ЗАШТО СЕ НЕ РЕАГУЈЕ
Закон o службеној употреби језика и писама, између осталог, регулише (сходно члану 3) и употребу језика и писама при исписивању назива места и других географских назива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа.
Из члана 3 Закона о службеној употреби језика и писма: "Службеном употребом језика и писама сматра се и употреба језика и писама при: исписивању назива места и других географских назива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа." На слици: Латинички натпис улице Вука Караџића - пример елементарног недостатка осећаја јавних власти за културу и писмо сопственог народа, али и кршења закона.
Ако прођете Србијом, путевима или градовима, колима или пешице, и иоле обратите пажњу на то шта пише и како пише на натписима, уочићете велики број натписа, путоказа, и обавештења исписаних само латиничним писмом. Овде, наравно, треба раздвојити натписе који се не сматрају јавним натписима, и који нису регулисани законом, од јавних натписа регулисаних овим Законом, овде се наравно говори о јавним натписима.
Овде би било интересантно мало се више удубити у законску регулативу:
Језик и писмо
Члан 10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.
Закон о службеној употреби језика и писама:
Члан 1
У Републици Србији у службеној је употреби српски језик.
У Републици Србији у службеној је употреби ћириличко писмо, а латинично писмо на начин утврђен овим законом.
На подручјима Републике Србије на којима живе припадници националних мањина у службеној употреби су, истовремено са српским језиком и језици и писма националних мањина, на начин утврђен овим законом.
Члан 3
……..
Службеном употребом језика и писама сматра се и употреба језика и писама при: исписивању назива места и других географских назива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа.
Члан 4
Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавни натпис да испише, поред ћириличког и латиничким писмом.
У фирми предузећа, установе и другог правног лица, односно радње или другог облика обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом.
Члан 5
Саобраћајни знаци и путни правци на међународним и магистралним путевима, називи места и други географски називи исписују се ћириличким и латиничким писмом.
Саобраћајни знаци и путни правци на другим путевима, називи улица и тргова и други јавни натписи могу се, поред ћириличког, исписивати и латиничким писмом.
Члан 10
Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничким писмом, текст на латиничком писму исписује се после текста на ћириличком писму, испод или десно од њега.
Дакле, по питању јавних натписа Закон је потпуно јасан, обавезује истицање јавних натписа најпре на ћириличном, па тек „испод или десно“ на латиничном писму.
Овде не би било згорег уочити да законодавац није прецизирао о којем се латиничном писму ради, латиничних тј. абецедних састава је много, и у различитим језицима се слова латиничног писма различито читају (слово ј се у енглеском језику никад не чита као ј, већ нешто између српског џ и ђ, док се у немачком језику на пример ј чита као и у српском језику, затим латинично слово с се у енглеском језику никада не чита као ц већ обично као к итд.).
Ако погледамо члан 5, став 1 Закона, уочавамо да је законодавац предвидео ОБАВЕЗНО истицање и латиничног писма на међународним и магистралним путним правцима, док је на осталим путевима (став 2) само оставио могућност, али не и обавезу.
Из овога се може закључити да су латинични натписи неопходни ради лакшег сналажења странаца при посети или пропутовању кроз нашу земљу, што је наравно сасвим оправдано, и у складу с праксом других земаља у којима латинично писмо није домицилно.
Онда је, међутим, логично поставити питање колико странци умеју да прочитају, а поготово да изговоре латиничне натписе какви су исписани код нас.
Како ће странац прочитати Čačak? Имајући у виду распрострањеност енглеског језика и коришћење његових правописних правила у другим “нелатиничним” земљама, највероватније као Какак. Тако и Vršac постаје Врсак, Čajetina – Каџетина итд…
Зар не би било нормално угледати се на примере других земаља и развити систем пресловљавања који ће странцима омогућити да што правилније изговарају наше топониме, лична имена, имена наших брендова итд.?
Неко би могао да каже да се странци, ипак, с овом латиницом могу сналазити простим упоређивањем натписа на карти са онима на путоказима.
То је тачно, али тако се могу сналазити и са ћирилицом.
Зар не би било нормално угледати се на примере других земаља и развити систем пресловљавања који ће странцима омогућити да што правилније изговарају наше топониме, лична имена, имена наших брендова итд.?
Али, да се вратимо на Закон о службеној употреби језика и писама. Сведоци смо, тј. јавни натписи по Србији сведоче о непоштовању закона и прописа. Ако кренете новоизграђеним делом аутопута од Крагујевца ка Баточини (или обрнуто), уверићете се да су сви путокази, сви натписи само латинични. Пуна је Србија таквих примера.
У Београду, када су почели радови на санацији „газеле“, појавили су се на неколико места путокази слични овоме:
Употреба службеног језика и писма на саобраћајном знаку у Београду.
Саобраћајни знак у Србобрану
Саобраћајни знак у Инђији
Примера је заиста много, ово су само неки од многих.
Натпис којег је истакао београдски Паркинг сервис у непосредној близини Скупштине Србије. Фото: http://www.srbijanet.rs/images/stories/drustvo/slike/znak-za-parkiranje.jpg
А сада бисмо могли да погледамо каква је законска регулатива у погледу санкционисања непоштовања Закона, тј. службене употребе писма, али пре тога би било корисно цитирати члан 19 Закона о службеној употреби језика и писама:
Члан 19
На подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних мањина, називи места и други географски називи, називи улица и тргова, називи органа и организација, саобраћајни знаци, обавештења и упозорења за јавност и други јавни натписи исписују се и на језицима националних мањина.
Дакле, Закон, као што предвиђа обавезну употребу српског језика и ћириличног писма, на подручјима на којима су у службеној употреби и језици националних мањина уводи обавезу истицања јавних натписа и на језицима мањина.
А затим следе казнене одредбе:
Члан 23
Новчаном казном од 20.000 до 1.000.000 динара казниће се за привредни преступ организација овлашћена за постављање саобраћајних знакова и назива места која поступи супротно члану 19. овог закона.
За привредни преступ из става 1. овог члана казниће се и одговорно лице у организацији из става 1. овог члана новчаном казном од 4.000 до 70.000 динара.
Један од латиничних јавних натписа паркинг сервиса. Фото: http://www.srbijanet.rs/images/stories/ekonomija/slike/parking-beograd-zona-2.jpg
И то је све што се тиче казнених одредби у делу који се односи на саобраћајне знаке и називе места. Нема казнених одредби за непоштовање ћириличног писма на таблама, ознакама места и путоказима, нема казнених одредби за непоштовање чланова Закона који налажу употребу ћириличног писма.
Интересантно би било истражити да ли је негде на територији Србије примењена казнена одредба из члана 23, а недавно се десио случај који је скренуо пажњу јавности, а тиче се ове тематике. Председник Општине Темерин, Андраш Густоњ оштро је протестовао због тога што су нови путокази с називима тог места постављени само на српском језику и ћириличним писмом. У „Путевима Србије“ је објашњено да су на ауто-путу Београд- Суботица на искључењу за Темерин знакови са ћириличним и латиничним писмом постављени раздвојено на растојању од 50 метара, с обзиром на то да на истом саобраћајном знаку није било могуће поставити оба писма.
Да ли је председник Општине Темерин у праву или не, да ли су „Путеви Србије“ поставили и таблу на језику националне мањине остаје да се види, закон је такав какав је, и даје за право националним мањинама да користе своје језике и писма у мешовитим срединама, али овде се мора поставити питање: како је могуће да се нико, или готово нико није никада у Србији огласио зато што су толике табле, путокази, обавештења, и други јавни натписи по целој Србији, и у мешовитим и у етнички чистим српским срединама исписане, и даље се исписују, само латиничним писмом, упркос закону који је јасан? Како је могуће да, на пример, „Паркинг сервис“ у Београду има овакве табле са обавештењима о зонама и наплати паркирања:
Саобраћајни знакови у београдском Паркинг сервису.
Како су то грађани дужни да поштују правила која је установио „Паркинг сервис“, ако сам „Паркинг сервис“ не поштује законе и прописе?
На крају, оно што многи заборављају, или не схватају, употреба писма није само писање, или штампање, употреба писма је и читање; онај ко чита путоказе, обавештења, и све остало такође употребљава писмо, зар не треба и њему омогућити коришћење писма које сматра својим, а поготово што је то и службено писмо у Републици, бар тако каже Устав, који је истовремено и највиши правни акт, а и Закон о службеној употреби језика и писама.
Прилог:
ЗАКОН О СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЈЕЗИКА И ПИСМА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН
10 коментара
Можда неће неко веровати али дали знате у којем граду има , можда недовољно, али највише ћирилице у Србији ? Одговор је апсолутно тачан : ОД СВИХ ГРАДОВА У СРБИЈИ НАЈВИШЕ ЋИРИЛИЦЕ ИМА У СУБОТИЦИ !!!
сви који сада дођу у Суботицу , а нису овде дуго били, пријатно се изненаде.
Тако је, Боро.Највише ћириличних натписа у Србији је управо у Суботици.Својевремено,имао сам девојку из тог града,често сам посећивао град.У мом родном Београду све пршти од гајевице и енглеског алфабета.
Паркинг сервис у Новом Саду користи ћирилицу и испод енглески: http://www.sneg.iz.rs/2011/09/plava-zona/
Иначе, свуда у свету се користи ћирилица за српски језик, осим у Србији: http://www.sneg.iz.rs/2011/01/1759/
Фотографски апарат ми је на поправци и због тога не могу да Вам наснимим неке “бисере“ у вези ћирилице у Суботици. Сутра идем по апарат, па ако је поправљен, господине Ковачев, одмах Вам шаљем материјалне доказе како се поштује Закон о службеној употреби језика и писма у Републици Србији.
Ипак, ево линка који је везан за тему Вашег чланка:
http://www.subotica.com/vesti/15-8439/grad-subotica/cirilica-zapostavljena-u-subotici/
Погледајте и сами донесите закључак.
Срдачан поздрав и свако добео!
Занимљиво је сада поставити следеће питање: пошто је све ово већ дуго тако како јесте, и просто боде очи, како то да се ниједна власт не осећа обавезном да ствари постави на одговарајући циивилизацијски, културни и језички ниво, и у складу са законом?
Шта то говори о властима у Србији?
Поштовани господине Грујићу,
Веома сам задовољан Вашим текстом. Једино ми је жао што нисам нигде прочитао да је закон о службеној употреби језика и противуставан и зато се налази пред Уставним судом. А ради се о томе да је на мала врата “по први пут” у српски језик и та хрватска латиница (до сада је то био случај са измишљеним миксом с/х) Тако је и фонд Слободан Јовановић упао у замку увођењем и “латинице” поред српског и енглеског. Отворивши латиницу поред очекиваних 30-так латиница, само Европи добио сам ту хрвватску латиницу. Ако се залажемо за поштовање Устава онда будимо принципијелни и не идимо на руку аутономашима, Хрватима који ликују са појавом њихове латинице у Србији. Ако мени не верујете отворите сајт Министарства просвете Србије на тој латиници и виде ћете да пише овако “Ова страница је на језику: хрватски” Јадно је то наше Министарство које не биди шта даље пише. Ако притиснете преведи, онда вам накарадно и погрешно преводе диграфи и надредне дијакритике, али остаје тамо негде у десном ћошку “увек преводи хрватски”. Идруго, уколико имате утицаја измените ту страну реч “мејл” која ништа не значи за српску електронику (пошта) и замените је са “е-пошта” (електронска пошта).
На освноу текста меже да се закључи да држава и правни поредак у Србији практично не постоје. Што је јасно и у бројним другим областима.
@Љ.В. Јовановић
Моје је мишљење да је решавање ових проблема само помоћу закона тешко спровести. Решење мора бити свеобухватно, и укључити правопис, затим установљавање (нових) правила пресловљавања, тј. романизације српског језика, а затим и рокова у оквиру којих се ствари морају довести у ново стање. Устав и закони могу и морају да послуже као подршка државног механизма пројектованим решењима, али сами закони су недовољни. На крају крајева, нисмо први који ово раде (тј. који би радили).
Као примере, у чланку дајем слике јавних натписа од којих су неки можда и стављени пре доношења новог закона о службеној употреби језика и писама (да ли и како нпр. то проверити, и има ли уопште смисла губити време на то). Шта с њима, да ли и они крше прописе, да ли, како и када и њих мењати, има ли рокова предвиђених за њихову замену и постављање натписа који су у складу са законом, или треба чекати да време (и рђа) учине своје?
@Петар 1
Ако поштујемо начела правне државе, само Уставни суд може рећи шта је противуставно, а шта није. Ја бих пре рекао да, кад се помиње латиница, код нас у великој мери влада нека врста неинформисаности, која се ето прелива и на законодавство, па се увек кад се помене латиница подразумева Гајев абецедни састав, и што је још горе, тај абецедни састав се везује за српски језик, чак и у законима, о чему би наравно Уставни суд морао да се одреди. А уствари већина држава у којима се домицилни језик не пише латиницом има и латиницу на нпр. важнијим путоказима, али то наравно није Гајева латиница нити латиница тих језика (ти језици ни не користе никакву латиницу), већ латинички преслов који се користи углавном у стварима од међународног значаја и базиран је на правописним правилима енглеског језика.
Дакле, овде треба јасно раздвојити питање језика од питања пресловљавања појмова. Гајева латиница нам није ни од какве користи у пресловљавању, јер се оно користи да би што већи број људи у свету умео правилно да прочита топоним, лично име или име предузећа. Самим тим, бесмислена је прича да ће језик бити размљивији ако је писан латиницом, преслови не служе да би се написано разумело, већ да би се правилно изговорило, а да би се језик разумео, мора се наравно учити.
И још да додам да је, сходно горе изложеном, свака прича о протеривању латинице из Србије смешна, треба устројити српски језик тако да за њега важи правило које важи за све друге језике, правило једног писаног стандарда, а то по свему може бити само ћирилички стандард.
Латиницом, тачније латинским алфабетом према правописним правилима енглеског језика треба писати оно што је међународно важно, наравно испод или иза српског оригинала.
Затим, програмски језици се наравно уче и пишу латиницом (не Гајевом), а за техничке науке исто тако је неопходан латински алфабет, као и грчки.
Мајстор није још поправио фото апарат па нисам снимио одређене натписе. Но, сјетио сам се једног у низу мојих дописа у вези поштивања Закона о којем се говори у чланку. Допис је из 2008. године и до данас нема ни одговора, а нити промјене у пракси?! Допис је послат тадашњем директору Националне службе за запошљавање Владимиру Илићу.
Ево дописа интегрално. Ставио сам наводнике иако је мој текст.
“Поштовани господине директоре,
Срдачне поздраве из Суботице упућује Вам Милорад С. Кураица.
Свака промјена на боље добро је дошла, па тако и уређење просторија гдје је Филијала Суботица. Но, није добро да се у новим околностима прибјегава радњама које нису у складу са позитивним прописима Републике Србије.
О чему се ради ? У новоуређеним просторијама Филијале Суботица натписи исписани само латиницом, а што није у складу са Уставом Републике Србије.
Да Вас подсјетим, господине Илић, у правној теорији устав се дефинише као општи правни акт најјаче правне снаге у једној држави. Устав је темељ правног система једне државе.
Према члану 10. став 1. Устава, у Републици Србији су у службеној употреби срлски језик и, ћирилично писмо. Под службеном употребом подразумјева се употреба језика и писма:
1. У раду органа државе, аутономне покрајине и локалне самоуправе, јавних предузе-ћа и јавних служби, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења.
2. У усменом и писменом општењу органа и организација међусобно, као и са странкама, односно грађанина.
3. У поступцима остваривања и заштите права, дужности и одговорности.
4. При вођењу евиденција од стране органа општине и отптинских организација које врше јавна овлашћења.
5. При издавању јавних исправа и других исправа од интереса за остваривање законом утврђених права грађана.
6. При остваривању права, дужности и одговорности из рада и по основи рада.
7. При исписивању географских појмова, назива места, тргова, улица, рргана и организација, фирми и других јавних натписа.
Господине директоре, још пар напомена.
Као прво, српски језик и ћириличко писмо морају бити искључиво у службеној употреби на територији Републике Србије.
Друго, језици и писма националних мањина могу бити у службеној употреби на начин и под условима утврђеним законом и другим прописима и то истовремено са српским језиком и ћириличким писмом, који ни у једном случају нити поступку пред судом или другим државним органом или организацијом не могу бити искључени из службене употребе.
И, треће, веома значајно, што застава није само обојено платно и као што химна није само пјесма, а грб само слика, тако ни српски језик и ћирилица нису само слова и ријечи, већ најдубљи израз националног идентитета српског народа као и државности Републике Србије.
Господине директоре, радујући се Вашој енергичној акцији у спречавању кршења Устава Републике Србије и обезбеђењу натписа на ћириличном писму, упућуујем изразе високог поштовања!
Суботица, 16. децембра 2008. Мр Милорад С. Кураица“
Допис је послат електронском поштом и налази се у мојој архиви.