Опет ће Србија, ове недеље уз трубе Гуче, скретати поглед са праве суштине нове етапе косовке кризе. У том политичко стратешком игроказу, а према сценарију наших проверених (не)пријатеља из Вашингтона и Брисела, Приштина и Београд, уз повремену асистенцију Загреба, разигравају сценарио дефинитивног комадања “србославије”.

Драган Милосављевић: Да подсетимо, цела та трагикомедија око утврђивања да ли су убијени цивили или терористи била је борба за време у корист НАТО-интервенције. И сада, ради се са свих страна у корист Приштине, али овога пута довођењем сувоземних трупа. Наравно, прво је произведен повод, уз паљевину. Нема, дакле, потребе за томахавцима, аваксима и бомбардерима у околностима где је одбрана Србије управо добила брифинг из САД. Ни макац.

Док су очи уперене ка барикадама од балвана и туцаника на северу Косова, у које је пободен неосвећен крст (Црква се ограђује) и уз медијско разглабање хоће ли и када бити уклоњене у име “мира, разума и толеранције”, да се разумети, пошто се држава не сме бранити НИКАКО, да капитулација, заправо, нема алтернативу.

Зато и промиче значај доласка првог контигента “атлантских крсташа” као оквир такве стратегије званичног Београда. Они треба да покупе пале заставе и отворе коридоре на којима су, према уговору, недодирљиви и неприкосновени. То је она “НАТО-коза” која ће чувати “балкански купус”. Према изворима са Космета, у оном делу “кооперативно” расположених, добро плаћених НВО-Срба очекује се до краја године (ето њима весеља) око 7.500 хиљада НАТО-терминатора.

Не само да ће ратници Алијансе, која инсистира на држави Тачија у пуним границама, својим присуством (не више замаскирани у КФОР) дефинитивно зацементирати од Вашингтона зацртану границу између Србије и терористичке парадржаве, већ ће открити и прави садржај ових дана пуштеног мамца о “специјалном статусу севера” у оквиру државе – пијаце људских органа и белог робља. Исто толико “гаранција” имали су хришћани изведени пред лавове у римским аренама. То је тек први чин. Јер НАТО ће снагом “реалног стања”, уз логистику Бондстила, а уз безгласни пристанак противника било каквог аргументованог и одговорног одвраћања од комадања српске територије, означити почетак краја суверености српске државе.

Испада да се овдашња јавност, која је покретна, забринута и борбена колико и она “скувана жаба”, радо предаје још једном Рачку. Инсцениран је прекидом преговора наводно око печата, наводном паљевином граничног прелаза од стране Срба криминалаца (ах те фантомске фантомке). Као да се Срби предају памети и поштењу новог форензичара у мантилу госпође Ранте.

Да подсетимо, цела та трагикомедија око утврђивања да ли су убијени цивили или терористи била је борба за време у корист НАТО-интервенције. И сада, ради се са свих страна у корист Приштине, али овога пута довођењем сувоземних трупа. Наравно, прво је произведен повод, уз паљевину. Нема, дакле, потребе за томахавцима, аваксима и бомбардерима у околностима где је одбрана Србије управо добила брифинг из САД. Ни макац.

Потпуно иста прича у инсценацији насртаја на Србију, али уз Рамбује пост фестум. Овај неће бити одбачен. Напротив, већ је прихваћен.Да подсетимо, мото савета америчке полиције потенцијалним жртвама силовања: “Ако не можете да се одупрете покушајте да уживате.” Рецимо уз музику. Дало би се разумети са насловне стране најстаријег листа на Балкану, коме је Гуча насловна, ударна тема.

Па, зар окупљање око пола милиона претежно житеља овакве Србије (али не на Андрићевом венцу где столује човек који мимо уставних овлашћења располаже судбином државе и нације), уз трубе и свадбарски купус, не сведочи да је пројекат “председник без алтернативе” више него успео?

Подгревање приче о некаквом грађанском рату две Србије, овог пута сукобљене на нивоу “ниског интензитета”, а са поруком о некаквом пат сукобу у оквиру тобоже подједнако подељеног друштва око судбине државе, културне матрице и даљег опстанка православља, говори управо о томе.

А све је, заправо, димна завеса, произведена на корист неколико стотина хиљада плаћеника режима наспрам 6 милиона обесправљених и опљачканих, лишених будућности.

Сви они који без правих аргумената као кључног иницијатора политике етапне капитулације помињу личност првог човека, наводног самодршца, сугеришући да погубне одлуке он доноси сам и то у тренуцима не знам каквих слабости, аболирају смисао добро смишљене тракалице. Ради се, заправо, о осмишљеном и вешто изведеном преносу порука, споља. Није ли, дакле, ипак реч о добро одабраном спинеру нечега што већ мандат и по, корак по корак, морално успављује Србију да би лакше поднела ампутације. Подгревање приче о некаквом грађанском рату две Србије (прве и друге, по “проналазачу”, аналитичару НСПМ ), овог пута сукобљене на нивоу “ниског интензитета”, а са поруком о некаквом пат сукобу у оквиру тобоже подједнако подељеног друштва око судбине државе, културне матрице и даљег опстанка православља, говори управо о томе. А све је, заправо, димна завеса, произведена на корист неколико стотина хиљада плаћеника режима наспрам 6 милиона обесправљених и опљачканих, лишених будућности.

Тај у основи добро гајени сценарио још од 5. октобра подгревају, по бољшевичкој матрици, медији вођени и руковођени од стране деце и унука титоистичке секте. А резултат су истинске баханалије дезинформисаности и лицемерја које заглушују прави смисао стезања НАТО-обруча око Србије.Само Србија која верује да је безнадежно подељена нема потребе да се обрачунава са правим агресором, већ се окреће аутодеструкцији. То је патентирао Тито и притом стрељао цвет грађанске класе који је могао да му оспори власт.

А какви ће то бити пролећни избори за нову “доживотну” партију и вођу после признања “реалности на терену”, уз присуство НАТО-пешадије на 250 километара од Београда и уз право на слободан пролазак до Београда, потврђен уговором? Биће то “ћорава кутија” Броза која вреба иза угла. Они који су у њу спустили куглу, својевремено када је данашњи “старац Фочо” био агилни скојевац, били су означени навек. Или је можда врело лето елемент који помућује вид и разум будућим жртвама свршеног чина који се може једино описати као обезбеђење још једног мандата коалиције упропаститеља Србије.

Његош: "Ко на брду ак` и мало стоји, више види од оног под брдом."

И да ли у овим тренуцима, који наликују безнађу пре свега због моралне деградације нације која је поверовала да половина Србије управо хоће овај статус и правац догађаја који води самопоништењу, неко свесно превиђа да се ради заправо о пропаганди спин штабова која треба да прекрије непрозирношћу следеће ултиматуме “на путу ка ЕУ”?А то су Рашка ( тзв. Санџак) и Војводина. И да ли је већ сада прекасно или боље речено немогуће мењати однос снага на терену који ће се појавити у НАТО-обручу с флоскулом: нећемо се опирати ни по коју цену? Јер, то значи: нисмо за друго осим за дириговане преговоре који су осмишљени као алиби за етапну капитулацију од које, дакако, нема поправног из историје.

Његош је рекао: “Ко на брду ак и мало стоји…” Браћо Срби и сестре Српкиње, покушајте да се “попнете на брдо” (и по овој жези) и сагледате досадашње “доказе и чињенице” нагомилане током двадесет година замајавања, посебно од октобарског пуча. Оно што ћете видети као допринос пропасти Србије, уз саучесништво деце комунизма и њихових унука, неће вас развеселити. Не само због погледа на извесну будућност, губитка државе и куће из које је већ изнета колевка, већ и због доказа колико смо као појединци, као народ, стављен пред огромна искушења после 50 година комунистичке лоботомије, постали недорасли да одбранимо себе, своје достојанство, тако и своју децу и њихову будућност. И све то док Косорка слави генерале убице, творце нове НДХ у “домољубивом рату” у коме је прогнано пола милиона Срба.

А наздравље купус и трубе онима који би да остану “под брдом”, па докле фешта пропадања траје. Декадентно и отмено на овом балканском Титанику.