Познат је данашњици омиљен захтев пред инжињерским дизајном кућне технике, да овај буде што је могуће више „идиот пруф“, како би се избегла свака дисфункција или таман посла трајно оштећење уређаја. Међутим, проблем наступа када се ова мала „опрезност“ примени као захтеван приступ на интерсубјективне односе, и они се затворе у механичке процедуре, којима се више нико не може лако одупрети, чак и кад је у питању властита памет и лични интегритет. То онда дубоко сведочи против модерности као такве, и суштински превазилази кафкијански службенички свет, који има још неке лавиринтске особине човека.

Миле Милошевић: Илузорно је очекивати одговорност од авантуриста који су у колонијалној служби.

Мало је рећи просто – вежи коња где ти газда каже, па шта год да је у питању – 1.000.000 смрти из авиона или Бароузов свет буба , или, служба је служба, ако су захтеви пред човеком безпоговорно механицизовани а суштински против слободе, истине и правде својствене људском бићу по разумевању модерне.  Тако је још од Декартових дана, или од кад је Сведенборг у заносу халуцинирао како сами слободно бирамо након смрти хоћемо ли у пакао или Рај, а Блејк о истом томе певао, као што је и Гете пророчки најављивао узнос и пропаст „фаустовског човека“. Додуше, Гете је још замишљао некаквог човечуљка будућности – хумулуса, док ми човека поредимо овде са „искористи и баци“ предметом кућне технике, онако како се одавно усталило на „слободном Западу“, иако се то у правом светлу не види без институционално кризне ситуације.

Повод овом тексту је упозорење на препакивање вести Б92 у раним ноћним сатима 23. 09. 2011. која је пренела изјаву „главног потпарола Еулекса“ Хотона, да мора у „централу по мозак“ на једно врло прецизно питање новинара, које је у препакованој верзији добило а) ново питање и б) јасно нови „неутрално узвишени одговор“ (вест: „Барикаде да склони ко их је ставио“). Каква је разлика између прве и друге верзије вести, кад сви знамо да они тамо раде по свом плану демолирања Србије, ипак, разлика је важна – препакивање је ширење непотпуних вести, као и што се потврђује сумња, да су припадници ЕУЛЕКСА убоге несреће који само знају да вежу коња где им газда каже, јер ни не би били ту. Ни они али ни њихови шефови који онамо седе за више десетина хиљада евра плате месечно, а имају моугћностада развију уносне послове итд. Зато, итекако треба отворити питање, ко ту нама долази? Посебно кад на тако прост логички суд и лично морални, уследи кукавички и нелогични одговор без људског Ја.

Повод овом тексту је упозорење на препакивање вести Б92 у раним ноћним сатима 23. 09. 2011. која је пренела изјаву „главног потпарола Еулекса“ Хотона, да мора у „централу по мозак“ на једно врло прецизно питање новинара. На слици: Филип Вејд тумачи улогу Коренка Гумића.

Илузорно је очекивати одговорност од авантуриста који су у колонијалној служби. Једина њихова брига колико ће успети да зараде, изнуде и опљачкају. Ипак, морају повести рачуна о томе шта раде. Или шта се тражи да они ураде. Ако не због себе, онда због тога што би ми Срби могли почети да сакупљамо податке о њима и пласирати их у њиховим земљама. Међу њиховима. Да би осетили како и њих може задесити протест лупања у шерпе испод њихових прозора (иначе ово је мера грађанског протеста из британског живота током 18 века примењиана против битанги из комшилука, а не ексклузивни проналазак београдских улица).

Ови људи у Еулексу и Кфору би ипак морали сами да знају шта раде. Без великих речи о хришћанству, о одсуству слободне воље на шта су пристали због пасивности и похлепе, већ просто због тога што ће једног дана морати да живе са последицама својих дела.  А пошто ми не можемо да чекамо буђење њихове савест из омамљености лудила, пошто ће штете бити неотклоњиве, треба их упозорити да ће свако од њих бити лично обележен не само међу Србима, него и у својим домаћим срединама, а и пред судовима својих земаља (ако будемо толико паметни и упорни). Нека се и њихова јавност сусретне са тим шта се ради у њено име. Шта чине њихови очеви, браћа, синови, и њихове жене у демолирању живота у Србији.

Очигледно је да се у томе не можемо ослонити на наше медије – овај мали случај ноћних радњи Б92, Пинк и Кроате до јахте. Онда се морамо ослонити на саме себе – мобилне телефоне, интернет, кућну штампу летака у њиховим срединама … заправо нам ништа више ни не требају ова ТВ предузећа забаве и умртвљавања иако се њихов утицај не сме занемарити. Утицај електронских медија је велики али и није пресудан пред људском мрежом вољних са јасном и оправданом намером. Има смисла одупрети се?

Миле Милошевић: "Тако је још од Декартових дана, или од кад је Сведенборг у заносу халуцинирао како сами слободно бирамо након смрти хоћемо ли у пакао или Рај, а Блејк о истом томе певао." На слици: Детаљ слике "Добри и зли анђео отимају се за душу опседнутог детета", слика Вилијама Блејка из 1793 или 1794. године.