Кога то замајава главни, насмејани српски преговарач Борислав Стефановић када у свим преговорима, полако али сигурно, потврђује државност Косова. Како то да је Косово и Метохија још увек српско када нико не помиње Резолуцију 1244 СБ, када има два царинска печата, граничне прелазе уместо “пунктова”, део границе према Македонији и Црној Гори коју чувају и контролишу снаге тзв. Републике Косово, када се предају катастарске књиге, и када садашња власт у Србији Русе, наше пријатеље, не консултује ни за шта.

Зејнел Зејнели: Србија је обавила велики посао, како је објашњено, тиме што на царинском печату нема никаквих обележја да је Косово држава. На печату само пише "Царина Косова". Ако неко има своју посебну царину, то значи да је реч о држави. У којој то држави која се не одриче свог трериторијалног суверенитета и интегритета над делом своје територије постоје две царине, два царинска печата, две полиције, две војске, две администрације, две регистарске ознаке, две врсте личних карата и пасоша, по две амбадсаде?

“Било је тешко и напето, али смо, ипак, постигли договор о печатима”, изјавио је весело главни преговарач председника Србије, Борко Стефановић. На његовом лицу није било никакве забринутости, већ превелике радости због испуњеног задатка који је добио од Брисела и Вашингтона, за који му је наложено да га изврши баш тако како је и урадио.

Србија је обавила велики посао, како је објашњено, тиме што на царинском печату нема никаквих обележја да је Косово држава. На печату само пише “Царина Косова”. Ако неко има своју посебну царину, то значи да је реч о држави. У којој то држави која се не одриче свог трериторијалног суверенитета и интегритета над делом своје територије постоје две царине, два царинска печата, две полиције, две војске, две администрације, две регистарске ознаке, две врсте личних карата и пасоша, по две амбадсаде? На пример, француска царина, шпанска царина, италијанска царина… Може ли неко да замисли да нека од ових држава у “преговорима” са својим сепаратистичким покретима призна посебно царину Тирола, царину Баскије, царину Сицилије, или да Америка призна царину нашег пријатељског “суседа” државе Охајо, или пак Турска царину Курда? То је, што се њих тиче, незамисливо, и наравно неостварљиво. Уколико неко и покрене којим случајем питање о томе, “обрао је бостан”, што каже наш народ. У Србији је све, међутим, другачије. Све може, све се сме и нико никоме не полаже рачуне, а све у име народа и партија. Могу и партије и посланици да се залажу да Космет буде међународно призната држава због “реалног стања на терену”, и ником ништа. Може, дакле, све како би се одржао “европски пут Србије” и како би се одржала постојећа власт.

Једна држава, две царине, три границе…

У једној држави постоји само једна држава, један пасош, једна лична карта, једна катастарска евиденција, једна возачка дозвола. Наравно, под условом да је држава нормална, стабилна, да се у њој поштује Устав и закони, суверенитет и територијални интегритет, а да јој не буде најважније да злочинце из Брисела и Вашингтона проглашава искреним и најбољим пријатељима, иако су грађанима Србије одузели један део територије и то силом, бомбама и окупацијом.

У једној држави постоји само једна држава, један пасош, једна лична карта, једна катастарска евиденција, једна возачка дозвола. Наравно, под условом да је држава нормална, стабилна, да се у њој поштује Устав и закони, суверенитет и територијални интегритет, а да јој не буде најважније да злочинце из Брисела и Вашингтона проглашава искреним и најбољим пријатељима, иако су грађанима Србије одузели један део територије и то силом, бомбама и окупацијом. Разлог је чисто личне природе, пријатељских односа и “европејства”, и због тога што многи мисле да ће настати смак света ако Србија не добије кандидатуру. Одмах да их обрадујем: Србија ће добити кандидатуру за улазак у ЕУ, али ће чекати на датум преговора све док не среди односе са својим суседом Косовом. Власт, дакле, хоће да и даље буде на власти, а да би тамо остала мора да испуни одавно дата обећања у вези са Србијом. Прво је Косово на реду, и ту је цела прича завршена и то забадава. Смиловаће се наши непријатељи, па ће им, то је већ извесно, формално дати папир, који толико жељно очекују појединци, да смо постали кандидати за чланство у ЕУ. После тога, мисле, настаје огромна народна радост и бескрајна срећа, одређује се датум избора и онда се нестрпљиво очекује да се народ захвали избором истих. Када се то догоди, ако се догоди, онда одмах по формирању нове владе народу би се, тада комотније и са осмехом на лицу, приредило још по неко изненађење у режији истих бриселских и вашингтонских актера: потписивање договора о регулисању свих постигнутих договора Србије са новом државом Косово република, који ће се објаснити, половично, као компромисно решење, где је само Србија на добитку и да је то урађено како би народу било боље. Овом значајном чину присуствоваће сви “кумови” и актери, насмејани и весели што су један велики посао обавили. Мислим да ће неко бацити и “бидемајер” који ће кренути пут Новог Сада или Новог Пазара, што је Војислав Коштуница већ одавно прогнозирао као планирани сценарио растакања државе.

Што се Космета тиче, ту је све завршено и ништа не може да се врати назад. Не може да се врати ни текстовима, ни саопштењима. Када сад боље размислим, нас 300 хиљада који су истерани са Космета, вратићемо се поново тамо, дакле на Косово, ако нас приме, а немају разлога да то не ураде државници Косова републике. Од Председника смо научили да се извињавамо, па ћемо то и учинити, ми обични грађани. Извинућемо се што смо напустили Космет и своје куће, што смо их јефтино продали, што их нисмо подржали на путу независности, што су други чинили злочине, што су нас преварили говорећи нам како је Косово наше, српско и како ће тако увек бити и како га ми никада нећемо признати…

Мислим да ће неко бацити и “бидемајер” који ће кренути пут Новог Сада или Новог Пазара, што је Војислав Коштуница већ одавно прогнозирао као планирани сценарио растакања државе.

Квартови и перспективе

Објаснићемо да је разлог што желимо да се вратимо својим кућама наставак разбијања државе, у којој већ више од једне деценије покушавамо као “расељена” лица, без икаквих права да нађемо уточиште. Замислите Динкића који сада “сређује”  Београд. Па, куда би протерани са Космета? Који им је кварт наменио? Локалним самоуправама је успео “да да њихове паре”. Ако, не дај боже, дође опет на власт, одмах се “баца” на Војводину, и он и новоизабрана власт. Ту се стварају две државе. Тако мора да буде, јер неће људи из Брисела и Вашингтона да ризикују. А добро им је дошла изјава и потврда Меркелове да је мултикултуралност пропала. Дакле, боље да они буду сигурни, а учесници у процесу задовољни, што могу да удовоље планерима и извршиоцима. Ми, дакле, хтели не хтели, морамо на Космет, у избеглиштво, ако, не дај боже, дође до стварања нових државица чиме настају нове сеобе. У том случају, сви знају куда ће “свити своје гнездо”, а ми са Космета смо као “лишће изнад воде”. Јесмо у својој држави, али не и са истим правима. У градовима нас зову “шиптарима”, многи европејци мисле да смо ми заузели њихова радна места, да смо “скупо продали” а јефтино куповали по Србији, да нам држава даје паре, иако је реч о социјали од 8000 динара… Многима су погубљена имена у Матичним књигама, па нас не воде ни као рођене, ни као умрле. Те зато многи и једва чекају да се среди ово са Косметом, па да оду својим кућама, а Борко нек објашњава другима да су два царинска печата компромис, а Борис Тадић нека тражи неко друго компромисно решење, нека “поштује интересе албанског народа” јер не може да “брине само и интересима српског народа”, како је изјавио. Прво, Албанци не желе да председник Србије води рачуна о њиховим интересима, имају они моћније пријатеље од Бориса Тадића преко којих, ако он схвата, баш њему поручују шта да ради. А што се српског народа тиче (етничке групе и не помињем), он је располућен. Бори се да задржи оно мало простора који је освојио, а из Београда му се поручује да Србија мора да води рачуна и о Албанцима, који имају своју признату државу и којима не треба нико у Србији да им у томе даље помаже, нити да води рачуна о њиховим интересима. Они то не желе, а што пре схвате “европејци” у Србији, имаће времена да нађу решење за све преостале Србе и неалбанце у новој држави Косово, који тешким преговорима, компромисима, интересима о већинском народу, већ стварају државу. То да ли ће је Србија признати или не, апсулутно никога не брине, од Америке до Црне Горе…

На крају, када се све расточи, сви добију оно “на шта имају право”, само да буде задовољан Вашингтон и Брисел, да најбројнији народ у региону остане без државе, и питања “ЕУ нема алтернативу” и оно поражавајуће “и Европа и Косово” постану бесмислена, тада ће нас довести до циља “европејци” који ће нас сада недељама убеђивати како је Србија победник зато што је успела да тзв. држави Косово “ували” печат на којем ће писати “Царина Косова”.

Да ће се нешто наредне године догађати, схватио сам (дај Боже да сам погрешио) када је одиграна утакмица Србија – Ирска у Новом Саду. На телевизији која има за задатак да, данима, повремено, као са поквареног грамофона понавља, онако незаинтересовано, и то представи као неку занимљивост из сата у сат, наизглед неко неважно а у суштини важно политичко питање. Дакле, постављано је питање: зашто нема војвођанске заставе на међународној утакмици две државе, Србије и Ирске? Зашто, па зашто, а одговор ће стићи ускоро. Онда се полако налази разлог за “европски пут Србије”, тиме што ће се, онако незаинтересовано, почети да говори и о Рашкој области, да не кажем Санџаку. Ту је ствар за Србију нешто комотнија, али потенцијално опасна. Тамо се за права једних бори главни муфтија, коме помаже планер прикључења тзв. Санџака Сарајеву, верски поглавар туђе независне и од света признате државе БиХ господин Церић, који ужива велики углед у Србији, што се да видети и голим оком. Човек дође у сред Србије, извређа све, каже шта му је на уму и оде, а да нико у држави не реагује.

Дакле, како год да се анализира, што год да се каже, нема у Србији важнијег циља од нашег “европског пута”. На крају, када се све расточи, сви добију оно “на шта имају право”, само да буде задовољан Вашингтон и Брисел, да најбројнији народ у региону остане без државе, и питања “ЕУ нема алтернативу” и оно поражавајуће “и Европа и Косово” постану бесмислена, тада ће нас довести до циља “европејци” који ће нас сада недељама убеђивати како је Србија победник зато што је успела да тзв. држави Косово “ували” печат на којем ће писати “Царина Косова”. Иако се цео свет смеје овим победама власти Србије, јер нигде на свету нема једне државе са две царине и два царинска печата, они ће покушавати недељама, ако треба и дуже, да нас убеђују како је то исправна сртвар, јер ми без обзира на све “ни експлицитно ни имплицитно нећемо признати Косово”. А то, руку на срце, нико од Србије и не тражи. Наш је задатак био да уместо УН у игру уведемо ЕУ, да уместо наших руских пријатеља уведемо на сцену Америку, Русе елиминишемо безобзирно, затим не помињемо Резолуцију 1244 СБ која више нема никаквог значаја, да се заложимо да спроведемо Ахтисаријев план, да са севера Космета потпуно елиминишемо “криминалце и друге елементе” који кваре идиличну слику на Космету јужно од Ибра која је данас то захваљујући садашњој власти која ради све “само да грађанима буде боље на Косову”, што би рекао насмејани Борко Стефановић.

Њима је задатак да компромисима “печатирају” државност Косова, заокруже и сређују ту балканску државу и свог суседа, а сређивање своје, односно наше, оставе за нека друга времена.

Косово је завршена прича, захваљујући пре свега непопустљивости Албанаца и њихових искрених пријатеља који су већ две деценије непоколебљиво уз њих. А ценили су их зато што су били упорни, јединствени, знали су шта хоће и умели да се супротставе. Они нису јурили ка Европи, она је долазила код њих и остала до данашњих дана, и не жели да било шта промени у вези са новом државом Косово. Она је створена и призната од најмоћнијих земаља света. Ти наши “искрени” пријатељи не желе у вези са тим да било шта мењају, а не могу ни власти у Србији. Њима је задатак да компромисима “печатирају” државност Косова, заокруже и сређују ту балканску државу и свог суседа, а сређивање своје, односно наше, оставе за нека друга времена.

Самоникли божури, крај Рестелице у Гори.