“…да изведе Србију из мрака!“

Миша Матић: "Је ли мајка родила јунака да изведе Србију из мрака" - Овим речима почиње песма која пева о 11. мају 1941. Може ли почети и данас, нека песма овим речима?

Овим речима почиње песма која пева о 11. мају 1941. Може ли почети и данас, нека песма овим речима?

11. маја 1941. појавио се на Равној Гори јунак, појавио се пуковник Драгољуб Михаиловић, кога је наш народ прозвао “Чича”.

***

Појавили су се и Милутин Јанковић и Филип Ајдачић и Веселин Мисита и многи још пођоше за Чичом. Али, њихов велики подухват се завршио тужно и јуначки, како песма каже: „једне ноћи, у освети и немоћи“, српски зли душмани убише генерала, јунака, који је Србију водио из мрака и вратише Србију у мрак, не схватајући да ће он и из скривеног гроба командовати.  Они који су их убијали нису схватили последње речи мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса, које им је упутио пред стрељање:

„Можете нас све побити, али ћемо ми из гробова командовати“.

Србија је и даље у истом мраку. Можда и гушћем мраку него што беше онај у доба генерала Михаиловића. Али на земљи није остало јунака…. нема Милутина, Филипа, Веселина… Идеал су после “ослобођења” постали Боро и Рамиз, док Рамиз не уби Бору. Идеал су постали сецикесе, моралне наказе и искомплексиране марионете, немоћне и осветољибиве.

Они су пошли за српским официром који није признао капитулацију. На слици: Милутин Јанковић и Филип Ајдачић, припадници Југословенске војске у отаџбини.

***

Учили су српску децу да цинкаре, поткупљују, имовину стичу отимачином или без рада, забрањивали поштен рад, хапсили због иметка, како би лакше отели и шта све још нису радили… а почели су пасјим гробљима, Бањичком шумом, Шабачким мостом… На таквим основама почивало је њихово уређење, њихово друштво, њихов морал, па и морал њихових идеолошких унука.

Уследило је за тим ново утемељење животних и моралних норми. Нису им више ваљали ни њихови, па су за те своје, а неподобне уредили острва: Светог Гргура за жене, а за мушкарце Голи оток. Опет владавина изопачених умова, опет нове методе у старој методологији зла. Промакао је ту и неки што није био баш из њиховог друштва, али из њихове перспективе – нема невиних међу њиховим жртвама.

Поново мајка није рађала јунака и даље није било светла да осветли српски мрак, који је пао у зору 17. јула у Београду и проширио се целом Србијом и свугде где живе Срби. Једини који нису видели надолазећи мрак били су они  који за светлост сунца и онако не знају.

Тај мрак, до пред Брионски пленум није видео ни српски кадар Удбе, који је ипак нешто пре убиства Слободана Пенезића Крцуна, почео, колико – толико, да заступај интересе Срба, поготово на Косову и Метохији. Али, иста методологија – исти “помрачивачи”. Александар Ранковић, Ћећа Стефановић, Војин Лукић, Селим Нумић и остали не завршавају увек под точковима камиона или у неком стаблу крај ибарске магистрале, чак ни на специјалним местима, попут јадранских острва, већ на њих пада онај мрак који их је заслепео да верујуу свог врховног команданта. После одсужене робије у редовним затворима, на коју су неки суђени у монтираним процесима, бивају они кажњавани забраном иступања у јавности, па самим тим и на изношење мишљења, али не и одузимањем имовиное и редовних прихода. Опет нема мајке да роди јунака, а мрак све гушће пада на Српску земљу и Српске умове.

Као резултат изједначавања грехова Српске и Хрватске политичке сцене, попут лажног изједначавања Усташког режима са покретом Драже Михаиловића, следи и други међукомунистички обрачун, овог пута против српскихкомуниста, где бива из политике уклоњена гарнитура предвођена Марком Никезићем, Мирком Тепавцем, Латинком Перовић. Из ког разлога?  Да би се направила равнотежа уклањању из политике учесника „Хрватског прољећа“, који су направили пробу за оно што ће следити у блиској будућности. Није њихов грех у очима Броза био жеља за повратком Павелићевог режима, већ смањење моћи и територије окупљене под мраком и злом режима вођеног од стране њиховог међународно признатог сународника и самим тим навођење Срба да посумљају у Југословенство. А стварни грех будућих посленика новог светског поретка из Србије седамдесетих година 20. века није био у њиховом либерализму, који им је приписан, кога заправо није ни било, већ тек у томе што су Срби. Заправо, радило се о комунистима којима је Броз заменио предходну гарнитуру комуниста који су владали Србијом, предвођену Марком, Ћећом, Војканом… Ни једни од њих нису се досетили српске народне пословице „ко се мача лати, од мача и пада“. Овога пута постали су политичке жртве Брозове и Кардељеве идеологије изједначавања усташког зла и Српке хегемонијое, изједначавања са злослутном усташком идејом, која је Југославију претворила у гробницу Српског народа. Ни овде не би јунака…

Након “пада српских анархо–либерала”, свашта се изродило на Српској политичкој сцени. Оне који су учествовали у проглашавању Устава из 1974. било би неукусно и помињати. Непокајанима се не прашта, а зло би било заборавити њихово дело, колико ради тога да памћење опомиње и да се тако нешто више не догоди. Шане, Цана, Дража, Пера…  нека су од имена, чија дела не би смела да се понове. Свршени питомци политичке школе у Кумровцу постају Српска елита која елитно уништава Србију, а њихова перјаница од 1978. је сестрић и синовац Петра Стамболића, Иван Стамболић. Они који су се противили Брозовом Уставу из 1974. године – уклоњени су из јавног живота.

Посмртни остаци генерала Драгољуба Михаиловића након стрељања.

А онда настаје употреба израза “иредента“, речи која је означавала борбу за слободу Италијана на простору Аустро-угарске. Овај еуфемизам пежоративно се преноси по Српским медијима тог времена, под управом друга Моме Марковића, рођеног брата Драже Марковића. Срби се приказују као припадници сецесионистички покрета у сопственој земљи ако се боре за слободу. Такође, овај израз се приписује Шиптарима који теже отцепљењу Косова и Метохије То се нигде није десило, вероватно и неће више никад. Ову морбидност није могао да смисли чак ни тада већ покојни Броз. То су смислили српски комунисти. Српска господа је и даље остала народни непријатељ. Поред оваквих, српске мајке и даље нису биле у прилици да одгаје јунака, мрак је све гушћи, тама непролазна… Изопачене моралне норме са почетка приче, биле су наша сурова стварност. Очеви силованих ћерки долазили су са Косова и Метохије у Београд, да се жале на појаве силовања и терора под управом Шиптара (у међувремену су проглашени “Албанцима” од стране комунистичке власти, а њихово оригинално национално име у српскм изговору проглашено погрдним), које су “противне социјалистичком самоуправљању”. Међутим, ни један није потегао бар песницу на силеџије и терористе. Своје сузе су показивали „друговима“ , а Српска мајка не роди таквог који ће бар ради одбране образа сопствене ћерке себе изложити опасности.

А онда бљесак, јак, велики, за оне који очекују сунце после дуге кише, јавља се после 8. седнице Савеза комуниста Србије. Појавио се “друг” Слободан Милошевић. Нико не примећује онај, од комуниста злоупотребљени израз “друг” испред имена које је створио Владимир Јовановић, да би њиме именовао свог сина, који је постао највећи међу српским правницима, великом политичком историчару, председнику владе и којег су комунисти прогласили за „народног непријатеља“ – Слободана Јопвановића.

Слободан Милошевић више другоме није дао да нас бије, то право је задржао искључиво за себе, пошто је код Ивана Стамболића и осталих стекао презир због отимања власти и толерисања тзв. “србовања”. У народу је на почетку стекао симпатије и све се чинило да је способан да нас извуче из мрака. Али није тако било. Много тога је пропустио, а што је радио није довршавао. Вероватно је и то разлог дубоке туге његове супруге и идеолога, ћерке већ помињаног Моме Марковића и синовице Драже Марковића, са којом је убрзо поделио власт и моћ. Када се видело да и Милошевић не скреће са “Титовог пута” и наставља “револуцију која тече” и никако да истече, увидели смо да нема трунке светла, а мајке почињу да рађају топовско месо за ратове Слободана Милошевића или који беже преко границе остављајући сународнике које нису имали среће са родбином у иностранству и домаћим војним референтима да гину.

Вук Драшковић и Слободан Милошевић током деведесетих година.

Поново сија лажна нада, у праскозорје ратова међу комунистима који су се преименовали у социјалисте не појављује се ни један способан официр да скине петокраку, да преузме команду и „разјури ову разуларену банду“, већ сви остају у миљеу својих надређених, јер ни једна Српска мајка не роди јунака који је кадар да не буде само њен син, већ син читавог свог народа. У то доба појављује се на сцени и бивши шеф кабинета друга Мике Шпиљка, председника ССРНЈ. Појавио се епски надарен, говорљиви Вук Драшковић са тазбином. Појавио се и на Равној Гори праћен часним народом али и великом групом пијанаца, коју као да је сам Вељко Булајић послао у пратњу. Мислило се да ће ипак остати веран својим књижевним подухватима и отерати црвене облаке над српским небом. Огромну енергију, нагомилавану у народу преко пола века, заиста није било лако уништити и потрошити. Требало му је чак 10 година.

Мајор Милош Марковић, командант Пожешког корпуса ЈВуО: „Можете нас све побити, али ћемо ми из гробова командовати“.

Извршавао је задатак на линији оних који су дали пола милиона фунти да се изврши пуч 27. марта 1941. и био јака опозиција Слободану Милошевићу, који је изигравао слабу власт, дајући јакој опозицији мрвицее са трпезе локалне власти и заснивајући са њима дужничко-поверилачки политички однос. Дође и прође неколико ратова у којима Република Србија није учествовала сем што је слала војно способно становништво да гине док се СФРЈ није распала и што су неки њени држављани учествовали у формирању банде које су пљачком и насиљем и себи и опозицији отварали позиције за могуће уцене и ценкања. У тој џунгли злочина и бежања није се могао пронаћи нови јунак. Од тог теста гибаница се не прави.

У мору апсурда, деведесетих година, Милошевић, којег је Запад прво прогласио за “фактор мира и стабилности на Балкану” сконча у Шевенингеншкој тамници, а да онај који је формирао прву паравојску остаје на слободи, можда уцењен да и он не заврши политичку каријеру на месту где је његов противник коначно озбиљно почео да брани Србију и где га је смрт на крају смрт одбранила и од других и од себе. Смрт у присуству власти увек представља сумњу у убиство и трајно остаје у архивама људских сумњи. Онај који је још увек ван зидина Хашког апса, захваљује ли на својој слободи целивањем деснице Медлин Олбрајт? То сигурно није јуначки поступак.

Још две појаве наде на Српском терену дешавају се после „милосрдног анђела“ који је вољом светског полицајца бомбардовао Србију док није преузео у своје милосрдно наручје Стару Србију, наше Косово и Метохију. Први, који је личио на спасиоца Србије био је “онај који сме да нас погледа у очи”  – Војислав Коштуница. Што би владика Петар II рекао „мало рука` маленије снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без игђе икога“. Вихор у лице је био прејак за комби који је прикачио да повуче конвој аутобуса. Дивљи су опет истерали питоме. А дивљаштво никад није била одлика јунака који знају шта је Чојство.

Међу ових 19 политичких лидера, углавном људи без интегритета, професије или биографије, жељних друштвене афирмације, само двојица су се разликовала. Једног поменусмо, а други је Зоран Ђинђић. Са слоганом „Поштено“, наводно смишљеног пд стране Александра Тијанића, глатко је изгубио изборе, али долази до власти тек у Коштуничином комбију. Под угледом човека који се јавно супротставио Брозовом Уставу из 1974. године. И по једној старој пословици дошавши на власт, так ви ће “…прво да убију оца”.

Веселин Мисита - један од многих Срба који су били први међу народима Европе у устанку против фашистичке окупације.

Коштуничини министри први бивају избачени из Ђинђићеве владе, а Коштуничина странка прва избачена из непринципијелне коалиције после обарања Милошевићевог режима. Када су отерали Војислава Коштуницу са сцене, наступа политичко оправдавање Ивана Стамболића и осталих Брозових слугу, као и дисидената у виду њиховог потомства учлањених у оних осталих 18 странака. Рушећи комунизам у Србији Ђиђић враћа комунисте на власт. Али ово су “пресвучени” комунисти, који не наступају под именом у које су се заклињали, који вишене обећавају да ће наставити “Титовим путем”, али који настављају путем оних који су пучем и устоличењем краља Петра II отворили процес који је доввео до укидаља монархије. Обећао је Ђиђић изборе и устав за 18 месеци од ступања на власт, али од тог посла није било ништа. Можда је Србија била на добром путу, али њен возач није био одговарајући. Тек кад су одавно истекли рокови датих обећања, а Српска влада постала склона паду због познате комунистичке праксе фракционашења, а после изражене жеље за одбраном Косова и Метохије у атентату страдао српски председник владе (једини премијер Србије до сада који је убијен, ако изузмемо Крцуна о чијој погибији и даље постоји сумња). Иако јуначки гине, убијени премијер Србије није био тај јунак који Србији доноси слободу и срећу.

Јесу ли његови партнери срећу замишљали у оквирима Робеспјерове дефиниције, да ће среће бити „цревима последњег попа буде задављен последњи краљ“? Али њихов премијер није био ни поп ни краљ, а ипак су га укл0нили. Нема ту среће ни за кога, а по најмање за Србе. А како сада стоје ствари? Шта сад раде будуће Српске мајке у породилиштима? Кога нам донесе на овај свет и у овакву Србију? У последњих 70 година тешко да је било квалитетних за општу ствар. Бар да су послушали Маркса, чије идеје смо морали учити и књиге мучитати… квантитет би произвео квалитет. Наравно да је то све заблуда, али би бар био који Србин више. Или нам то Господ више не даје ни квантитет, јер из гнерација које су долазиле свака власт само за Богу плакати. А нарочито данас.

Устани Чича Дражо! Устајте Веселине,Никола, Драгославе, Драгутине, Мирославе, Мирко, Филипе, Милоше, Миодраже, Војиславе, Вучко, Саша, Џиџа, Милане, Вуче, Свето, Велимире, Леонида, Милутине, Александре, Јездимире, Предраже, Дујо, Синиша, Радомире, Ацо, Радивоје, Цвијетине … није борба завршена, ослобађате нас из казамата деце ваших крвника, јер од нас оваквих какви смо нема ништа да ваља.

Пођи Милутине и поведи Ђију!

Генерал Драгољуб Михаиловић, први герилац окупиране Европе.

Напомена:

Накнадно су извршене исправке у тексту ради прецизности значења израза, у сагласности са аутором.

Уредништво