Народна скупштина Републике Србије, почетком јула месеца, ратификовала је Споразум између „Владе Републике Србије и Организације северноатлантског пакта о безбедности информација и кодексу поступања“. Реч је о споразуму који су још 1. октобра 2008. године, у Бриселу, потписали министар одбране Драган Шутановац и тадашњи генерални секретар НАТО-а Јап де Хоп Схефер. Нису познати разлози због којих је овај јавни документ чекао на ратификацију скоро три године, ако је сам чин његовог потписивања јавно промовисан. Још тада је министар Шутановац рекао да је потписивањем споразума са НАТО-ом „стављена тачка“ на процес прикључивања програму Партнерство за мир у који је Србија ушла новембра 2006. године. Према његовим речима, непостојање споразума је доводило до тога да су представници Србије морали да напуштају поједине састанке Партнерства за мир, када се дискутовало о одређеним ставовима и информацијама за које Србија није била овлашћена да чује.

Иван Нинић: У политичкој пракси Србије постало је уобичајено да када режим намерава „дискретно“ да прогура неку ратификацију у Скупштини, у јавност промовише тезу да је реч о „типском документу“ и да су тај документ потписале „готово све земље у окружењу“. Међутим, када се погледа садржина таквих докумената, види се да они прилично задиру у државни суверенитет и да Србију „бацају на колена“. Такав случај је и са последњим ратификованим Споразумом о безбедности информација са НАТО-ом, који не само да гура Србију у чланство Алијансе, већ представља претњу по националну безбедност.

Образлажући потребу ратификације споразума о безбедности информација са НАТО-ом, скоро три године касније, пред посланицима Скупштине Србије, Шутановац је рекао да је у питању „типски уговор“ који неће угрозити безбедност земље и њених грађана, нити ће приближити Србију чланству у НАТО. „Ако не би дошло до ратификације, то би значило да се Србија изолује у свету одбране и то би било лоше по безбедност државе и њених грађана“, рекао је министар у Скупштини. Занимљиво је да је актуелни министар здравља, а некадашњи министар одбране Зоран Станковић такође заступао исту тезу као Шутановац. „То је типски документ“, рекао је Станковић септембра 2006. године о „Споразуму о статусу снага (СОФА)“ који су потписали председник Србије Борис Тадић и државна секретарка САД-а Кондолиза Рајс. Подсећања ради, у питању је споразум о вршљању америчких војних снага кроз Србију, којима је омогућен приступ и коришћење инфраструктуре у нашој земљи без икакве накнаде.

НАТО-у све доступно

У политичкој пракси Србије постало је уобичајено да када режим намерава „дискретно“ да прогура неку ратификацију у Скупштини, у јавност промовише тезу да је реч о „типском документу“ и да су тај документ потписале „готово све земље у окружењу“. Међутим, када се погледа садржина таквих докумената, види се да они прилично задиру у државни суверенитет и да Србију „бацају на колена“. Такав случај је и са последњим ратификованим Споразумом о безбедности информација са НАТО-ом, који не само да гура Србију у чланство Алијансе, већ представља претњу по националну безбедност. У преамбули текста Споразума се констатује да је „Република Србија кооперативна партнерска држава“ и да се између Србије и НАТО-а врше „консултације о политичким и безбедносним питањима“. Такође се наводи да је постигнута сагласност да се „прошири и интензивира политичка и војна сарадња широм Европе“ и да то подразумева „размену осетљивих и/или поверљивих информација“ између Србије и НАТО-а.

Стране, односно потписници споразума (НАТО и Србија) штитиће и чувати информације и материјале који припадају другој страни. Затим ће учинити све „што је потребно да обезбеде да такве информације и материјал, уколико су поверљиви, задрже онај степен поверљивости који је одредила она страна од које те информације и материјал потичу“ и чуваће „такве информације и материјал у складу са договореним заједничким стандардима“. НАТО и Србија „неће размењене информације и материјале користити у друге сврхе осим оних наведених у оквирима појединачних програма, као и одлука и резолуција који се на те програме односе“, нити ће „информације и материјал откривати трећој страни без сагласности Стране од које исти потичу“ (Члан 1.).

Даље, Споразумом са НАТО-ом Влада Србије прихватила је обавезу да сви држављани Србије, који у току обављања службених дужности имају приступ информацијама добијеним од НАТО-а, буду „подвргнути одговарајућој безбедносној провери пре него што им се одобри приступ таквим информацијама и материјалу“. Што се тиче поступака безбедносне провере они ће бити „осмишљени тако да се утврди да ли  појединац, узимајући у обзир његову лојалност и поузданост, може имати приступ поверљивој информацији без опасности по њену безбедност“ (Члан 2.). Пре размене било каквих поверљивих информација између Србије и НАТО-а „надлежна тела за безбедност ће међусобно утврдити, на обострано задовољство, да је страна прималац спремна да информације које добија заштити у складу са захтевима стране од које потичу“ (Члан 5).

У односу на прикривене активности и заверу Алијансе, у протеклих 10 године режим у Србији је оберучке отворио све државне архиве, и домаће службе безбедности су стављене под пуну контролу НАТО-а, ЦИА, МИ-6, БНД, и др.

Подсећања ради, генерал и потпредседник Владе Србије, Момчило Перишић је ухапшен марта 2002. године приликом примопредаје поверљивих докумената првом секретару амбасаде САД-а у Београду и шефу ЦИА за Балкан Џону Нејбору.

Легализација шпијуна

Готово да је немогуће поверовати да информације које настану у раду безбедносних служби Србије (МУП, БИА, ВОА и ВБА) НАТО неће користити зарад свог стратешког позиционирања на Балкану, пре свега на Косову и Метохији. Такође, треба имати у виду да своје поверљиве и оперативне податке Србија ставља на располагање Алијанси коју чине 28 држава чланица. У таквој ситуацији не постоје гаранције да било која држава чланица НАТО-а, преко Алијансе, неће циљано од Србије захтевати одређене информације, а зарад спровођења у дело сопствених интереса. С друге стране, унапред се зна да Србија неће бити у стању да НАТО-у или било којој држави чланици Алијансе постави ултиматум за добијања одређених информација које би биле од значаја на нашу територијалну, економску и националну безбедност. Чак и да се тако нешто догоди, извесно је да НАТО-режиму у Србији уопште неће открити своје оперативне податке, или ће их доставити у модификованом облику.

На крају крајева, да је НАТО-властима у Србији откривао своје информације и намере у протеклих 20 година, вероватно никада не би успешно успео да разбије бившу Југославију, да бомбардује СРЈ и на крају да окупира Косово и Метохију. У односу на прикривене активности и заверу Алијансе, у протеклих 10 године режим у Србији је оберучке отворио све државне архиве, и домаће службе безбедности су стављене под пуну контролу НАТО-а, ЦИА, МИ-6, БНД, и др. Подсећања ради, генерал и потпредседник Владе Србије, Момчило Перишић је ухапшен марта 2002. године приликом примопредаје поверљивих докумената првом секретару амбасаде САД-а у Београду и шефу ЦИА за Балкан Џону Нејбору. Поједини политичари из редова ДОС-а више пута у јавности су нападали једни друге и износили податке да су копирани електронски подаци из архива службе безбедности и потом прослеђивани „на руке“ странцима.

Ваља подсетити на службену депешу коју је објавио „Викиликс“, а коју је, 29. јула 2009. године, у Стејт департмент у Вашингтон послао отправник послова Амбасаде САД-а у Београду Џенифер Браш. У депеши се наводи да је одлука потпредседника САД-а, Џозефа Бајдена да засебно разговара са Шутановцем дала том „реформски оријентисаном заговорнику сарадње са НАТО додатни кредибилитет и тежину у креирању политике“. Такође, у депеши се наводи да би САД са својим партнерима требало у јавности да промовише „користи од НАТО чланства“, да охрабрује власти у Србији да „отворе дуго чекану мисију при НАТО у Бриселу“, као и да охрабре Србију у „слању полиције у Авганистан“. Ако се има у виду овакав став америчке администрације, онда је јасно шта представља потпис министра Шутановца на Споразуму о безбедности информација са генералним секретаром НАТО-а. Нема дилеме да је то још једна „лествица“ на прикривеном путу Србије ка чланству у НАТО-у. На слици: Иван Нинић испред Стејт Департмента у Вашингтону.

Дакле, суштина споразума о безбедности информација између Србије и НАТО-а огледа се у потреби да се „легализује“ проток информација које НАТО ионако већ добија од српских служби безбедности и режима Бориса Тадића. То је „превентиван“ потез НАТО-а како би се свака будућа власт у Србији обавезала на достављање поверљивих података и како би се у том погледу предупредио „лов“ неког новог „Перишића“ који може да баци љагу на активности шпијуна са Запада који вршљају Београдом. Такође, циљ овог споразума са НАТО-ом је да се легализују активности свих оних „официра“ Алијансе који су још пре десет година „инсталирани“ у врх Министарства одбране, Генералштаба Војске Србије и служби безбедности. Између осталог, Канцеларија за везу НАТО-а, која је у Београду стационирана децембра 2006. године, у самој згради Министарства одбране, овим споразумом добија легитимитет и легалитет за своје активности.

Тактика „корак по корак“

Осим лагодног приступа информацијама служби безбедности Србије, Споразум са НАТО-ом има и своју другу димензију, а то је „утапање“ Србије у Алијансу по опробаном рецепту „корак по корак“. У том смислу, бивши генерални секретар НАТО-а, Џорџ Робертсон оценио је, 12. марта 2011. године, да западни Балкан постепено напредује ка евроатлантској интеграцији. Он је изразио уверење да ће за 10 година све земље региона бити у саставу Алијансе. Његов наследник Андреас Фог Расмусен, 20. маја 2011. године, позвао је „не само српске политичке лидере већ и српски народ да гледају у будућност, пажљиво размотре ситуацију како би дошли до закључка да је будућност Србије у интеграцији у европској заједници- НАТО и ЕУ“. Он је том приликом рекао да ће „учинити максимум“ у циљу прикључења Србије Алијанси и то „приступом корак по корак какав је тражила српска страна“ и додао да би „волео да види напредак“. Заговорник „приступа корак по корак“ је управо министар одбране Драган Шутановац у кога НАТО и Стејт департмент полажу највише наде када је реч о интеграцији Србије у Алијансу.

У том контексту ваља подсетити на службену депешу коју је објавио „Викиликс“, а коју је, 29. јула 2009. године, у Стејт департмент у Вашингтон послао отправник послова Амбасаде САД-а у Београду Џенифер Браш. У депеши се наводи да је одлука потпредседника САД-а Џозефа Бајдена да засебно разговара са Шутановцем дала том „реформски оријентисаном заговорнику сарадње са НАТО додатни кредибилитет и тежину у креирању политике“. Такође, у депеши се наводи да би САД са својим партнерима требало у јавности да промовише „користи од НАТО чланства“, да охрабрује власти у Србији да „отворе дуго чекану мисију при НАТО у Бриселу“, као и да охрабре Србију у „слању полиције у Авганистан“. Ако се има у виду овакав став америчке администрације, онда је јасно шта представља потпис министра Шутановца на Споразуму о безбедности информација са генералним секретаром НАТО-а. Нема дилеме да је то још једна „лествица“ на прикривеном путу Србије ка чланству у НАТО-у.