Ломове на међународној сцени, где је НАТО започео кројење великог (фундаменталистичког) Блиског истока као савезника, а постављањем ракетних штитова у Турској, Румунији и Пољској Русији ставио до знања шта је очекује у светској прерасподели ресурса, Срби дочекују „кано сирак међу вихорове“.

Драган Милосављевић: Без правог савезника, без упоришта, без иједног од она много спомињана четири стуба, са оваквом владом и вишедеценијским салдом досадашњих промашаја у вођењу државе, Срби плутају на бурној пучини у олупини од државе, без бусоле у руци.

Без правог савезника, без упоришта, без иједног од она много спомињана четири стуба, са оваквом Владом и вишедеценијским салдом досадашњих промашаја у вођењу државе, Срби плутају на бурној пучини у олупини од државе, без бусоле у руци.

“Има ли овде Срба“, питао је јуче, узбуђен, у Београду, очито свестан укупне ситуације, трагично сличне оној из 1941. године, амбасадор Русије Конузин, обраћајући се учесницима Форума за безбедност, али пре свега председнику Србије.

У међувремену, нескривено неоимперијалном политиком САД, помогнуте од ЕУ, остварене су све кључне претпоставке не само за губитак севера Космета, већ и изазивање нове „Олује“ која ће почистити његове аутохтоне становнике – Србе. Јер, Тачи отворено најављује заузимање севера Косова, одмах или етапно, а ЕУЛЕКС, док Савет безбедности емитује нејасне поруке, званично потврђује да ће довођењем албанских цариника на Брњак и Јариње подржати ову акцију.

Неко се од паметњаковића из “елите”, у општем расулу дипломатије, присетио да свега овога не би било „да је Србија на време ушла у НАТО“. Да ли? Или предстојеће убрзано атлантско „шатирање“ Србије, или чак потпуна територијална демонтажа овог простора у корист суседа, као јединог неосвојеног у залеђу атлантског савеза а на капији Европе и Блиског истока, представља рутински, наредни потез Вашингтона. Верно га следе Берлин, Лондон, Париз и Брисел, али и званични Београд, заклањајући се кукавним и невероватним тврдњама да ће нам ови што су нас бомбардовали и који нам распарчавају Србију бити сутра љубазни домаћини у ЕУ.

У међувремену, расте подршка офанзиви Вашингтона и од Турске која се, ослобођена секуларног наслеђа Ататурка, враћа у улогу од пре Берлинског конгреса (и на Медитерану и на Балкану). На слици: Бошњачка омладина у Новом Пазару узвикује: "Ово је Турска".

Свакако је чињеница и то да ову неоимперијалну етапу НАТО-а, који се спрема да крене и на Азију и на Африку глобално, земље БРИКС, оличене у Кини и Русији, дочекују тактички узмичући. Бар за сад. У међувремену, расте подршка офанзиви Вашингтона и од Турске која се, ослобођена секуларног наслеђа Ататурка, враћа у улогу од пре Берлинског конгреса (и на Медитерану и на Балкану).

Истовремено, Зукорлић декларацијама на Свебошњачком сабору покреће интернационализацију питања “Санџака”, најављује масовне демонстрације и грађанску непослушност, па плански уз помоћ страног фактора “долива уље на нову балканску ватру” појачавајући притиске на Београд.

Не изостаје ни Војводина која се, у целом оркестрираном хаосу, отима за што више имовине како би са што бољим миразом кренула (сама) у Европу. Изгледа да ће све бити смувано мимо Скупштине Репулике Србије, договором Влада у Београду и Новом Саду. И најзад, као мирођија у свакој антисрпској чорби, ту су нови захтеви Албанаца са југа Србије.

То је, дакле, салдо унутрашње али превасходно спољне политике Србије од Титове смрти до данас, виђене под различитим барјацима и флоскулама, али подједнако партократски, дилетантски и супротно елементарним националним интересима.

Јасно је више него икада да је српска судбина протекле две деценије растрзана између различитих оперетски костимираних дипломатија.

Прве, самопроглашено патриотске, која је деведесетих „пркосно“ и намерно превиђајући губила све битке и на терену и за „зеленим столом“.

Потоње, нескривено капитулантске, а лажно продемократске, проевропске , која је на (не)делу више од деценију.

На почетку ове (пре)вруће јесени, јасно је више него икада да је српска судбина протекле две деценије растрзана између различитих оперетски костимираних дипломатија. Прве, самопроглашено патриотске, која је деведесетих „пркосно“ и намерно превиђајући губила све битке и на терену и за „зеленим столом“; и потоње, нескривено капитулантске, а лажно продемократске, проевропске, која је на (не)делу више од деценију.

У сенци наизглед непомирљивих разлика између протагониста овог спољнополитичког кошмара, још увек за јавност недовољно видљиви мајстори луткарских вештина, повлачећи конце, приволели су и једне и друге да вуку искључиво потезе са погубним резултатима за Србију.

Како је данас очито и видљиво, без обзира како представљали своје намере, и једно и друго крило Осме седнице водило је Србију у све дубљи суноварат, додуше, под различитим слоганима.

О томе се за период протекле деценије подробније може сазнати и из дипломатских депеша страних амабасада које, у виду добро спиноване травестије потпуног дебакла овдашње спољне политике, објављује Викиликс. А до мазохизма напујдани, то преносе домаћи медији са иностраном уређивачком политиком, увећавајући тако плански конфузију јавности око правих мотива и узрока добро испланиране стратегије лишавања државе суверености, територија и будућности Срба као нације.

И управо, као последица политике перманентне обмане маса, на српској спољнополитичкој писти, без застоја дефилују манекени дипломатије „царевог новог одела“, без обзира ко седео на трону. У фокусу је у последње време, као парадигма такве политике шегачења са највећим светињама нације, бивши контрабасиста.

Тадићу су испостављени немогући захтеви јавне капитулације и потпуног одрицања од Косова и Метохије.

Све у замену за крајње неизвесни улазак Србије у ЕУ, као државе недефинисаних граница.

Он је „насађен“ на позицију будућег видљивог креатора последњег чина капитулације уместо оних који га делегирају, а тај преседан отвориће путеве новим захтевима за српским територијама. Његови претпостављени одиграли су, пре него што су га поставили за преговарачку плочу, очајно отварање, препуштајући њему изгубљену завршницу. Случајно? Ма, хајте…

Да је та фаза на видику потврдила је после Ангеле Меркел и посета Ван Ромпаја Београду, где су Тадићу испостављени немогући захтеви јавне капитулације и потпуног одрицања од Косова и Метохије. Све у замену за крајње неизвесни улазак Србије у ЕУ, као државе недефинисаних граница, а управо захваљујући оваквој његовој дипломатији.

Балкански Титаник

Има ли још неки инструменталиста, бубњар рецимо, коме ће бити додељено да „преговара“ лупетањем на овдашњим медијима, хоће ли још један члан "Жутог оркестра" бити делегиран за исток, за југ, на коме Албанци отворено истичу захтев да се припоји Приштини. На слици: Пред неминовно потонуће свог брода, капетан је извео бродски оркестар покушавајући музиком да смири ситуацију. Из филма Џејмса Камерона "Титаник", 1997. године.

Уместо буђења колективне памети у тешко угроженој нацији и формирања евентуалне владе националног спаса која би послала једини могући одговор одлучног непристајања на ове уцене, на командном мосту балканског Титаника не желе да знају да су све палубе брода који тоне већ под водом. И то због њиховог наопаког курса и свесног занемаривања улоге кормилара за коју су се својевремено јагмили.

Да ли им треба  скренути пажњу да се у међувремену и мањински Румуни, који себи присвајају Влахе, огласише о „неподношљивом терору од стране Срба“? Да се на војвођанским сајтовима, пред скоро усвајање закона који прецизира да се „враћају наше отете шуме, железнице, путеви“, тријумфално констатује да је „дан независности куцнуо“?

Има ли још неки инструменталиста, бубњар рецимо, коме ће бити додељено да „преговара“, лупетајући на овдашњим медијима? Хоће ли још један члан “Жутог оркестра” бити делегиран за исток, а други за југ, на коме Албанци отворено истичу захтев да се припоје Приштини?

Да ли је инаугурација Ромске академије, будућег језгра самобитности, слично ономе што се већ догађа на просторима Војводине и Рашке, сигнал упућивања на сепаратистичку оријентацију будућег етичког простора у источној Србији, у који ће Европа системом перманентних уцена уселити стотине хиљада азиланата? Претежно неписмених и неквалификованих, свакакао не сопственом кривицом.

Уместо буђења колективне памети у тешко угроженој нацији и формирања евентуалне владе националног спаса која би послала једини могући одговор одлучног непристајања на ове уцене, на командном мосту балканског Титаника не желе да знају да су све палубе брода који тоне већ под водом. И то због њиховог наопаког курса и свесног занемаривања улоге кормилара за коју су се својевремено јагмили.

Међу таквима, изгледа, претежну групу чине непожељни бивши житељи Космета, Босне, Хрватске и Словеније, које су агресори на Србију својом политиком прогнали током распада Југославије. Да ли се, по ко зна који пут, уместо од темеља пошло од крова као заклона за личне амбиције и политичку корупцију, уобичајену методологију мешетарења већег дела НВО?

У причу о „разграничењима“ Србије (черечењу), по мери и потребама алавих суседа, улетео је из полицијског у сектор дипломатије и некадашњи портпарол Милошевића предлозима о подели Косова.

Управо зато ваља подсетити да је далеке 1996. године у Њујорку, са лидерима СПО, ГСС, НД и Демаћијем (дакле, били су тамо „сви, сви, сви“, осим Ђинђића који је на повратку из Вашингтона заобишао Њујорк), под патронатом Олбрајтове, у хотелу Валдорф Асторија и данашњи шеф полиције започео „интернационализацију косовског питања“. Ваљда се у Вашингтону закључило да је неко од политички преживелих неопходан и на крају тог процеса.

Велики су, очитује се јасно и на Балкану и на северу Африке, и видеће се ускоро широм „глобале“, постигли начелни споразум да више не улазе у ризике светског рата. Ближи су договору о новим “Јалтама”. Цену ће, наравно, опет платити мали, а најпапреније Србија.

Драган Милосављевић: "Ваља подсетити да је далеке 1996. у Њујорку, са лидерима СПО, ГСС, НД и Демаћијем, под патронатом Олбрајтове, у хотелу Валдорф Асторија и данашњи шеф полиције започео „интернационализацију косовског питања“. Ваљда се у Вашингтону закључило да је неко од политички преживелих неопходан и на крају тог процеса." На слици: Улаз у хоотел "Валдорф Асторија" у Њујорку.