Актуелни догађаји на северу Косова, покушај насилног заузимања административних прелаза ка Србији, од стране специјалних јединица косовске полиције, представљају план власти тзв. државе Косово, да, у тренутку када су преговори прекинути, успоставе контролу над целом територијом јужне српске покрајине. Сврха овог потеза је, дакле, утврђивање позиција пред планирану обнову преговора. Међутим, у светлу поменутог догађаја – класичног терористичког напада – поставља се питање: имају ли даљи преговори смисао?

Владимир Митић: Ако дође до обнове преговора, Србија би учешћем у њима, прихватањем самих преговора с приштинским властима, прихватила измењене околности, чиме би испунила услов свих услова неопходних за кандидатуру - фактичко прихватање сецесије јужне Покрајине. Међутим, судећи по најновијем развоју ситуације, велика је вероватноћа понављања догађаја из марта 2004. године. Овакав расплет актуелних дешавања на северу Космета, јасно је, одговара пре свега властима тзв. државе Косово, које би тиме оствариле свој дугогодишњи циљ - етнички чисту "државу".

Један од могућих одговора на ово питање се може наћи у досадашњем току преговора, пре него што су били прекинути. Наиме, ваља подсетити на недавну изјаву – дату у реакцији на хапшење преосталог хашког оптуженика – европског комесара за проширење. Коментаришући поменути догађај, високи функционер ЕУ је као прави услов, чије је испуњење неопходно како би Србија стекла статус кандидата, “унапређење односа према Косову”. Од Србије се, дакле, очекује конструктиван приступ преговорима ако буду обновљени, иако, судећи по реакцији државног врха на актуелна дешавања на северу Косова, овакав расплет моменталне ситуације није искључен.

Другим речима, ако дође до обнове преговора, Србија би учешћем у њима, прихватањем самих преговора с приштинским властима, прихватила измењене околности, чиме би испунила услов свих услова неопходних за кандидатуру – фактичко прихватање сецесије јужне Покрајине. Међутим, судећи по најновијем развоју ситуације, велика је вероватноћа понављања догађаја из марта 2004. године. Овакав расплет актуелних дешавања на северу Космета, јасно је, одговара пре свега властима тзв. државе Косово, које би тиме оствариле свој дугогодишњи циљ – етнички чисту “државу”. Евентуално обновљени преговори би, дакле, били вођени под околностима наметнутим од стране приштинских власти.

Но, неопходно је, у контексту актуелних дешавања, поставити ново питање: какав је смисао даљег процеса европских интеграција Србије? Одговор на ово питање можемо наћи у могућем даљем току процеса европских интеграција, у случају да Србија постане кандидат за чланство у Европској унији. Статус кандидата, пак, треба схватити као увод у завршну фазу процеса европских интеграција – преговоре о приступању.

С обзиром на то како се до сада одвијао процес евроинтеграција Србије, можемо претпоставити да би будући преговори били засновани на истом принципу. Били би, дакле, постављени нови услови чије је испуњење неопходно како би Србија била, наизглед, за корак ближа Европској унији. Ради се, наиме, о темељној промени Устава Србије, тачније, измени неких врло битних делова овог документа.

Један од услова који ће се наћи пред Србијом као кандидатом за чланство је и захтев да направи нови корак ка ЕУ, укидањем преамбуле и формалним признањем тзв. државе Косово.

Пре свега, у питању је кључни део Устава – преамбула, која представља гаранцију очувања суверенитета и територијалног интегритета Србије. Један од услова који ће се наћи пред Србијом као кандидатом за чланство је и захтев да направи нови корак ка ЕУ, укидањем преамбуле и формалним признањем тзв. државе Косово. Даље, још један битан део који би зарад чланства у ЕУ требало променити је територијално уређење. Конкретно, од Србије се очекује спровођење регионализације државе – стварање нових региона. С обзиром на то да је велика вероватноћа да би регионализација била спроведена симетрично, тј. нови региони би стекли уставни положај какав сада има Аутономна Покрајина Војводина, с чијим би сада неуставним статутом нови, измењени устав, вероватно био усклађен. Практично се, дакле, не ради о регионализацији, већ о федерализацији Србије. Што се тиче промене Устава, ваља поменути и неке мање, али не мање битне одредбе. У питању је промена члана Устава којим је регулисано питање бланко оставки, у складу са недавно усвојеним изменама Закона о избору народних посланика, као и промена Уставне дефиниције брака.

Наставак пута ка Европској унији би Србији донео више штете, него користи.

Поред тога, ваља подсетити на развој српског друштва у протекле три године, тачније на последице политике актуелне власти, формиране под паролом “Европа нема алтернативу”.

Уместо спровођења туђе политике, неопходан је повратак спровођењу политике засноване на поштовању националних интереса. Уместо усвајања европских закона, неопходно је спровођење темељних реформи, у свим сегментима друштва, у циљу његовог очувања и напретка.

Једном речју, ако саберемо све горе наведено, наставак пута ка Европској унији би Србији донео више штете, него користи. Поред тога, ваља подсетити на развој српског друштва у протекле три године, тачније на последице политике актуелне власти, формиране под паролом “Европа нема алтернативу”.

Сагледан у целини, учинак Владе Србије у протекле три године је катастрофалан. Привреда је упропашћена, развој политичког система у правцу стабилне демократије, започет уставом из 2006. године, заустављен. Под крилатицом “Европа нема алтернативу” је доведен у питање и државни суверенитет и територијални интегритет. Штавише, у светлу актуелних дешавања на северу Космета, можемо доћи до закључка да је доследно спровођена политика “пута без алтернативе” довела до урушавања темеља на којима је изграђен српски политички систем.

Стога, крајње је време да се постави питање изласка из свеопште кризе. Другим речима, време је да се преиспита досадашња политика, позната по већ поменутој крилатици “Европа нема алтернативу”. Уместо игнорисања опозиције, време је за политику националног јединства, заснованог на консензусу свих релевантних политичких снага. Такође, време је за размишљање о новом политичком курсу земље. Уместо спровођења туђе политике, неопходан је повратак спровођењу политике засноване на поштовању националних интереса. Уместо усвајања европских закона, неопходно је спровођење темељних реформи, у свим сегментима друштва, у циљу његовог очувања и напретка.

Владимир Митић: "Крајње је време да се постави питање изласка из свеопште кризе. Другим речима, време је да се преиспита досадашња политика, позната по већ поменутој крилатици `Европа нема алтернативу`."На слици: Актуелна реалност из ЕУ, мада не и из "Еврозоне".