Финиш је онај део трке у коме се у задњем делу стазе одлучује победник и у коме се користи сва сачувана енергија да би се остварила предност над конкурентима. Последњих година сведоци смо да се у тркама користи „дуги финиш“. Снажнији атлетичари да би сломили своје противнике нагло убрзавају цео круг или два пре краја трке покушавајући да елиминишу конкуренте који нису толико снажни али су веома брзи у завршници.

Драган Крсмановић: Покушава се да се створи осећај код потенцијалних гласача да је политика „мутна вода“ (што није далеко од истине) у којој су све опције лоше, да у политици нема људи од части и поштења, да нема добрих и креативних идеја и да од „обичних“ грађана ништа не зависи. Наравно оваква атмосфера се шири посредно а са јасним циљем да се бирачко тело деморалише и учини незаинтересованим. То ће помоћи већим политичким партијама посебно онима у власти да постигну боље резултате.

Политичка сцена Србије управо подсећа на овакве трке. Политичке групације, посебно оне из власти, које се осећају снажне али свесне својих недостатака у завршници предизборне трке већ су кренуле у финиш. Сведоци смо гурања, лактања, заузимања повољнијих позиција за нагло убрзавања а примећује се и лагано подметање и ударање испод појаса.

Власт која се иначе није претерано претргла радећи у протекле три године сада је обуставила друге послове и посветиће се финишу предизборне трке.

Учествовати у предизборној атлетици, па била она дуга или кратка,  није ни противзаконито ни неморално. Ипак, пошто се одређене законитости већ могу уочити потребно је, потенцијалним гласачима,  скренути пажњу на неке важне ствари и стереотипе уз помоћ којих владајуће партије већ у току трке покушавају да изборе боље позиције:

„Сви су они исти“.

Покушава се да се створи осећај код потенцијалних гласача да је политика „мутна вода“ (што није далеко од истине) у којој су све опције лоше, да у политици нема људи од части и поштења, да нема добрих и креативних идеја и да од „обичних“ грађана ништа не зависи. Наравно оваква атмосфера се шири посредно а са јасним циљем да се бирачко тело деморалише и учини незаинтересованим. То ће помоћи већим политичким партијама посебно онима у власти да постигну боље резултате. Власт увек има одређену количину „сигурних“ гласача. То су они који професионално и пословно зависе од власти, они који имају конкретна очекивања и они који су по природи свог темперамента везани уз власт, ред, организацију. На изборе неће изачи резигнирани и разочарани који вероватно глас не би дали владајућој структури….

„И власт има право на незадовољство“.

Савремена политичка филозофија покушава да убеди потенцијалне гласаче да „и власт има право на незадовољство“. Дакле за постојеће стање, које је без сумње лоше, није одговорна власт. Кривци су увек имагинарни и скривени иза крупних речи (криза, рецесија…) или је то неконструктивна опозиција.

А они који су руководили министарствима, у чијiм је рукама био државни буџет, који су одлучивали о кредитима и концесијама, јавним набавкама, квотама и ко зна чему још.

Они су недужне жртве са правом да се жале, буне и јадикују.

У стара времена пилот је одговарао за угодан и безбедан лет авиона а капетан брода за луку у коју ће брод упловити. Савремена политичка филозофија покушава да убеди потенцијалне гласаче да „и власт има право на незадовољство“. Дакле за постојеће стање, које је без сумње лоше, није одговорна власт. Кривци су увек имагинарни и скривени иза крупних речи (криза, рецесија…) или је то неконструктивна опозиција.  А они који су руководили министарствима, у чијiм је рукама био државни буџет, који су одлучивали о кредитима и концесијама, јавним набавкама, квотама и ко зна чему још. Они су недужне жртве са правом да се жале, буне и јадикују. У стара времена власт се дичила успесима а опозиција је изражавала незадовољством неуспесима. Нажалост, по власт, како страна успеха делује доста јадно, а проблеми и незадовољства су се намножилi, сада би власт покушала да се истовремено нађе у две улоге. Кад некаквих, макар и мршавих резултата има, она би да их присвоји и изрекламира. А тамо где су они изостали, тамо би да буду „незадовољници“, да прозивају одговорне и нуде добра решења (наравно у будућности).

Могући погледи  потенцијалних гласача могали би да буду:

1.- И ко не изађе на изборе дао је некоме свој глас. У случају да не искористите своје право да гласате неће се десити да у народној Скупштини буде мање од 250 посланика.  У случају да излазност на изборима буде, рецимо, 50% у скупштини неће бити 125 посланика. У случају да не гласате ваш глас ће искористити „они други“.

2.- Први корак у кориштењу бирачког права је определити се да ли сте задовољни својим личним положајем и перспективом остварења својих амбиција и општим стањем у земљи.

Неодговорно је, на граници логике, уколико сте незадовољни давати свој глас онима који нису учинили довољно да стање буде боље јер вам они дају „часну реч“ да ће у другом мандату бити бољи.

2.1.- Уколико сте задовољни треба да гласате за постојећу власт. У оквиру понуђених партија определите се за ону која је највише допринела добром стању у земљи или за ону која најбоље заступа интересе социјалне групације којој припадате.

2.2.- Уколико нисте задовољни треба да гласате за тренутну опозицију. У оквиру понуђених партија определите се за ону која даје гаранције да ће извршити реформе у правцу који вама одговара или ће на најбољи начин заступати интересе ваше социјалне групације.

Неодговорно је, на граници логике, уколико сте незадовољни давати свој глас онима који нису учинили довољно да стање буде боље јер вам они дају „часну реч“ да ће у другом мандату бити бољи.

Мало више вештине требаће потенцијалним гласачима да препознају игре оних на власти. Као добри Марксови ученици они су научили да власт не треба чврсто шчепати рукама и не пуштати. Много је лакше пребацивати је из руке у руку и тиме створити илузију промена.

И не заборавите: за њих је ово предизборна трка, за већину грађана Србије само сулуди стампедо на крају кога ће их неко поново затворити у ограђени „корал“ и покушати да музе наредне четири године.

за њих је ово предизборна трка, за већину грађана Србије само сулуди стампедо на крају кога ће их неко поново затворити у ограђени „корал“ и покушати да музе наредне четири године. На слици - детаљ платна "Тркачи" Робера Делонеја из 1913. године.