајем жив, генерал Дража урадио у вези најзначајнијег дела територије и историје Србије, данас окупираног Космета и својим најупорнијим следбеником.

Чеди човек нема шта да замери, он и његова партија су од почетка на страни Косова и оних који живе у држави Косово ради идеје европејства и Европе, онако демократске, варљиве и преварантске која одузима туђе територије, даје је другима, а своју брани тенковима, атомским бомбама и бојним отровима ако затреба.

Тамо у Европи, па и у свим земљама света, сем у Србији, не пада никоме на памет да стане на страну оних који му отимају макар и хектар једне ливаде а камоли читавих 15 одсто територије.

Одговорност као илузија и реално стање

Није ствар у томе шта појединци мисле. Њихово је да мисле. Али, они нису обични људи, они су део владајуће гарнитуре, неки седе и у Скупштини која је усвојила Устав с јасним ставом око Косова и Метохије, дакле, најважнији документ земље Србије у којем се говори о одбрани суверенитета и територијалног интегритета Србије. Данас је не бране они који су за такав Устав гласали, а као европејци морали би да знају да је у било којој држави Европе суверенитет и територијални интегритет једне земље светиња. Ко другачије мисли, мора да сноси последице, а оне су утолико веће уколико другачије мишљење имају они који су у власти, опозицији, или на било којој другој функцији. Уосталом, тамо у Европи, па и у свим земљама света, сем у Србији, не пада никоме на памет да стане на страну оних који му отимају макар и хектар једне ливаде а камоли читавих 15 одсто територије. Они говоре о својој земљи, прете агресорима, предузимају друге мере, своју земљу не дају, и иако се не слажу са владајућом гарнитуром или опозицијом, они једнако мисле.

У Србији нису ништа научили из скорашње историје. Србија и некадашња Југославија дневно је на Космет улагала милион долара, а они су педесет година узимали и сто година размишљали како ће живети сами у сопственој држави. Новац неким мањинама и етничким групама у Србији ништа не значи. Имају га довољно, пристиже са свих страна. Они имају циљ. На слици: Лик Св. Јована у дубу старог Бора код цркве Св. Јована крај Сокољаче код Сочанице. Фото: Владан Шћекић

Баш као и Албанци, јер сви имају исти циљ пред собом, а то је држава и народ. У Србији је стање другачије. Можеш да будеш на власти, у коалицији, да се бавиш политиком, да будеш шеф партије, неке комисије, посланик и да изнесеш своје мишљење супротно Уставу и закону земље а да при томе не одговараш, ни пред партијом којој припадаш, нити пред државом коју растураш. У Србији се одговара за другачије мишљење када је у питању „Парада поноса“, штрајк малинара, просветара, лекара, али не и за оно што би угрозило власт и владајућу коалицију. И, што је најгоре, два три човека држе све у шаци. Могу да раде шта хоће, причају шта хоће, примају плату и повремено буду на страни оних којима помажу да брже остваре своје циљеве, као на пример сецесију Косова и Метохије.

Око Космета је јасна ствар као дан, али ја себи постављам питање: зашто управо неки Срби тако гласно и јасно подривају темеље земље? Боље им је да ћуте ако се не слажу, али не треба да одмажу држави која се сада хвата за сламку због многих погрешних потеза, а посебно око Космета. Бар једном и око државе и њених интереса да сви буду јединствени. Нећу помоћи ни ја својим писањем, већ ћу себи нанети штету. То је мени јасно, али ми моји принципи, моја схватања и начела не дозвољавају да ћутим. Знам да се многима диже коса на глави када Расим каже „наша Србија“, када ја размишљам о петицији интелектуалаца да се покрене кривична одговорност против свих оних који су на било који начин довели у питање суверенитет и територијални интегритет земље, или када Кустурица говори о Србији. Али, ја увек кажем: баш ме брига шта мисле неки старци, извикани политичари и делови власти, новинари, писци, академици, глумци, пензионери, певачи, музичари, ђубретари, директори, студенти, појединци који би да раде до судњег дана и мисле да се стање у Санџаку може решити тиме што ће се улагати, увести трамвајска линија у центар Новог Пазара а Албанцима на југу Србије градити фабрике, школе, давати стипендије, или Војводини дати њена имовина. У Србији нису ништа научили из скорашње историје. Србија и некадашња Југославија дневно је на Космет улагала милион долара, а они су педесет година узимали и сто година размишљали како ће живети сами у сопственој држави. Новац неким мањинама и етничким групама у Србији ништа не значи. Имају га довољно, пристиже са свих страна. Они имају циљ.

Овако размишљају неке снаге у Рашкој области и Албанци на југу Србије којима је дража албанска застава у рукама, него српска од које се јеже. Сви они имају своје политичке планове, свима њима помажу амбасадори великих сила, истих оних које су бомбардовале Србију јер сматрају да није довољно учинила на плану мултиетничности, људских права и слобода, док су они сами те две испразне и измишљене речи већ сахранили, и сами то признају. Само је код нас у Србији важно које си нације и вере, којим језиком говориш, које захтеве имаш, а код њих био црн или бео, жут или плав, муслиман, православац или неке друге вере и политичког опредељења, ти си прво Француз, Немац, Американац, Енглез, Шпанац, Данац у њиховој демократској и европској држави.

Сви они имају своје политичке планове, свима њима помажу амбасадори великих сила, истих оних које су бомбардовале Србију јер сматрају да није довољно учинила на плану мултиетничности, људских права и слобода, док су они сами те две испразне и измишљене речи већ сахранили, и сами то признају.

Тако сам онда схватио њихову превелику бригу у Србији управо за опредељења и ставове мањина, етничких заједница и група, на чије захтеве су глуви у својим државама, као изговор да окончају прљави посао који имају – стварање моноетничких државица којима ће владати управо исти они који су некада владали, од Отоманске империје до краљице Терезије и фашистичке окупације. Да ли ће у томе успети, зависи само од нас. Ако им дозволимо хоће, ако им се супротставимо и будемо јединствени, онда неће. То је тако свуда у свету. Они то знају, али користе нашу европску опредељеност, ћутање, одобравање, климање главом, погрешан избор пријатеља и толерисање прекобројних помагача, рушитеља, и нејединство око најважнијих питања. Управо то Србију удаљава од ЕУ, јер се у ЕУ не може ако не знаш у каквој држави живиш, имаш унутрашње проблеме, немаш стратегију како да очуваш државу, када ти цртају границе унутар сопствене државе, када из власти поручују да је очување Космета „илузија“ јер имају препоруку да сагледају „реално стање на терену“ и оправдају отимачину Космета, и убеде нас да је све изгубљено.

Зејнел зејнели: "Ако им дозволимо хоће, ако им се супротставимо и будемо јединствени, онда неће. То је тако свуда у свету. Они то знају, али користе нашу европску опредељеност, ћутање, одобравање, климање главом, погрешан избор пријатеља и толерисање прекобројних помагача, рушитеља, и нејединство око најважнијих питања. Управо то Србију удаљава од ЕУ, јер се у ЕУ не може ако не знаш у каквој држави живиш, имаш унутрашње проблеме, немаш стратегију како да очуваш државу, када ти цртају границе унутар сопствене државе, када из власти поручују да је очување Космета „илузија“ јер имају препоруку да сагледају „реално стање на терену“ и оправдају отимачину Космета, и убеде нас да је све изгубљено." На слици: Поље божура јужно од Србице.