У нормативном смислу, политички систем демократије, путем својих механизама и институција као што су конституционализам, владавина права, подела власти и политички плурализам штити и јача безбедност својих грађана као и њихову политичку аутономију. Ипак, ствари нису тако идиличне у политичкој реалности. У извесној мери демократски принципи постају предмет политичке манипулације којима прети опасност прерастања у обичну идеолошку флоскулу. Можда је у праву Роберт Дал када демократске режиме ставља на скалу са критеријумом: више или мање демократије.

Ако претпоставимо да поред деполитизованих, изманипулисаних грађана постоји и известан број политички свесних грађана запитаћемо се колика је моћ њиховог утицаја у процесу политичког одлучивања. Учешће у изборном и партијском животу не сеже даље од избора две стране исте медаље (САД, Велика Британија) односно избора између две партије чије се идеолошке позиције разликују у нијансама. На слици: Дарко Панић

Узевши демократска начела као параметар, политички системи западноевропских држава и САД уистину су на значајном нивоу. Показаћемо, пак, да ови системи, поред свих својих предности, нису очишћени од осећања страха, немоћи и небезбедности везаних за политику и политичко друштво. Следећи критичку теорију друштва и мишљења појединих аутора (Маркузе, Фром) можемо уочити да је степен економске рационалности у овим друштвима достигао максимум. Тај степен зависи од савитљивости саме природе, и халапљивост ”модерних укротитеља природе” може довести до окретања сила природе против човекових сила. Тактика ових поредака је да кроз дуготрајни и заглупљујући рад, са једне, и свеопшту компетицију чланова друштва у поседовању материјалних добара, са друге стране, човека одвоји од политичке и духовне природе као његових генеричких суштина. Окрећући позорност грађана на задовољавање квазипотреба систем економску рационалност претвара у политичку рационалност, у нову технологију политичког владања, стварајући притом непрозирне центре моћи (политички арканум) утичући на стицање профита мултинационалних компанија путем сејања увек нових брендова  намењених ”отвореним устима” масовног друштва. Фром је појаву човекове жудње за новим и новим у задовољавању материјалних потреба уврстио у појам непродуктивних карактерних оријентација дајући јој име рецептивна оријентација.[1]

Ако претпоставимо да поред деполитизованих, изманипулисаних грађана постоји и известан број политички свесних грађана запитаћемо се колика је моћ њиховог утицаја у процесу политичког одлучивања. Учешће у изборном и партијском животу не сеже даље од избора две стране исте медаље (САД, Велика Британија) односно избора између две партије чије се идеолошке позиције разликују у нијансама. Онемогућавање јавне речи и цензурисање информација од стране средстава масовних комуникација која су у рукама крупног капитала и државе је други вид бега од демократије. Ноам Чомски бележи да постоји пет филтера кроз које вести пролазе у систему контролисаних мас – медија. Први је филтер новца који избацује све што може штетити интересима крупног капитала. За њим следи рекламни филтер који диктира пожељне обрасце и навике, оно што можемо назвати ”начином живота”. Трећи филтер Чомски назива ”поверење према информацијама” и реч је о непропусности алтернативних информација у односу на оне које шаљу власти и експерти. Наредни филтер назван је ”моћ као средство дисциплиновања медија” и говори за себе. Најзад, последњи, пети филтер односи се на вештачко изазивање страха од општих непријатеља, били они Ирак или Северна Кореја.[2]

Онемогућавање јавне речи и цензурисање информација од стране средстава масовних комуникација која су у рукама крупног капитала и државе је други вид бега од демократије. Ноам Чомски бележи да постоји пет филтера кроз које вести пролазе у систему контролисаних мас – медија. На слици: Ноам Чомски

Интересно групно повезивање јесте легитиман облик повезивања у циљу остварења посебних интереса. Међутим, уколико принцип новца који је у сржи интересно групног повезивања замени принцип броја који је у сржи демократије имамо нову тешкоћу. Дефицит легитимности и тајни центри моћи посредно рађају антиполитичка стања. Ако узмемо да се најкрупније политичке одлуке једног САД, рецимо доносе ван институција, а камоли ван воље народа, ако узмемо да унутар исте државе САД делују у најдубљој тајности тако значајне и омнипотентне безбедносне, обавештајне и војне структуре као што су ЦИА, ФБИ и Пентагон, поставља се питање какав је осећај појединца који се усуди да оспори целисходност и легалност аката ових ”демократских” колоса тражећи испуњење принципа контроле и одговорности власти. Шта може човек, или чак група људи да осећа у сукобу са нечим толико тајновитим и тиме још моћнијим? Одговор је : страх. Друштво у коме влада огромна економска неједнакост међу грађанима не може бити друштво правне једнакости. Непотребно је помињати колико једна судска пресуда зависи од количине новца у процесу и друштвених веза и утицаја инволвираног појединца. Како бранити своја права ако немате новца да започнете судски процес? Како водити равноправну политичку утакмицу ако неко има само добру вољу, а неко и добру вољу, много новца и институционалну предност?

Сада ћемо видети на који начин савремени систем западног постиндустријског друштва користи и вешто капитализује друштвену егзистенцију савременог човека насталу и неговану у периоду раног капитализма. За ову ће нам прилику најбоље послужити радови Ериха Фрома, посебно дела  ”Бекство од слободе” и ”Здраво друштво”.

Настанак капитализма укинуо је феудалне стеге, донео осећање аутономије и критичности, но уједно, рушећи традиционалне друштвене везе, створио у бићу модерног човека осећај самоће, изолованости и страха. Јефтина продаја разума за сигурност практикована у верским групама данашње Америке речит је пример дубоке унутрашње потребе појединца за припадањем групи у потрази за одагнавањем страха, несигурности и дезоријентисаности. Елем, Фром је горе поменутим констатацијама указао на један од легитимних одговора на узроке појаве фашизма. Преношењем садо –  мазохистичке тенденције на макро ниво рађа се особита спона вођа – маса која, функционишући на принципима доминације и подређености, привремено укида неподношљиво стање беспомоћности и неизвесности унутар појединца.[3]

Држава у овој ситуацији тендира да на један извитоперен начин замени породицу тиме што се одриче прогресивне улоге породице као зачетника и заштитника друштвеног ауторитета, а настоји да овековечи инцестуозно – еротску љубав и страх према оцу, у овом случају према власти

Премда су узроци класичног фашизма одавно уклоњени овај услов као стална потенција остаје присутан. Два су вида његовог манифестовања. Први се оцртава у некритичкој конформизацији појединца с обзиром да стапањем са доминантним обрасцима и навикама исти тражи избављење од осећања беспомоћности. Други вид манифестовања доминације изражен је у смишљеном урушавању породице као кључног агенса здравог друштва с тим да разбаштињени појединци у оквиру масовног друштва насушну потребу за ауторитетом и сигурношћу налазе у другом пару опробане дихотомије маса – вођа, принципу вође. Држава у овој ситуацији тендира да на један извитоперен начин замени породицу тиме што се одриче прогресивне улоге породице као зачетника и заштитника друштвеног ауторитета, а настоји да овековечи инцестуозно – еротску љубав и страх према оцу, у овом случају према власти.[4] Тиме се објашњава толико видљиво осећање страхопоштовања данашњег човека постиндустријског друштва према држави као и његова немоћ у креирању и осмишљавању сопствене политичке будућности.

Завереничко и противуставно деловање безбедносних агенција у САД може се илустровати и Counterintelligence Programom (Cointelpro). Он је осмишљен је и спроведен у дело шездесетих година прошлог века. Ради се о тајном програму ФБИ – а који је имао за циљ да сплеткама и физичком ликвидацијом појединаца онемогући и затре деловање ''неподобних'' политичких организација и група.

Како је раније речено, поред изманипулисане масе потрошачког друштва и смесе политички подређених остаје одређена групација политички самосвесних људи која се одликује високим степеном политичког активизма. Међутим, такве групе су највећма под ударом ”демократске ” државе која би, иначе, по дефиницији требало да подстиче политичку партиципацију. Да бисмо поткрепили и илустровали наводе о завереничком и противуставном деловању извесних безбедносних агенција, посебно у САД, навешћемо неколико примера који говоре за себе. Коинтелпро (Counterintelligence Program – Cointelpro) осмишљен је и спроведен у дело шездесетих година прошлог века. Ради се о тајном програму ФБИ – а који је имао за циљ да сплеткама и физичком ликвидацијом појединаца онемогући и затре деловање ”неподобних” политичких организација и група. Опис рада садржан у овом програму био је, рецимо, шпијунирање група за радничка права, активиста за нуклеарно разоружање и сл. 1971. године медији сазнају за постојање овог програма и под притиском јавности неколико ФБИ агената је ухапшено, неколико пензионисано. Да то није био крај програма говоре догађаји који су уследили.

Елмер Џеронимо Прет (Pratt), један од вођа организације за политичка права тамнопутих американаца, Партије црних пантера (Black Panther Party) у монтираном процесу осуђен је на робију због пљачке и убиства које није починио. После двадесет пет година проведених у затвору пуштен је на слободу јер се сазнало да је извесни Балер, главни сведок на суђењу био доушник ФБИ – а.

Током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века забележено је више напада од стране власти и на групу Move, скупину афроамериканаца претежно, која је своју снагу уперила у разоткривање и отклањање друштвених неправди. Велики број припадника ове групе је под мистериозним околностима изгубио животе, некад и не тако мистериозним. Нико за то није одговарао.[5]

Да се не треба играти ватром на својој кожи је осетио данас један од најпознатијих политичких затвореника на свету, Мумија Абу Џамал (Jamal). Овај слободарски и критички оријентисани новинар оптужен је за убиство полицајца и притом осуђен на смрт премда су сви докази говорили супротно: угао уласка метка у тело полицајца, удаљеност са које је пуцано била је дужа од места на ком је стајао оптужени и сл. Извршење смртне пресуде је под пртиском јавности неколико пута одлагано и Џамалова судбина је крајње неизвесна.[6] Имајући у виду изнете чињенице може се рећи да и високо развијене земље западне хемисфере пате од дефицита легитимности. Већина ових земаља има своје пандане ФБИ-у, ЦИА-у или Пентагону. Овим се не доводи у питање иначе у историјској перспективи изузетно висок степен остваривања и заштите људских права који су ова друштва усвојила. Ипак, када имате непрозирне, неконтролисане центре моћи које у свом арсеналу имају толики број обучених људи, материјална средства чија је количина коришћена у сврху елиминације државних непријатеља просто незабележена, затим такве техничке направе од којих се чини да и ”зидови имају уши”, извесна, може се рећи прилична, доза страха, параноје и осећања небезбедности у опонентима ове и овакве праксе више је него разумљива.

Ако икада страх и политика буду раздвојени биће то знак да је наступила револуција већа било од које друге. Оно што се за сада може рећи – докле год се политика буде остваривала на равнима надређени – подређени и владалац – владани, осећање несигурности, немоћ и њихов нераздвојни пратилац страх остаће савезници политике

Ову кратку антрополошку, социолошку и политиколошку анализу завршићемо следећом констатацијом. Ако икада страх и политика буду раздвојени биће то знак да је наступила револуција већа било од које друге. Оно што се за сада може рећи – докле год се политика буде остваривала на равнима надређени – подређени и владалац – владани, осећање несигурности, немоћ и њихов нераздвојни пратилац страх остаће савезници политике.

[1] Е. Фром, ”Здраво друштво”, Рад, Београд, 1980

[2] Н.Чомски, ”Медији, пропаганда и систем”, Што читаш?, Загреб, 2006

[3] Е.Фром, ”Човјек за себе”, Напријед, Загреб, 1986

[4] Е. Фром,  ”Здраво друштво” , Напријед, Загреб, 1986

[5] Д. Шимлеша, ”Снага утопије”, ЗАП, Загреб, 2000, стр. 72 – 80

[6] Исто