Реч Матијe Бећковићa у Котору на изложби „Руски уметници између два рата у Србији, Црној Гори и Боки Которској“

Матија Бећковић: "Прошао је цео век како нема ни Цара ни Царске Русије ни Краља ни Краљевине Југославије, али има Србије има Црне Горе има Боке Которске, има уметности и културе, а култура је оно што остаје после свега. Вера у уметност је вера у вечност и вечне вредности, а та вера се обистињује и на овој изложби."

Част ми је да у царском граду Котору, у Галерији код Хомена, кажем нешто о ономе о чему ћуте слике на овој изложби.

А када би проговориле рекле би више од оног што се види на њима и што бих ја могао рећи у овој прилици.

Казале би нам најпре оно што само оне знају о својим ауторима чија је судбина  неодвојива од судбине милиона избеглих царских Руса.

Од свих архипелага у Русији – највећи је онај изван Русије, а чине га царски Руси расејани широм планете. Један од најзначајнијих огранака тог архипелага је онај у Краљевини Југославији.

Прошао је цео век како нема ни Цара ни Царске Русије ни Краља ни Краљевине Југославије, али има Србије има Црне Горе има Боке Которске, има уметности и културе, а култура је оно што остаје после свега. Вера у уметност је вера у вечност и вечне вредности, а та вера се обистињује и на овој изложби.

Стварање краљевине СХС поклопило се са избијањем Октобарске револуције и нестанком царске Русије. Једна је нестала, а друга настала али је нестанком руске царевине и судбина српске краљевине била унапред запечаћена.

Ребека Вест је написала да је краљ Александар Карађорђевић био један од ретких владара који је имао поетску визију историје и историју доживљавао као поезију. Да је тако видело се и по његовом односу према судбини Руског цара и царске Русије а потом Руса без Русије и посебно српским Русима.

Ребека Вест је написала да је краљ Александар Карађорђевић био један од ретких владара који је имао поетску визију историје и историју доживљавао као поезију. Да је тако видело се и по његовом односу према судбини Руског цара и царске Русије а потом Руса без Русије и посебно српским Русима. На слици: Александар Први Карађорђевић

После највећег злочина у двадесетом веку, убиства Цара и Царске породице, краљ Александар постао је покровитељ и добротвор руских избеглица и непоколебљиви заштитник православља у свету. Такав став је више рачунао на будућност него на садашњост, више дуговао поезији него политици, више религији него дипломатији, више небу него земљи, више светој него профаној историји и географији. Став који се плаћа највећом ценом на земљи да би био награђен највећом наградом на небу.

Од када је на крштењу по жељи кума, руског цара Александра III, добио кумово име, краљ Александар Карађорђевић осећао се као чланом руске царске породице, што је и био, и никад се није помирио ни са цареубиством ни са цареиздајством. Држава којом је краљевао била је једина која није признала СССР и једна једина која је отворила своје границе и државне установе да прими руске избеглице као своје грађане у своју кућу. Није их смештала у избегличке логоре и колективне смештаје, него им додељивала станове и послове у њиховим струкама.

Тамо где су стали у Русији наставили су у Србији, а при том остајали држављани царске Русије.

Kраљ Александар Карађорђевић осећао се као чланом руске царске породице, што је и био, и никад се није помирио ни са цареубиством ни са цареиздајством. Држава којом је краљевао била је једина која није признала СССР

Југословенска Краљевска војска била је једина на свету која је у своје редове  примила руске официре у чиновима које су имали. Царски амбасадор Хартвиг наставио је да и без цара столује у Београду. Рубља је призната као средство плаћања. Престони бели град који је имао сто једанаест хиљада становника, обелило је тридесет хиљада белих Руса.  Они нису говорили о изгнанству, него о исходу, поистовећујући своју судбину са судбином Израиљаца под Мојсијом. Међу њима су била најкрупнија имена руске хуманистичке и техничке интелигенције, врхунски научници и уметници, сликари и писци, музичари и архитекте, професори и лекари.  Њихов долазак био је велика несрећа за њих, али како је неко рекао, велика срећа за нас и нашу тек створену, ратом разорену и опустошену земљу. Готово да није било дела града у који није доспео неки Рус, лекар или професор. Унапређени су здравство и просвета, препорођен Београдски Универзитет, основана опера и балет. Математику је предавао Билимович, медицину Игњатовски, византологију Острогорски.

Русија усправљена у наше дане, постала је највећи иконостас на свету. Руски цар и царска породица су иконе на том иконостасу – заједно са милионским хором мученика који су, пре него што су се надали, у истом веку у којем су пострaдали, осванули под светитељским ореолима. На слици: Руски цар Никола Други Романов

Архитектура је добила Краснова, сликарство Колесникова, позориште Ракитина и Жедринског. Београд је чуо Шаљапина, слушао Буњина, видео Павлову и Пољакову. И кад већ набрајамо да не заборавимо да овде споменемо бар нека здања у Београду која су дела руских неимара. Од педесет храмова које су подигли да поменемо само малу цркву Светог Саве на Врачару, цркву Александра Невског на Дорћолу, Ружицу на Калемегдану, Светог Андреја Првозваног на Дедињу, Руску цркву на Ташмајдану и најзад само седиште српске Патријаршије.

А потом зграде Војног музеја, Генералштаба, Дома гарде, Руског дома, Главне поште и стубова Александровог моста. А уз њих да не заборавимо да споменемо Капелу на Ловћену, Зејтинлик у Солуну, Видо на Крфу, Чегар, реконструкције зграде САНУ, Народне Скупштине и Краљевског Двора.

Неки од најважнијих догађаја у историји руског заграничја одиграли су се у нашој земљи.

Већ 1923. митрополит Антоније Храповицки са делом епископата, свештенства и монаштва, на сабору у Сремским Карловцима, основали су Заграничну руску православну цркву. Изван Русије нашла су се тридесет и четири епископа.

Потом је у Београду 1928. одржан први конгрес руских заграничних писаца под покровитељством краља Александра.

Београд је издао проглас добродошлице, а поздравне говоре руским писцима одржали су Милан Грол, Коста Кумануди и Александар Белић. Пристигли су делегати из скоро свих европских престоница. Из Париза тридесет и девет, из Прага шеснаест, из Берлина десет руских писаца, међу њима били су Мерешковски, Гипијус, Зајцев, Немирович – Данченко. Краљ их је примио два пута. У Белој Цркви већ је био монах Јован, доцније свети Јован Шангајски.

На слици: Иверска капела на Новом гробљу у Београду. Руски емигранти су у Београду подигли нови дом чудотворног икони Богоматере којег су бољшевици разорили у Москви.

Две године касније 1930. у павиљону Цвијета Зузорић приређена је велика изложба руских сликара и вајара на којој је излагало 400 учесника, од којих је 38 из Краљевине СХС. Међу њима били су и сликари чије слике видимо и на овој изложби од којих је академик Колесников имао изложбу и на двору у Дедињу.

Танани лингвист и писац академик Ирена Грицкат написала је како су се Руси понемчили, поканадили, поаустријанчили, али они који су се посрбили понајвише су сачували руску душу, несебичност и гостопримство.

Комад руске земље потрушен руским костима који је заувек остао на српском тлу, онај је на Новом гробљу у Београду. На њему је подигнута Иверска капела, којој је под часном трпезом уместо светих моштију, у кутији спуштена света руска земља. Ту је и споменик у славу руског цара Николаја II и два милиона Руса погинулих у Првом светском рату. Ту је и капела царског амбасадора Хартвига који је заувек остао акредитован у Београду. Колесников је још за живота ту подигао своју породичну гробницу.

Хвала онима који су приредили ову изложбу, коју сам разумео као почетак обележавања и превредновања историјских догађаја од пре једног века који су одредили судбину народа од Боке Которске до Владивостока.

Русија усправљена у наше дане, постала је највећи иконостас на свету.

Руски цар и царска породица су иконе на том иконостасу – заједно са милионским хором мученика који су, пре него што су се надали, у истом веку у којем су пострaдали, осванули под светитељским ореолима.

Неки од тих светитеља живели су у Србији, Црној гори и Боки Которској.

Одакле су призори овековечени на овим сликама знају они који су их насликали. Сваком другом казују онолико колико уме да се види. Мене су навеле на ове речи које се тичу оне историје која је одавно  прешла у надлежност поезије, вере и културе.

Хвала онима који су приредили ову изложбу, коју сам разумео као почетак обележавања и превредновања историјских догађаја од пре једног века који су одредили судбину народа од Боке Которске до Владивостока.

Матија Бећковић: "...а када би проговориле рекле би више од оног што се види на њима и што бих ја могао рећи у овој прилици". На слици: Господ Спаситељ, икона приписана Андреју Рубљову, звана "Спас Звенигородски", откривена почетком бољшевичке револуције у Русији.

Котор, 8. август 2011. године

Матија Бећковић је председник УО Фонда Слободан Јовановић