Политичко-културолошки контекст и морални оквир предстојећих избора

Урош Вукановић: Супротно свим тенденцијама да се окрне и баци у други план све што је иоле аутентично и вредно у нашој култури, српску културну баштину сматрам изузетним благом и драгоценошћу која је јединствена у свету. На првом месту, видим језик- гласника душе сатканог од најмузикалнијих гласова, оно по чему се познајемо.

Супротно свим тенденцијама да се окрне и баци у други план све што је иоле аутентично и вредно у нашој култури, српску културну баштину сматрам изузетним благом и драгоценошћу која је јединствена у свету. На првом месту, видим језик- гласника душе сатканог од најмузикалнијих гласова, оно по чему се познајемо.

Но, није то једина вредност нашег језика- посебно су ми драге многе народне умотворине и изреке скројене по мери сваке животне ситуације: оних које су биле и оних које ће бити. У контексу наше приче- политичке културе на српској политичкој сцени, такође, као начина комуницирања, и предстојећих избора- процеса у великој мери детерминисаног смерницама целокупне политичке климе, народна изрека која делује као најподеснија за увод у потоње реченице јесте: „Затишје пред буру.“

Дакле, знано је ће изборна борба поличких партија која се вијори изнад наших глава, за сада, још увек попут поветарца, бити све само не мирна. Режимске партије већ су утрле пут изборној кампањи, више него било ко други. Наши телевизијски екрани давно су преплављени којекаквим „новим“ плановима, идејама, решењама. Када говоримо о активности у парламенту, и даље је на снази хиперекстремна самодовољност: свака идеја опозиције категорички се одбацује и етикира као нешто заражено тифусом или колером. А, то што многа од решења опозиције касније позиција само преточи у „своју“ идеју, изгледа да многи не примећују. Авај, не завршава се на томе. Опонашање опозиције у последње време почиње да се одиграва на свим нивоима; власт се „поделила“ на змију са две главе којa помно пази да поред ње не прође ништа што је другачије- ништа што има алтернативу.

Ипак, избори следе као и могућност да народ делегира своју власт кроз другу политичку опцију- алтернативу. Зато у време избора улози су највећи, зато је тада тест демократских начела на којима почива држава најжешћи.

Стога, оно што буди дилему јесте питање хоћи ли избори бити „поштени“?

„Поштено“ је један поприлично широк, неодређен, па чак и збуњујући појам. Наравно, не би требало да буде нити широк, нити неодређен, а поготову не збуњујућ. Међутим, као и све што прође кроз „политички левак“, тај појам изгуби на својојим пропорцијама и јасноћи. Ипак, у покушају да одредимо „поштено“, сем законског конткеста, морамо да у целу проблематику уврстимо и морални контекст- дух, који често уме да буде контраверзан на овим просторима.

Верујем да избори неће излазити из правних оквира. Tо јест, надам се да је Октобарска револуција и победа др. Војислава Коштуница на председничим изборима пре једанаест година, задала завршни ударац режимској репресији и намештеним изборима. Мора се признати, да ма колико смо заостали у осталим сегментима реформе; ма колико нам је посустала економија; ма колико и даље имамо проблема са (не)зависношћу судства, како је пракса показала, крађа на изборима је историја. Свакако, ниједан успех неће трајати вечно уколико га не одржавамо. Стога, очекујем да режим, који, истина- врло често заигра на линији између законитог и незаконитог, не уплиће своје руке у изборе те да ће нова демократска легитимизација државне власти задржати смисао својих речи. Очекујем да ће њихова- можемо слободно рећи безобзирна политика- ипак задржати трунку демократије у себи и не задирати у оно што је добро за све нас. Mеђутим, када на сцену дође питање политичке културе, односно, моралних оквира унутар којих изборна борба треба да се одиграва, више и нисам толико сигуран.

Верујем да избори неће излазити из правних оквира. Tо јест, надам се да је Октобарска револуција и победа др. Војислава Коштуница на председничим изборима пре једанаест година, задала завршни ударац режимској репресији и намештеним изборима. Мора се признати, да ма колико смо заостали у осталим сегментима реформе, ма колико нам је посустала економија, ма колико и даље имамо проблема са (не)зависношћу судства, ипак,  како је пракса показала, крађа на изборима је историја.

Као што рекох- чињенично посматрано, садашњи режим више је знања и енергије утрошио покушавајући да обмане народ и скрене пажњу са својих неуспеха него да заиста реши текуће проблеме својих грађана. То је тужна реалност.

Такав вид одржања и помаме за моћи ради саме моћи, а не ради општег интереса- давно заборављене категорије интереса, присутан је на сваком кораку. Верујем да ни најревноснији страначки војници владајућих партија не могу то оповргнути, а притом, не слагати. Истина- они могу затварати очи али то је потпуно друга ствар.

Стога, намеће се песимистично предвиђање да ће у наредној изборној кампањи Вук вероватно променити длаку, али у ћуди ипак остати исти. Следствено томе, можемо очекивати наручене анкете и рејтинге, шљаштаве али празњикаве планове нове економске политике( нпр. Регионализација), али и инстант пријатеље из Европске Уније који ће за време изборне кампање причати како је Србији место у Европској Унији, али, који ће већ након изборне недеље уз све то додати: Али, без Косова!

Садашњи режим више је знања и енергије утрошио покушавајући да обмане народ и скрене пажњу са својих неуспеха него да заиста реши текуће проблеме својих грађана.

То је тужна реалност.

Разлози за оптимизам, пак, леже у нади да ако се већ власт неће променити – промену могу пригрлити људи. Потребно је само да за тренутак укључе рацио, изанализирају узроке и последице горких државних и друштвених текоба, направе разлику између доследних и конструктивних актера политичке арене и народно речено- забушаната.

А, то није само кључ берићетног живота у наредном периоду коме сви тежимо, него и темељ здраве политичке климе- културе, која је, по мом мишљењу, скоро еквивалентна Владавини права и подели власти као кумулативном елементу уређене државе и друштва. Јер, гласачко тело које је развило способност и потребу да критички сагледа политички живот, пазећи коме и зашто даје свој глас, више није „тело“ у извесном смислу- више није проста маса људи подлoжна малициозним маркентишким техникама и визијама без покрића. Напротив, то је онда скупина мислећих појединаца којa тачнo зна шта жели, односно, зна која је политичка опција најрелевантнија да јој то пружи. Е, то је, такође, Србија коју треба да прижељкујемо. То је народ који се не да преварити. А, народ који се не да преварити, народ је који је већ једном ногом закорачио у боље сутра.

Урош Вукановић: "Разлози за оптимизам, пак, леже у нади да ако се већ власт неће променити - промену могу пригрлити људи. Потребно је само да за тренутак укључе рацио, изанализирају узроке и последице горких државних и друштвених текоба, направе разлику између доследних и конструктивних актера политичке арене и народно речено- забушаната." На слици: Детаљ фреске "Алегорија добре и лоше владавине" Амброђиа Лоренцетиа, Palazzo Pubblico, Сиена, рад из 1338-40. године.