После готово деценију и по, кренуо сам на Шар планину, у свој родни крај. Косово и Метохија, “држава” какву не памтим: модерни путеви, стамбене и пословне зграде, а у употреби три језика – албански, српски и бошњачки. Петље и аутопутеви воде Албанце, али и многе Србе за нешто више од три часа на црногорско приморје.

Зејнел Зејнел: За пут на Косово и Метохију припремао сам се веома дуго. Последњих годину дана непрестано сам размишљао о одласку и на крају одлучио да кренем са породицом у Гору, на Шар Планину. Стигао сам у своју кућу тачно после петнаест година. Кренуо сам комбијем из Суботице, преко Новог Сада и Београда пут северног дела Космета.

За пут на Косово и Метохију припремао сам се веома дуго. Последњих годину дана непрестано сам размишљао о одласку и на крају одлучио да кренем са породицом у Гору, на Шар Планину. Стигао сам у своју кућу тачно после петнаест година. Кренуо сам комбијем из Суботице, преко Новог Сада и Београда пут северног дела Космета. Да нас није у Зубином Потоку, негде после пола ноћи, ударио пијани возач, у Брод бих стигао негде око два часа после поноћи. У тој несрећи било је за мене, професионално гледано, и неке среће. Док је полиција обављала увиђај, писала записник, љубазно објашњавала како може да се наплати штета, већ је свануло. Ја сам се обрадовао, јер сам хтео да Косметом прођем дању са севера на крајњи југ,од административне границе са Србијом, до краја који означава крај Србије према граници са Македонијом, где је са косовске стране према Македонији граница прописно обележена од приштинских и међународних власти, упркос протестима Србије на које, иначе, већ годинама нико не обраћа пажњу, нити их сматра озбиљним. А када се и добије некакав одговор, он је чиста учтивост међународних фактора због којих, иначе, ова власт, у походу ка Европској унији, убеђује свој народ да су нам прави пријатељи Америка, Енглеска, Холандија, Немачка, Француска, Словенија…

Полиција је после саобраћајног удеса дошла за пет минута. Најпре су дошли карабињери, а онда су се окренули и отишли када је пристигла косовска полицијска служба. Полицајци прописно обучени у униформе, с ознакама на којима није било ни трага који указује на “српску државу”, а у групи је било и Албанаца. Сликали су, написали записник, а онда смо стигли до полицијске станице (са ознакама”државе” Косово) како би фотокопирали документа. Возачу су све објаснили, а ми смо онда могли, у рано јутро, да кренемо.

Тешко препознатљиви градови

Резолуција 1244 је већ заборављена, више је нико и не помиње. Сада се помињу неки нови договори, углавном усмени, а уколико су на папиру о њима нико ништа не зна, евентуално онолико колико је нашим преговарачима дозвољено да саопште. Све дипломатски, преговорима, како би рекао главни преговарач Стефановић, а Министра већ одавно нико и не слуша.

Северни део Косова и Метохије живи свој живот онако како нам га приказује неко од званичника. Није им лако. Они су у неком страху, грчу, ишчекивању, прате потезе Београда (иако му не верују) и надају се нечему иако знају да их “дебело” лажу, бар што се признавања независности Космета тиче. Јер, власт у име ЕУ и жеље да тамо оде све чини, у договору са “пријатељима”, да државност призна кроз регистаске ознаке, царинске печате, дипломе. Упркос томе људи опстају на својим огњиштима, и под огромним притисцима међународних фактора – пријатеља независног Косова. На северу Космета као да је стало време. Ништа се није променило у ових петнаест година. Све је исто, све препознатљиво, ништа изграђено, понешто закрпљено и понека нова кућа. Продавнице добро снабдевене, на улицама тек понека “Застава”, јер се углавном возе луксузни аутомобили, а на улицама, баш тога дана, није било ни полиције ни војске окупатора. Онај ко ради, прима плату, они који не раде су на неком већем минималцу, а сви који имају 65 година старости примају, како овде кажу, “косовску пензију”.Уколико курир у некој установи прима из Србије месечно 600 евра, онда постаје јасно колико други примају. И нико до сада те спискове за плате није прочешљао. Некада су били на њима и Албанци “лојални Србији”, било да су у просвети, здравству, државним службама, електропривреди. Има и данас имена на списковима која не постоје. Онима који су тамо и треба да се даје због храбрости да остану тамо где живот постаје сваким даном тежи, немогућ и неизвестан. Мало ко зна шта ће јутро донети. Косовске власти, уз помоћ својих моћних пријатеља, желе све под својом контролом, и могу, то показују сваким даном, било да је реч о царинама или о српским аутобусима. А наша власт преговара и то са ЕУЛЕКС-ом који већ деценијама не поштује никакав договор. Резолуција 1244 је већ заборављена, више је нико и не помиње. Сада се помињу неки нови договори, углавном усмени, а уколико су на папиру о њима нико ништа не зна, евентуално онолико колико је нашим преговарачима дозвољено да саопште. Све дипломатски, преговорима, како би рекао главни преговарач Стефановић, а Министра већ одавно нико и не слуша. Он са Албанцима има искуства, јер је већ био у влади Бајрама Реџепија.

Од тренутка када сам пошао на Космет, мислио сам да ће ми се нешто десити, да ће ме нешто стегнути око врата, бити тешко на срцу. Међутим, ништа од тога се није десило. Осетио сам неку топлину, неко задовољство што сам поново кући у свом родном крају, а то осећа онај коме је Космет у крви. Али, помисао да се нешто отворено а притајено ради на продаји мога дома, испунило ме је нелагодом. Већ сам излазак из северног дела Косова и Метохије постаје нешто нестварно.То није Космет који сам ја оставио. Ништа нисам препознао. Нисам ни видео како смо изашли на пут за Приштину, а знао сам да излазимо из северног дела јер смо накратко заустављени због једног контролог пункта косовске полицијске службе. Збунила ме је једна сложена саобраћајна петља, али сам схватио да је то некадашњи мост према Обилићу.

Приштина је непрепознатљива. Широки путеви, кружни токови, нови распоред саобраћајница. Превише модерних грађевина, споменик Билу Клинтону и "Кип слободе" надвисују многе зграде. Оно што је приметно је да је све мање застава Албаније, могу се видети понегде, а на важним зградама и понеком балкону су заставе "Републике Косово", какве им је креирала међународна заједница. Грачаница је већ спојена са Приштином. На имањима Срба која су продата изграђена су представништва, модерне грађевине, куће, станови, стоваришта, ресторани, бензинске пумпе...На слици: Центар Приштине.

Путовање постаје помало успорено, због ископина. Гради се нови пут од Приштине према Призрену који треба да се споји са аутопутем који је већ изграђен у Албанији до границе са Косовом, код Врбнице. Баш на делу косметске границе према Албанији видим огромно градилиште где турска грађевинска фирма гради и спаја Космет, преко Врбнице, некадашњег граничног прелаза Југославије, са Албанијом. Обриси се већ виде. Огроман вијадукт,грађевина на којем ради неколико хиљада радника. Из Призрена, на пример, новим аутопутем до Улциња у Црној Гори стиже се за мање од три и по часа.Чак је овај пут ближи многима из Србије који се одлуче да летују у овој нашој братској републици или се одлуче да остану у Албанији, што многи чине.

Приштина је непрепознатљива. Широки путеви, кружни токови, нови распоред саобраћајница. Превише модерних грађевина, споменик Билу Клинтону и “Кип слободе” надвисују многе зграде. Оно што је приметно је да је све мање застава Албаније, могу се видети понегде, а на важним зградама и понеком балкону су заставе “Републике Косово”, какве им је креирала међународна заједница. Грачаница је већ спојена са Приштином. На имањима Срба која су продата изграђена су представништва, модерне грађевине, куће, станови, стоваришта, ресторани, бензинске пумпе… Прошли смо и Липљан и Штимље, а да уопште нисам приметио.Ова два града су постала једна целина са Приштином. Чак и Црнољево, где је била једна кућа, данас има модерне грађевине, а на целом путу до Призрена на десетине модерних ресторана, грађених у стаклу, са базенима и водопадима или као средњовековни замкови.Сува Река као да је један град и спојена је са Призреном, а на улазу у овај царски град нове улице. Зграда старе општине је срушена и изграђен велелепни споменик Призренској лиги, сада омиљеном састајалишту младих, а нова општинска зграда изграђена је на месту где је пре 1999. године био Дом ЈНА.Та стара грађевина је срушена до темеља, најпре од НАТО-бомби наших “ЕУ-пријатеља”, а на њеном месту изграђена је административна зграда нове општине, идентична згради Беле куће и можда мало мања.

Негде око седам сати ујутру већ смо били на теритиорији некадашње општине Гора, на чијем је улазу данас табла с натписом “Драгаш”. И овде су нове куће и зграде, бензинске пумпе.Свих деветнаест горанских села повезано је, коначно, шест деценија касније, асфалтним путевима, а и овде, као и на целом Космету, нема више несташица електричне енергије.Одакле толико струје, нико са сигурношћу не може да каже.

“Народу мора да буде боље”, тако кажу у Србији; “и ми имамо струју”, каже ми продавац воћа и поврћа који за 25 центи продаје једну лубеницу а другу поклања.

Кафа у Приштини

ПРИЗРЕН:

На почетку насеља “Поткаљаја”, поново је никла она раније запаљена, чувена призренска Богословија. У овом насељу Срба више нема, али се увелико обнављају куће које су запаљене јуна 1999. и 2003. године. Да ли ће се у њих уселити Срби протерани из овог града, остаје да се види.

То што нисам видео док сам путовао према Гори, могао сам “мирније” да сагледам две недеље касније, када сам пожелео да одем до Призрена и Приштине.

У селу Брод, oдмах су почели да пристижу моји рођаци и пријатељи, који су се искрено обрадовали мом доласку и потом ме грдили што нисам и раније долазио. Сутрадан сам отишао на кафу у моју омиљену сеоску кафану, где сам попио “еспресо” који овде раније нису служили. Потом сам отишао у куповину. Неколико продавница, препуних робе из Србије, Словеније, Македоније, Албаније. Брашно, млеко, кафа, сир, хлеб, пиринач, макароне, воће и поврће, јогурти,флаширане воде (од “Књаза” из Србије до “Јане” из Хрватске), а у Призрену и Приштини најбољу прођу има месо из војвођанских села и пилетина из Бразила. На акцизној роби (кафи, алкохолу, цигаретама…) маркица “Косово република – Министарство финасија”.Све је много јефтиније него у Србији, за 10 до 30 центи, а нарочито су се трудили да јефтинију робу, ваљда ради конкуренције, продају Косову српски произвођачи, на чијим производима су сва објашњења и на албанском језику, као и на свим производима из некадашњих југословснских република.

Одмах сутрадан пристигли су контролори КЕК-а. Објаснили су ми љубазно шта треба да урадим да би ме увели у списак потрошача и најавили долазак за два-три дана. На струјомер су ми после толико година поставили нову “пломбу”, налепницу да је прегледан, дали ми копију записника на српском, и објаснили да је сада струјомер активиран и да ћу плаћати месечну потрошњу, а како је струјомер у мировању 2,5 евра таксе и још 116 евра због поновног активирања струјомера. Затражио сам од надлежних органа потврду да имам кућу, показао контролорима који су ми дали документ да сам активан потрошач, пожелели ми добар одмор и отишли. Два дана касније дошли су људи из Катастра. Сликали ми кућу, узели основне податке и рекли да ћу добити папир да је кућа уведена у катастарске књиге Републике Косово.

ПРИШТИНА:

Свуда стране банке, представништва, велики маркети, стаклене продавнице и хиљаде аутомобила који се сада крећу широким улицама. Кренуо сам до стана у насељу Сунчани брег, али сам на улазу у насеље одустао. Ухватила ме нека туга… Код студентских домова и код Ректората неки нови споменици. Нема више ни Доситеја ни Вука. Они су 1999. године, уз помоћ НАТО-а, некуд одвучени.

Две недеље касније крануо сам у Призрен, у обилазак града. Поред реке Бистрице ври као у кошници. Попио сам кафу у близини Каменог моста и посматрао. Хиљаде младих у кафићима, с компјутерима на столу, пију кафу или кока-колу, а на улицама на стотине људи који некуд журе, нешто раде и живе, а стопа незапослености је 50 одсто. Са места где сам седео види се пут према призренској “Каљаји”, Душановој тврђави која надвисује све и која је остала и данас једини неми посматрач свега што се вековима догађало у Призрену, у којем живи још седамдесетак Срба, иако на паркиралиштима има аутомобила с регистарским таблицама Србије. Кажу ми да су то пословни људи из Србије. На почетку насеља “Поткаљаја”, поново је никла она раније запаљена, чувена призренска Богословија. У овом насељу Срба више нема, али се увелико обнављају куће које су запаљене јуна 1999. и 2003. године. Да ли ће се у њих уселити Срби протерани из овог града, остаје да се види.

Док сам посматрао Поткаљају, неко ме је дотакао по рамену. Нисам се уплашио, јер овде странца више нико и не примећује. Окренуо сам се и препознао свог некадашњег друга из призренске гимназије, Албанца.

-Ако ниси тај за кога мислим да јеси, онда сам остарео. Ти си Зенељ?

- Ја сам Зејнел, а ти мора да си Фаик.

Како смо се препознали тако смо се чврсто загрлили. Попили смо кафу, а Фаик ме изгрдио што нисам дошао раније.

- Сада немој да бринеш. Ово ниси мислио да може да буде. Ми смо били другови и пријатељи и у школи, и тако ће да буде. Сви смо остарели. Чуо сам да је умро Бранко и онај Јован.

Потврдио сам му. Искрено се обрадовао што ме видео. Одвео ме, потом, у Турску посластичарницу и тражио да му обећам да ћемо се поново видети. Разменили смо бројеве телефона, а када сам му поменуо да хоћу да купим месо, одвео ме код свог пријатеља и на српском му рекао да ми исече најбоље парче. Испратио ме до аутомобила и кренуо кући, а ја у Гору.

Стално ми се вртело у глави питање: да ли смо ми погрешили, ко је погрешио, зашто нас је та немилосрдна Европа и САД преполовила, располутила?

Онда схватам да нас преговарачи и држава варају, и да су се већ одавно са Приштином договорили шта им ваља чинити.

* * *

Борко нас је убедио да је ту постигнут договор који ће се примењивати од октобра ове године.

Схватио сам да је то већ сређено од октобра, али пре неколико година. Тако је и са осталим важним питањима…

Сутрадан сам кренуо за Приштину. Липљан и Штимље готово да су један град, спојени са Приштином. Пут нов, а у Ветернику, на улазу у град, схватио сам да то више није мој град. То је неки други град, некако нов, бљештав. Свуда стране банке, представништва, велики маркети, стаклене продавнице и хиљаде аутомобила који се сада крећу широким улицама. Кренуо сам до стана у насељу Сунчани брег, али сам на улазу у насеље одустао. Ухватила ме нека туга… Код студентских домова и код Ректората неки нови споменици. Нема више ни Доситеја ни Вука. Они су 1999. године, уз помоћ НАТО-а, некуд одвучени.

У центру града седам за сто кафића и наручујем кафу. Келнер ми се обраћа на албанском, а ја кажем: “Молим?”. Он на енглеском, ја кажем: “Не разумем”, а онда ме поздравља на српском.

- Извините, изволите.

- Ја бих еспресо, али кратак.

Одмах сам послужен. Платио сам 50 центи и затражио воду.

- Имамо све. Киселу “Милош”? Одмах.

Донета ми је флашица и чаша пуна леда.

Што год нам власт саопштила у вези са Косметом, није истина. Истина је да је Космет држава америчко и европско мезимче, а да ли ћемо је ми признати, то више никога не интересује, нити је за Европу то неко питање. Њега ми отварамо: као ако не признамо Косово, нешто ћемо постићи. Резултат ће бити: и без Косова и без Европе, исти. Србија, захваљујући садашњој власти, остаје без Косова и Метохије, али неће ни у ЕУ. Борко граби да испуни задатак, Вука су већ одавно склонили. Онај ко подигне глас у одбрани своје земље, Устава и закона, супротстави се и речима ЕУ или САД, он се одмах проглашава криминалцем, шверцером. На слици: Гранични камен лажне "Републике Косово" и Македоније.

Био сам некако преполовљен, а стално ми се вртело у глави питање: да ли смо ми погрешили, ко је погрешио, зашто нас је та немилосрдна Европа и САД преполовила, располутила? Док посматрам нови живот на новом Космету, пушим као Турчин и нешто размишљам. На улицама су аутомобили са новим регистарским таблицама, приштинским “01-0…мв”. Нема ни “РКС”, ни “КС”, већ одавно. Призренске почињу са “04″… Онда схватам да нас преговарачи и држава варају, и да су се већ одавно са Приштином договорили шта им ваља чинити. Борко нас је убедио да је ту постигнут договор који ће се примењивати од октобра ове године. Схватио сам да је то већ сређено од октобра, али пре неколико година. Тако је и са осталим важним питањима које решавамо дипломатским средствима и где нећемо одговарати на провокације.У ствари, провокација и нема. Косово се понаша као држава иза које стоје најмоћније силе. То нам свакодневно говоре, а држава “не схвата” да не би власт изгубила изборе. За територију нико и не пита, она је већ одавно изгубљена. Питање да ли се нешто може урадити око Космета је питање за главни бинго добитак. Одговор је: не у овом веку. Министар одбране, онако незаинтересовано, каже да неће “ад хок” акције, већ дипломатију, а онда схватиш да је и њему ближа Сомалија од Космета, где иду “његови” војници. Тамо наша држава брани и штити сомалијске очајнике, а о Космету, кад стигнемо до Европе. Ми се и не трудимо да нешто променимо, да радимо за спас своје територије и својих очајника. Ми само нудимо “компромисе”, климамо главом, одобравамо све, не замерамо се никоме и чекамо дипломатска решења. То што стално попуштамо, што због Европе која нам је недостижна дајемо све, то је оно што нас чини као државу пониженом, неодлучном, дарежљивом, климоглавом, потцењеном… Такве Европа неће у своје скуте. Такве дели, уништава и растура. Неће такве да прими, јер су вирус који мутира и ту нема лека.

Косово је држава. Они који су је стврили, завршили су посао бомбама. Сада је нова власт на потезу.

Космет има биометријске личне карте, ускоро почиње да издаје и биометријске пасоше, а док се то не догоди Албанцима се издају пасоши Србије, личне карте, изводи из матичне књиге рођених и држављанства Републике Србије, пензије, дечији додаци, болнице су их препуне, а то треба да нам послужи као доказ да су Албанци “наши грађани”, да има лојалних, да “воле Србију”.

То нема везе са стварношћу, већ са парама.

Нити Срби воле Албанце, нити Албанци Србе. Како год било, на Космету се ништа неће променити. Немачку, Енглеску и Француску није брига да ли ће Србија званично признати Косовску државу. Њима је важно да се успоставе добри односи два суседа, а на томе увелико ради садашња власт у Србији.

Зато, што год нам власт саопштила у вези са Косметом, није истина. Истина је да је Космет држава америчко и европско мезимче, а да ли ћемо је ми признати, то више никога не интересује, нити је за Европу то неко питање. Њега ми отварамо: као ако не признамо Косово, нешто ћемо постићи. Резултат ће бити: и без Косова и без Европе, исти. Србија, захваљујући садашњој власти, остаје без Косова и Метохије, али неће ни у ЕУ. Борко граби да испуни задатак, Вука су већ одавно склонили. Онај ко подигне глас у одбрани своје земље, Устава и закона, супротстави се и речима ЕУ или САД, он се одмах проглашава криминалцем, шверцером.

Нема шта више да се промени у вези са Косметом. Ова власт је од 2008. године до данас, испунила све задатке својих личних пријатеља, а доказаних непријатеља српских грађана. Сада само, чини ми се, саопштава народу шта је урадила.Изабрала је погрешне државе за пријатеље, а праве пријатеље и не помиње, без обзира на то што ЕУ и САД бескрупулозно отимају део Србије, и што наговештавају нове отимачине територије. То је за “европејце” демократија. Посвећени томе, испуниће све постављене задатке. Не морају да признају Косово, али како им у лице каже немачки амбасадор, који води политику у Србији, Србија мора да среди односе са Косовом. Садашњи властодршци су то протумачили као подршку на путу за ЕУ. Овакве нас, међутим, ЕУ неће, али жури да у ових неколико месеци обави договорене послове око Космета, да реши царинске печате, регистарске ознаке, лична документа, катастар, пензије. ЕУ се плаши да после избора не изгуби своје пријатеље, јер нове још није дошколовала и припремила.

Косово је држава. Они који су је стврили, завршили су посао бомбама. Сада је нова власт на потезу. Космет има биометријске личне карте, ускоро почиње да издаје и биометријске пасоше, а док се то не догоди Албанцима се издају пасоши Србије, личне карте, изводи из матичне књиге рођених и држављанства Републике Србије, пензије, дечији додаци, болнице су их препуне, а то треба да нам послужи као доказ да су Албанци “наши грађани”, да има лојалних, да “воле Србију”. То нема везе са стварношћу, већ са парама. Нити Срби воле Албанце, нити Албанци Србе. Како год било, на Космету се ништа неће променити. Немачку, Енглеску и Француску није брига да ли ће Србија званично признати Косовску државу. Њима је важно да се успоставе добри односи два суседа, а на томе увелико ради садашња власт у Србији.

Зејнел Зејнели: "Са места где сам седео види се пут према призренској “Каљаји”, Душановој тврђави која надвисује све и која је остала и данас једини неми посматрач свега што се вековима догађало у Призрену, у којем живи још седамдесетак Срба." На слици: Призрен, под тврђавоим цара Душана.

Поглед на Баћку, живописно село у Гори.