Последњи догађаји на Косову и Метохији, израз су и доказ дубоке и тамне странпутице којом је закорачила „просрпска“ администрација, предвођена дисидентским сином, Борисом Тадићем. Потпуна војна и политичка импотентност Србије спрам трибалистичког дивљања шиптарских трговаца људским органима, има један јасан узрок – курс „Европа нема алтернативу“.

Душан Вучковић: Сав политички капитал коалиције ЗЕС састоји се у обећању да ћемо једном постати члан ЕУ(утопије), да је то једини могући пут, и да нас на његовој одредници чекају решења свих наших проблема, ма колико они тешки и компликовани били. Претпоставља се да ће ова, иначе врло хетерогена организација, некако – а притом нико не одговара како – на сасвим леп, „европски“ начин разрешити све српске теме и дилеме. А након тога, ваљда треба да живимо задовољно и срећно до свршетка света. Постоји, међутим, један проблем. Испоставља се да је карта за тај европски воз прилично скупа. Фото: Десна мисао.

Сагласност или апатија спрам тако конципиране државне стратегије, осудила је косвовске Србе на потпуну одсеченост од остатка своје државе. Таква слепа и једносмерна политика, ако се нешто такво политиком може назвати, учинила нас је и још увек нас чини губитницима и проданим душама које ће учинити ама баш све, само да се са зацртаног пута не би скренуло.

Сав политички капитал коалиције ЗЕС састоји се у обећању да ћемо једном постати члан ЕУ(утопије), да је то једини могући пут, и да нас на његовој одредници чекају решења свих наших проблема, ма колико они тешки и компликовани били. Претпоставља се да ће ова, иначе врло хетерогена организација, некако – а притом нико не одговара како – на сасвим леп, „европски“ начин разрешити све српске теме и дилеме. А након тога, ваљда треба да живимо задовољно и срећно до свршетка света.

Постоји, међутим, један проблем. Испоставља се да је карта за тај европски воз прилично скупа. Продаја Косова + тзв. Санџака + Војводине можда, само можда, омогућила би нам да је купимо. Но док сву ову „уносну“ трговину обавимо, врло је могуће да ће тај воз бити већ прилично далеко од нас, као што је могуће и да ће везе међу његовим вагонима попуцати.

Дакако, изгледа да постоји још једна опција, која је вероватно на памети аматерском возачу конбајна, који одлучује о свему ономе у Србији, о чему не одлучују западни амбасадори. Међу евроентузијастима као да постоји нека мистичко религијска нада да се на наречени воз можемо некажњено укрцати као слепи путници. Сакрили бисмо се у каквом скровитом ћошку и чекали да кондуктер прође поред нас не опазивши нас.

Ово је једна од највећих и најпогубнијих илузија присталица доктрине ЕНА.

Бриселске кондуктере прати глас да врло савесно обављају свој посао, поверен им од стране главне железничке управе у Вашингтону. Док обични кондуктери слепе путнике избацују на првој наредној станици, ови европски би се потрудили да их врате на коју станицу пре оне на којој су се тако неодговорно на овај елитни воз укрцали. А оним слепим путницима којима оштра реч не би била довољна да одмах схвате свој положај, запретило би се интервенцијом НАТО пакта. Чисто зато да им не падне на памет да још који пут прекрше установљени возни ред Империје.

У најкраћем, тако стоје ствари.

Кад би дама из ове метафоре и пристала, а полако већ пристаје, на ову високу цену својих љубавних амбиција, ништа јој не гарантује да ће бити омиљена конкубина свог макроа. Чак шта више, ништа јој не гарантује ни да ће се упоште бити члан харема. Јер, а то је ваљда неспорно, даме сумњивог морала потрошна су роба. Чим њихова лепота и елан спласну, заврше оне или као усамљене бескућнице, На слици: "Завођење Психе", рад Вилиама Бугереа, XIX век.

Но и поред тога, власт, уз невиђену медијску потпору, већ више од три године настоји да грађанство убеди да у европски воз можемо ући без купљене карте, а да ће кондуктери једва дочекати да нам понуде вагон прве класе. Народски речено, ДС, СПС и сателити, убеђују нас да је могуће да поједемо јаре, а да паре сачувамо у џепу. Но и најмањи реалистичан поглед на стање државе речито говори да паре само што нисмо прокоцкали. Такође, уколико на прилике гледамо без Еутопијских наочара, лако ћемо видети и да јаре није никакво јаре, већ фино обучени друмски разбојник који пљачка, а неретко и физички ликвидира све оне што су се нашли на путу његовог страшног и гломазног каравана.

Испоставља се напослетку, да је за нашу националну и државну ситуацију од оне метафоре са возом и слепим путником, далеко адекватнија једна друга метафора.

Наиме, Србија предвођена садашњим руководством понајвише је налик каквој дами прилично сумњивог морала, која, попут безброј других таквих дама, свој једини спас види у добростојећем и благонаклоном макроу. Да би задобила симпатије којег таквог дилбера, ова госпоја би морала да се потпуно одрекне своје раније, мање – више, часне прошлости. Још и пре тога, морала би да се одрекне и оних делова своје породице, који још увек нису продали веру за вечеру и који су живи симбол прохујале госпојине части. Баш због овакве њихове упорности и тврдокорности, остатак дамине породице једини је прихватљиви мираз у овом несуђеном и никада склопљеном браку.

Но, кад би дама из ове метафоре и пристала, а полако већ пристаје, на ову високу цену својих љубавних амбиција, ништа јој не гарантује да ће бити омиљена конкубина свог макроа. Чак шта више, ништа јој не гарантује ни да ће се упоште бити члан харема. Јер, а то је ваљда неспорно, даме сумњивог морала потрошна су роба. Чим њихова лепота и елан спласну, заврше оне или као усамљене бескућнице, или два меtра под земљом. Е, тек тада се може рећи да оне никакву алтернативу немају.

Оно што је уопштено карактеристика свих промискуитетних особа, јесте да врло често говоре о поштењу. У српском случају, та се мантра испољава као стално медијско бомбардовање тзв. „европским врендостима“. Притом, разуме се, намећу се само оне вредности које представљају директан учинак Империјине пропаганде. О оним аутентичним европским вредностима, попут неприкосновености демократских институција, начела смењивости власти, правној држави – у нас је готово шест деценија забрањено говорити афирмативно.

Намећу се само оне вредности које представљају директан учинак Империјине пропаганде.

О оним аутентичним европским вредностима, попут неприкосновености демократских институција, начела смењивости власти, правној држави – у нас је готово шест деценија забрањено говорити афирмативно.

Оваква, евроентузијастичка аксиологија једини је преостали механизам одбране наших властодржаца. Председнику државе – психологу, и председници Скупштине – психијатру, најсрдачније препоручујем да мало обнове градиво и присете се шта је Ана Фројд говорила о интериоризацији агресоровог становишта, као једном од најрадикалнијих и најуспешнијих механизама психичке одбране. Лаичким речником, претварање невоље у врлину, један је од људских изума који су стари колико је света и века. Стога, сурова евроатлантистичка пропаганда којој смо изложени има само једну функцију – самооправдање, или, боље рећи, тек покушај самооправдања наше еврофанатичне елите. Стална проповед евратлантског царства Божијег на земљи, представља вероватно једини смисао њихових живота.

А како оне „еврпске вредности“ које се даноноћно овде пропагирају на терену изгледају, имали смо прилике да се уверимо током НАТО агресије 1999.године, током бесомучног разарања Либије, које још увек траје, најзад, током последњих косовских дешавања. Ако ћемо право, издајство западних савезника из оба светска рата, отпочело још на Јалти, када су Југославију дали на доживотно коришћење једном аустроугарском каплару.

Уколико је до сада и постојало људи који су се, у неку руку перверзно, у големом очају, надали каквом великом потресу који би условио корениту промену државне политике, онда су такви оптимисти морали доживети разочарење Скупштинском седницом која је овим косовским немирима била посвећена.

Све посланичке групе, уз донекле изузетак ДСС-а, понајвише су се бавиле старим међустраначким размирицама. Док је српски народ бдио на барикадама и помно пратио ноћно заседање Парламента, беда и јад једино је што је имао да види.

Цела атмосфера да се описати оном изреком „село гори, а баба се чешља“.

Посланици позиције су читали унапред припремљене, једноличне и досадне реферате, тоном који се могао чути једино још у најмрачније нацистичко и бољшевичко доба. ДС-овски јеретици, „Либерално“ – „Демократска“ Партија је, као и увек, била фанатично јасна у својој поруци: Европа је далеко пречи циљ од Косова (читај – Србије). СПС је посебна прича. Најпре су поједини медији сензационално објавили захтев Ивице Дачића председнику државе да одговори шта су му Еврпа и Америка обећале када је прихватао нелегални долазак Еулекса. Но и овога пута, црвени лорд је морао да докаже пуну послушност свом жутом императору. Тако је Дачић потврдио да је од самог почетка и он био упознат са овим улудим обећањима. С друге, опозиционе, стране, Радикали су подоста енергије утрошили на обрачун са својим бишим челницима, сада вођима СНС – а, док су ови потоњи у својим репликама били још арогантнији од ових првих. Ненад Чанак је поручивао да је сада последњи момент да ускочимо у онај европски воз са почетка приче, а да је српска политика према Косову погрешна у последњих 100 година.

Особита опседнутост госн Председника странком Војислава Коштунице, самом ДСС – у може служити као најбоља могућа препорука и доказ њихове националдемократске оријентације.

Завршно излагање председника Тадића имало је четири уопштена тока: рат ни под разно, признавање косовске „независности“, такође ни случајно, даљи пун рад на европским интеграцијама као јединој српској опцији и, наравно, агресивно – осветољубиви и простачки обрачун са посланицима ДСС – а и СРС -а.

Особита опседнутост госн Председника странком Војислава Коштунице, самом ДСС – у може служити као најбоља могућа препорука и доказ њихове националдемократске оријентације.

Ваљало би прозборити и коју реч о председници српског Парламента, која свакао заслужује посебан коментар.

Од када је последња криза почела, одбијала је она захтеве опозиције да распише ванредну скупштинску седницу. Образложење је било да треба да пустимо државни врх да ради свој посао и да седницу не заказује јербо не зна куда би водила. Ова последња изјава, крајње је симптоматична.

Наиме, уколико употребимо елементарну логику увидећемо да се у једној демократској држави седнице Парламента заказују онда када не постоје довољно јасни и прецизни ставови поводом каквог важног питања. Исход таквих седница се не може знати пре њиховог краја, јер да се зна, онда се оне не би ни заказивале. У недемократским државама, пак, седнице парламента, ако се и заказују, заказују се тек онда када је њихов исход већ унапред савршено познат и када никакве опасности по Владу нема. Тако је и било: само што је кабинет фантомског премијера Цветковића затражио ванредну седницу Скупштине, Славица Ђ. Дејановић поступила је по наређењу и сазвала је. Биће да је у тих пар дана неко просветлио, па је унапред дознала чему би ванредна седница водила.

Наш садашњи политички тренутак је знатно више тоталитаран, него што је либералан.

Доказ је ово више да је наш садашњи политички тренутак знатно више тоталитаран, него што је либералан.

На једном од интернет форума, једна млада коментаторка је, гледајући скупштински пренос, резигнирано поручила нашим парламентарцима: „Уозбиљите се мало, побише вам народ! Ма, Норвежанина у Скупштину!“ Норвежанин из коментара је, јасно, Ханс Брејвик.

Сматрајући, донекле прилично оправдано, да „културмарксисти“ упропаштавају хришћански духовни и културни идентитет Европе, овај Норвежанин је, сасвим сулудо и контрапродуктивно, извршио један од најтежих злочина. Поводећи се за својим левичарским противницима, који су први терор инаугурисали као легитимно средство политичке борбе, овај човек снабдео је најбољим могућим аргументом те своје исте идеолошке противнике.

А ти противници су спремни да, ако ствари толеранције и мултикултуралности то затреба, чак и осиромашеним уранијумом уклоне сваког оног ко је по њиховом суду „насилник“, „назадњак“, „мрачњак“,“традиционалиста“, „фашиста“,“клерофашиста“, „ксенофоб“…Мимо икакве сумње Брејвик јесте злочинац, но поставља се питање колики су злочинци они који ће судски и медијски да га разапињу.

Циљ навођења ове Брејвик – дигресије је у томе што се она може врло лако пресликати на наша балканска догађања. Тако, од, чини ми се оправданог, беса опијени младићи, решили су да сруче два два царинска прелаза који косовске Србе деле од матице – уколико је заиста тачно да су ти људи Срби, претпостављам да је то била њихова мотивација. Они су, несумњиво, одабрали погрешно средство борбе и тиме осујетили свој циљ. Међутим, аргумент да су својим чином значајно ослабили дипломатску позицију Србије, овде не стоји. ЕНА доктрином урушена је она већ превише. Коментар наше медијске елите био је да су ти младићи „хулигани и екстремисти“, док је Хашим Тачи, звани Змија „представник албанске самоуправе на Косову“, а генерал Билер „трезвен човек“.

Шта да се ради да бисмо избегли потпуну државну катастрофу? На слици: "Психа", рад Вилиама Вотерхауса, XIX век.

У ноћним часовима у којима сам бележио овај чланак, у Сјеници, где живим, орили су се звуци неке локалне музикантске манифестације. Изашао сам на терасу и угледао гомилу срећних и раздраганих људи. Одсуство било какве солидарности са мукама косовских Срба било је поражавајуће. Изнова ме је испунила језа да ће, како је једном муфтија Зукорлић запретио, „Санџак бити ново Косово“. У том случају би, Милан Дамјанац је то врло луцидно приметио, муфтија био нови „Змија“ и у том случају би, можда баш испод терасе на којој сам стајао, Срби скапавали на неким новим барикадама. Прибојавам се да ЕНА доктрина води сценарију који није битно различит од описаног.

Поставља се сад, колико неумитно, толико ништа мање узалудно питаље.

Шта да се ради да бисмо избегли потпуну државну катастрофу?

Рат као опција не долази у обзир из најмање два разлога. Најпре, процесом „професионализације“ српска Војска сасвим професионално девастирана. Разлог други – након Хашког трибунала, који би број људи био спреман да озбиљно крене у рат?

Одговор да је решење даље гурање доктрине ЕНА, само је једна фиксидеја која непрекидно обитава у глави Председника Тадића, а која би била једнако погубна као и ратна опција. ЕНА је, заправо, највећи узрочник трагичне ситуације у којој се налазимо.

Једини могући одговор јесте комплетна промена стратешке концепције и тражење савезника међу државама и организацијама наклоњеним Србији. ОДКБ, БРИК, и појединачно Руска Федерација, Израел, Кина, Грчка, Кипар, Шпанија, Румунија, Словачка – то морају бити наши партнери. У овим земљама још увек имамо маневарског простора који нам омогућује колики – толики уплив на међународно решавање судбине Србије. И – што је најважније – морали бисмо се свим силама борити да се проблем Косова решава под кровом Савета безбедности УН.

Једини могући одговор јесте комплетна промена стратешке концепције и тражење савезника међу државама и организацијама наклоњеним Србији – То су ОДКБ, БРИК, и појединачно: Руска Федерација, Израел, Кина, Грчка, Кипар, Шпанија, Румунија, Словачка – то морају бити наши партнери. У овим земљама још увек имамо маневарског простора који нам омогућује колики – толики уплив на међународно решавање судбине Србије.

И – што је најважније – морали бисмо се свим силама борити да се проблем Косова решава под кровом Савета безбедности УН.

Разуме се да ова скромна препорука није никакав сигуран и једноставан рецепт који ће одмах уродити плодом. Једноставна тумачења и наде у брзо и сигурно решење, резервисани су за присталице ЕНА идеологије. Но оно што се чини сигурним јесте да би овакав нови спољно политички приступ био макар иоле плодотворнији од садашњег, утопијског и поданичког.

Након питања шта да се ради, следи још једно, исто тако неумитно и још више узалудно питање. Како постићи ову промену државне политике?

Посматрано са једне стране, могуће је да нови избори не би ништа ново донели. СНС је у таквој позицији да ће морати да слуша вашингтонско – бриселске налоге још жешће него што жути то чине, јер ће их у противном овдашње НВО испоставе западних моћника оптуживати константно за њихову радикалску прошлост и тиме умањивати њихову проевропску настројеност. ДС као једини капитал има потпуно промашену и избагателисану ЕНА доктрину, а у томе су му сасвим налик партија Чедомира Јовановића и, донекле, УРС. СПС ће, томе искуство учи, отићи на ону страну која највише нуди, ма шта говорили у предизборној кампањи. Уколико би нова Влада била састављена од садашње, уз додатак ЛДП – а, пропаст би била загарантована. ДСС је једини остао укорењен у државотворној позицији, и блиског партнера за своје ставове може наћи само у СРС – у и евентуално у Дверима, уколико пређу цензус. Међутим, без подршке СНС – а или СПС – а, могућност патриотске коалиције сасвим је неизвесна. Неки аналитичари наводе да је, ма колико то сада деловало невероватно, могућа и влада ДС-а и Радикала. Мотивација првих је јасна – да очувају власт по сваку цену, као и увек, док би мотивација других била да на сваки могући начин осујете Николића и Вучића. Изгледа да је најбоља од могућих опција била она у којој би власт сачињавали СРС, ДСС и УРС, но и таква би влада била, преко УРС-а, подложна многим штетним компромисима са Бриселом и Вашингтоном. А компромиси са овим силама – опет, искуство томе учи – увек су били на српску штету.

И за крај: ономе што ово пише изузетно је жао што потенцијлним читаоцима није у прилици да понуди нека ведрија размишљања и прогнозе. Но уколико је коме до таквих оптимистичкијих прогноза и ружичастијег погледа на свет баш много стало, могу да препоручим тек долико да уместо што губе време на овом сајту, оду на страницу Демократске Странке.