Сад треба застати и ослушнути, да ли се и дубоко доле поломило, па нам плима стиже,

као време незаустављива, за моћним месечевим менама духовног подизања.

Сабласти ће поново играти вечну игру крви и меса против пробуђенога човека.

Да ли долази Ново доба?

Ма колико да се иначе строго пазим од психологизираних закључака, овде ихје потребно навести ради потпунијег појашњења у наставку изложених размишљања и предлога. У кратком екскурсу ћу изнети хипотезу о понашању савременог човека, тек, између науке и интуиције.  Хипотеза полази од закључка о доминирајућој заступљености  два не мало различита модела понашања савременог човека западне културе, а која стоји насупрот преовлађујућим тоновима израженим кроз и не тако неоправдану критику неуспешне модернизаторске дијалектике трансформације друштвене конструкције[1] – посебно у 20. веку са свим својим масовним монструмима смрти[2], а пре свега критике сведене на Бахтиновски дијалошки релационизам (Левинас и слично) – постмодерне. Моја интуција стоји наспрам оба ова концепта, али ничим новим, већ да се увек изнова затичемо на истом раскршћу[3].

Раскршћу између осећајности и сензационизма, који кључно детерминишу психичку економију од неког нашег тренутка у развоју.  Овде се нећемо упуштати у елаборирање, него у приказ неких особина и њихових консеквенци. Значи док је осећајност налик каквом аналогном генератору који савија дуге низове доживљаја у спирале, сензациони је пре као какав квантни, који производи разбијени „унивезум“. Ако је први параноидни[4] у свом екстрему, други је шизоидни. Такви модели узрочно продукују два потпуна и сасвим различита универзума, подједнако, у културном пресеку – социјалном и свакако психичком. Не треба игнорисати Ланкановско[5] запажање о пресудно  шизоидној структури западног света. Сасвим је јасно да је шизоидни ограничен за трајне формације,  како му је својствена претпоставка ослобађања кроз исклизнуће падом у фантазам, јер не везује у трајност никакву формацију (није му могућа или врло брзо постаје „затвор“). Међутим колико год било разматрања шизоидног и ероса сензационизма, изостаје макар нешто налик овој мојој интуицији о осећајности. Само ова, са својим дугим траговима сећања прелази у знање, али и у вишеструкост – личност, јер је истовремено и отац и син, и мајка, али и сестра, народ…[6] Та добро културно и социјално интегрисана увишеструченост психичког и јесте корен оне митске величине „личности“, чији се траг губи посебно у 20. веку и у науци, а у светском слаби њен утицај. Значи није само реч о потреби Другог за настанак сваке личности, него о потреби за заједницом[7], с обзиром како се  развија.

За разлику од става екстремно либералне сцијентификације, која се поиграва са појмом „неке нове слободе“неурочовека, дописујући заједници предикативно „глупи ум“, културно – политички заостао, ми се сусрећемо са идејом целине и стварности а не наводне „само наивне“ униформности народњачког.

За разлику од става екстремно либералне сцијентификације, која се поиграва са појмом „неке нове слободе“[8] неурочовека, дописујући заједници предикативно „глупи ум“[9], културно – политички заостао, ми се сусрећемо са идејом целине и стварности а не наводне „само наивне“ униформности народњачког. Ово сусретање је супротно брзини која означава[10] површност а не суштину ствари и која се појављује у пуким бљесковима фантазма (флукса). Јасно је, како је сензационализам знатно еротичнији, профитабилнији, и рекордерски[11], али све то и јесу тек пуки одбљесци целине, идљиви од споља ка унутра, као што лептир лети од цвета до цвета без свести јер јесте бесловесан без знања, међу међу мноштвом углова лепоте целине за које он пуко умишља да су напрасно његови креативни фантазми, а заправо изобличава болне интуиције хармоније, а која није ни досуђена човеку у свету.

Морамо најпре себи признати да је перспектива живота лоша, већ и да је наш народ у много генерација скриваној и већ очигледној спирали пропадања, која геометриском прогресијом нараста.

Акција грађанске саосећајности

Срби имају једну велику потребу и морамо то најпре себи признати да је перспектива живота лоша, већ и да је наш народ у много генерација скриваној и већ очигледној спирали пропадања, која геометриском прогресијом нараста. Ових дана, иако то изгледа као реприза, сустиже нас стање слома. И то колико год очекивано, и за неке домаће кругове исправан расплет, разумљив, и можда планиран. Међутим, ако је народ изгубио право и на слободу у својој држави, онда је осим права уопште, изгубио и право на стварност[12]. Овим је обухваћена сама егзистенција – бити човек,  или је човек сад нешто друго што ми не знамо? Може ли се тако дуго дезорјентисан човек одрећи свог завичаја[13]? Оваква поставка се никад није јављала ни уз све Домановићевевске ране у српском животу. Србија је све теже место живота у надполовичном броју својих насеља, и то за већински део Срба који у њој живе.

Непријатељства су очигледна. Изгледи лоши. Умањени су нам изгледи, јер ако имамо спољне непријатеље, зар треба да имамо и унутрашње? И о томе видим ону тему која чини средиште овог текста. Не „Српска неслога“, већ друштвена неслога  је жрвањ свакодневнице. Говорим о друштвеном непријатељству у Хобсовском смислу, које се увукло међу нас и ту већ дуго поприма врло различите облике.

Случај 1.

Напросто се одомаћило да се на ТВ-у врло млади демонстранти, многи непунолетни профил оних који праве изгреде и које прозувају хулиганима, иако се добро зна шта стварно значи реч хулиган, и да се у колоквијалној употребиовај термин односи на оне који праве безобразлук, штету и изазивају насиље из чиста мира. Значи, израз хулиган се не састоји само од појма изгредника и његовог деликта, већ и од мотивације која га води ка том делликту. Али по владајућој логици баш сваки полицајац може бити наслник, силеџија, убица, већ према врсти оног што чини, јер она не разматра мотивацију која стоји иза ове активности. И сваки грађанин који није по мери власти употребом овакве логике може бити сврстан у ту категорију.

Значи, термин “хулиган” је опасан фалсификат значења, а чини се да иза тог фалсификовања значења стоји намера да се друштво још антагонизује, и само сведе на ригидну осу властодржац – народ хобсовског света. Пошто народ има право на побуну као заједница, исходећу из суверености народа, коју може кад треба, средствима у складу са потребом и репресивно дела против тиранске власти. Свако има слободу хтења, а на власти је да уважи и вољу већине. Никако није посао власти да конфротира грађане међусобно, а још мање да их паушално етикетира.

Нема људском руком писаног закона који грађански отпор може забранити, ако се власт врши против његове воље и смисла. Да није тако, сви писани закони били би вечни. Али ово не значи да држава не треба да се брани, напротив, али мора да буде потпуно конкретна у својим интересима и захтевима.

Зар нам је потребно да све слабије образовани и површнији новинари са мало животног искуства реже са екрана током, а против апсолутно већинске воље грађана. Ако се у јавни дискурс унесе овакво неправо и лаж етикетирања, нека кажу ко им је то наредио, мада би и то био премали корак у трајној и произвољној антагонизацији друштва по свим могућим осама. А на то медији немају право.

Нико нема право да антагонизује српско друштво, лажно представља актере и искривљuje стварност, варварски претварајући младе људе у нељуде. Такав ће сутра ово проширити на све грађане, ако се упусте у протест током којих се догоде изгреди. А нити су грађани наказе – слонови са три ноге, нити они што седе иза микрофона разумевају суштину онога што се догађа.  Зато се и треба држати конкретности а не мета-конструкција, јер то и није посао медија. Сви се морају уозбиљити и свести ствари на стварну меру.

Отуда препорука свим страначким подмлатцима, да се свака организација за себе или удружено прихвати скупљања потписа грађана, како би се у Скупштини Републике Србије донела препорука српским медијима и државним службеницима да не прете и лажно не етикетирају оне који протестују. Ако чине изгреде приликом демонстрација, за шта већ постоји јасан правни и колоквијални термин, уместо доживотног медијског квалификовања.  Јер без уважавања стварних разлога протеста нема ни друштвеног дијалога, ни прихватања става већине као основе демократије.

Термин “хулиган” је опасан фалсификат значења, а чини се да иза тог фалсификовања значења стоји намера да се друштво још антагонизује, и само сведе на ригидну осу властодржац – народ хобсовског света.

Баш као и што Срби нису хулигани и то првомора да прихвати наша власт и медији.

Ни једна мањина не може, нити сме покушати да укине вољу већине и то мањине морају разумети, по ком год основу сами себе препознали као мањина.

Општи случај

Теза од које ћу кренути гласи: Не треба нама вештачки ред међу нама. А многи су се заборавили и ред виде кроз јачање снага репресије и замишљају да су институције  пуки збир закона, видео надзора и на томе би да зарађују, да окоштају личну моћ[14]. Умоболно се умножавају правила до сасвим невероватних, неинтелигентних и потпуно гротескних садржаја – казне за згажене бубамаре, регулисање прва сурогат мајки на дневнице, контрадикторни и растегљиви прописи о говору мржње, сигурним кућама… Увећава се конфузија појма друштеног поремећаја, генериш нови поремећаји, успоставља се нови појам друштвеног поремећаја га као нов референтни елеменат система кроз читав друштвени поредак.  Са друге, оне суштинске стране, лекари све незаитересованије лече (поштовање ретким изузецима), судови варају, политичари лажу и краду као и они на пијаци на кантару, у радњи, банке лихваре, лаже се у љубави, лажу деца али не више као деца, него као матори, рођаци се узајамно поткрадају. У општем разочарању, кад је свом народу тешко, кад су се велики непријатељи подигли на нас а мали осилили, усуђујем се рећи да је Патријарх Павле управо на ово стање мислио у тренутку огорчености упркос својој бескрајној љубави, кад је изрекао „Будимо људи иако смо Срби“[15]. Можда јенешто слично имао на уму и Свети Сава, кад је отишао на свој задњи велики пут, умирући близу а опет предалеко. А каква је то Србија била у односу на ову данашњу, показују Цркве које чудесном лепотом плаве и наше данашње време, које су Срби успели изградити – на ничему створити (још је Павић нагласио то кроз монахов сан – изгради Цркву где год да станеш). Ми данашњи више нисмо ни градитељи а још мање ствараоци. Постајемо номади, народ без места и дара.

Наша самоиздаја је у самозатајивању, понесеношћу сензацијама светског – па куд нас ветар однесе у нашем самозабораву.

Ту је корен проблема, наша самоиздаја у самозатајивању, понесеношћу сензацијама светског – па куд нас ветар однесе у нашем самозабораву. Постајемо површне незналице који се још уздају у мало забаве, користи и опасаног дилентатизма у све већем броју сегмената живота а на крају и у односу на сав живот. Тиме престајемо бити људи, а потом и историјски народ.

Ситуациона етика је наш проблем, а не идеологија. А отуд толико празнословља, јер није наша мука ни само данашња, ни само од наших непријатеља. Јер ми смо ипак своји, а то се, ето, заборавља кад самосвојност треба да израсте до етике, како приличи великим народима након великих дела, уместо накарадног вештачког реда и самим тим назови мира.

Карневал симбола

Архинепријатељ је крив – нек плате ружичасти.  Постоји фина књижица П. Марковића[16] о томе да Немци код нас имају улогу архетипског појма „странца“ и митског непријатеља (има књига које се односе још на предисторијско доба и на рат Аса и Вана). Како год, Немци су током историје убијали 100 Срба за једног убијеног немачког окупаторског војника. Чак убијали и ђаке – монструозно, педантно и суштински неопростиво. Али последња епизода Меркелове изгледа веома театрално, како и Шпигл то у интернет издању од 23. 8. примећује – нешто тако није виђено – такав разговор између „госта“ и домаћина. Јасно је да је опасни дилентатизам ДС и њихових саветника довео Србију у ову позицију, уместо да се преговарало са јачих позиција 2008, кад још није било ни прихватања несретног Еулекса на КиМ, ни тражења Саветодавног мишљења МСП, ни 70-так признања независности Косова. Уместо тога, могло се, кад је Коштуница то тражио боље преговарати у доба када смо еконосмски знатно боље стајали, а друштво није било оволико разједено, нити пало уопшту беду, презадуженост, нити су кредитне обавезе нарасле до гуше. И ако ДС мисле да ће нас сагорети са бајалицом о архинепријатељу Немцу, а да ћемо се “искалити” над ружичасто-субверзивним елементом, варају се, јер ће и парадери то већ сами морати да схвате.

Све се још боље може објаснити на примеру Лондона или Берлина, где се из ноћи у ноћ пале луксузни аутомобили. Сви смо видели до чега доводи немоћ – дезинтеграцију немоћних људи и дезорјентацију понашања. Човеков положај у друштву никад не сме бити  тако бити разграђен. Најпре да му помажу а онда га исти који су му помогли, по том основу пљачкају.

То исто што и у Лондону и Берлину је палило код нас страну амбасаду, разбијало излоге, крало. Никакав дирекнти умишљај, већ дезорјентисана немоћ разочараних маса. Иста она  која избија из људи у Лондону (као што се утврдило, не само код маргинализоване групе иако ови други нису остајали у затворима). Паљење луксузних аутомобила одвија се из ноћи у ноћ месецима у Берлину. Али наш финални слом је наступио пре свега из потпуно историјских разлога, и спољних притисака. Кулминирао у потпуној унутрашњој немоћи пред онима који су нас раније безбрижно бомбардовали јер је то тако зацртано у неким њиховим плановима као да се ради о крчењу шуме.  Да ли је и један једини од њихових људи макар дисциплински одговарао кад је спржио путнички воз на мосту код Алексинца и да ли су према нама вршили ишта осим препуштања вољи подивљале машинерије цивилизације, која се на нашем примеру показала онаквом каква јесте стварно а не у својој углађеној репрезентацији?

Очигледно је, да већ колико сутра, исти овај карневал симбола неће бити довољан. Мрви се у екстремним слабостма и силинама, мрви се и на нивоу друштва, а не само у све слабијим институцијама овог све лажнијег и све јаловијег западног света, ломи у корену између култа клинике и новог варваризма.

Разлог због којих се код нас меша стварност са репрезентацијом ове машинерије, сасвим су исти као они услед којих скромне девојке из своје слабости присвоје неколико бесмислених ђинђува, па не поштују више ред, цивилизацијска правила. А ови су одузели из пуке силине Србији КиМ, из отворене начелне и обесне варваризације света. Не препознајући више ову државу као кућу живота, и укидајући елементарно сваку сигурности, укинули су сваку људскост овдашњим људима и самим тим, разградили су њену безбедност. А све на исти карневалски начин поремећаја у коме се губе било какве разлике. Једино се не губе разлике између девојака и њихових ружева. НАТО државе имају моћ оружија, новца и медија и само на томе граде стварност. Једну, повољну за себе, а осталима ништа.  Другима остаје само да се оправдавају. У том смислу треба се подсетити на луцидно Фуково читање савремености као психијатриске установе у којој су улоге подељене на лекаре, помоћнике и остале болеснике. Али очигледно је, да већ колико сутра, исти овај карневал симбола неће бити довољан. Мрви се у екстремним слабостма и силинама, мрви се и на нивоу друштва, а не само у све слабијим институцијама  овог све лажнијег и све јаловијег западног света, ломи у корену између култа клинике и новог варваризма.

Данашњи варвари лове болеснике и зову их „хулиганима“, или, „лошим момцима“.

Упутнице:

---

[1] Д. Маринковић Конструкција друштвене реалности у социјологији; К. и М. Герген  – Социјална конструкција – улазак у дијалог;  И. Б. Нојман – Употребе другог.  Увек је заправо реч о реконструкцији – арбитрерном.

[2] Х. Јоас  – Социјална теорија,18. Предавање – Криза модернитета (Бек, Бауман, …) Посебно Бауман говори о томе да је врхунац грађански модерног нацизам; што није без основа, али треба додати католицизам.  Што он и није могао уочити бивајући превише близу, уроњен, редослед је католицизам + модерна…машина зла окренута на споља.  Као што распопљен Грузин прави свој модел машине модерне али окренуте на унутра. Тако и код нас, ми пролазимо кроз гротескне унутарње Стаљинистичке негације из Б92, Блица, ДС, НГО…

[3] Непревазићеном Херакловом раскршћу који само мења своје метафоре – ликове појављивања.

[4] В.  Јеротић – Неуроза и Психоанализа, болест, стварање

[5] Ж. Ланкан  – Списи; П. Јевремовић- Ланкан и психоанализа; Р. Моћник – Психоанализа и онтологија

[6] Израз “Сви људи” је чиста бесмислица“, прекомерност, која делује као универзалија, а само је делирична апстракција, или језичка фраза. Толико тога око Фројда и критике – трајна дискусија без Бога у низу.

[7] П.  Слотердајк – У истом чамцу.  Аутор у својој археологији порекла препознаје пре свега хордe у свом времену, јер је тешко разазнати под свим савременим утицајима, на тим дубинама корене самог човека, лако исклизну ка еротској привлачности површног (јер су велике и различите силе које човека држе усправним) и зато се човек крије расут у безначајним надражајима (за све „остало“ је надлежан апарат психијатрије и подсвести)

[8] Истраживања Ингелхарта: Самоекспресивност која се урушава у славњење хомосексуализма као талента, спремност на развод – редукција на незрелост, угодност, превртљивост, перверзију … ФСЈ „Добар живот“

[9] Уопште Језик као феномен, митови – М Елијаде и други, Јунгови колективни архетипови…све то је само могуће у заједници и кроз заједницу; утолико либрални ум себе можда може утемељити у слободи за стварност, али не може се орочити „онтолошки“ са „празном плочом“ ма како откривао функције мозга.

[10] Р. Сенет „Култура новог капитализма“

[11] Када ће се једном и код нас схватити стварна природе спортификације друштва, да је реч о религији без Бога, о сакрализацији капитализма, што је дошло из Британије, уз тадашњи презир (Немци су тад гунђали, а кад су постали прваци фудбала цела година је била рекордерска и у реалном сектору)? Данас је сувда присутно одушевљење за ову идеализовану презентацију учинка капитализма. Прича о кварењу ове религије звучи као виц – ушао новац у спорт (sic.), туку се на ободима (sic.), док сам терен демонстрира тирански титанску успешност капиталистичке игре спортских погона са својим милионски плаћеним Сиротановићима, у “фер плеј” амбијенту правила која сам систем не познаје осим на стадиону. Сву та друштвена подређеност спортским литургијама ни један други фундаментализам није постигао. Каква је тек ово „колективизација“!

[12] Треба правити разлкику да ли нам Немци испоруче поштом ултиматум и да ли то учине непосредно усмено у Београду. Последње, за сваког мора бити јасно, није се могло догодити без воље и плана наше администрације. Да ли зато што нам они сами то не могу рећи шта морају да раде, или зато што смо већ у позицији протектората, ми се ни не питамо.

[13] Избори, ФСЈ

[14] А виде да је Запад прекривен камерама, да постоје читави делови западних градова у које се не сме ни преко дана ући непозван, а поготово не ноћу. Да су друштва како је то С. Сасен у студији „Губитак контроле?“ приказао као опште разорно партикулисана. Исто су у Зборнику „Урбана социологија“ приказали С. Вујовић  и М. Петровић. Толикоима пуно примера, као и онај о забрањеним деловима града осим изабранима, као да је „Забрањени град“ у Кини.

[15] Јер Срби јесу велики народ – једини који је на Балкану сам створио своју Државу, поставио на власт сопствену владарску лозу и напокон створио перспективу за цели Балкан. Срби јесу кичма Балкана и зато нас ломе а пси глођу. Али српски народ има  кардиналну ману која га прати, да не следи Светосавско завештање које је Патријарх Павле навео, него се слепо и порочно, некад више а некад мање, одаје бахато и површно сензацијама, док његова елита заборавља стварност.

[16] П Ј. Марковић – Трајност и промена.