Последње упозорење, право и обавеза на другачију политику

Као и пре 40 година, српско политичко руководство налази се у истој дилеми, на истој прекретници, и доносећи идентичне одлуке као и претходници, утире пут будућој српској несрећи. Петар Стамболић је 1968. године, са једног партијског скупа у Светозареву, данашњој Јагодини, постављао јавно питање реакционарним снагама: „А где то Србија може да се развија осим у југословенској заједници?“, правдајући тако ставове српских комуниста у дебати о уставним амандманима и конфедералном уређењу СФРЈ[i].

Опет из Јагодине, градоначелник овог места, Драган Марковић је 2008. године постављао јавно питање: „Да ли се патриотизам сипа у трактор?“, правдајући сопствену улогу у формирању скупштинске већине са политичком платформом „Европа нема алтернативу“[ii]. И 1968. и 2008. Србија се одрицала сопствене политике и интереса, зарад наводно виших, наднационалних циљева и обезбеђивања стабилности, а то се пре свега огледало у повлачењу српских интереса и утицаја са Косова и Метохије.

Истина, између ситуације некада и сада постоје и извесне разлике. СФРЈ је постојала, била реалан фактор, имала своје институције, представљала државу, како би то Слободан Јовановић класификовао-у правном смислу, у доброј мери се може рећи и у политичком смислу, и Србија је била њен саставни део[iii]. Страх српских комуниста био је везан и за неизвесност које је доносило питање: шта и како даље уколико дође до дезинтеграције? Поред идеолошких смерница утврђених још 30-их година ХХ века[iv] и то је био разлог зашто су решили да жртвују Косово, зарад очувања СФРЈ. А зарад чега Србија данас жртвује Косово? Србија данас није чланица ЕУ, не зна се када ће бити, и како ће унутрашње уређење ЕУ изгледати ако и када Србија стигне до пуноправног чланства! Ако ЕУ уопште преживи надолазеће геополитичке ломове и стратешка престројавања-војна и привредна!?  Србија диже руке од Косова због виртуелног напретка у процесу приступања једној међународној организацији!

Наравно, не може политика и судбина целокупне државе да зависи од једне одлуке. То је процес, који траје, има свој развој и динамику. Као што је процес уставних промена у СФРЈ трајао од 1968. до 1974, тако је и процес признавања једнострано проглашене независности косовских Албанаца почео 2008. године. Догађаји, чији смо сведоци данас нису ни крај, ни најгоре што нам се десило. Непријатне сцене и ситуације ће се наставити, а њихове последице биће све горе. Све док званична српска политика буде зидана на темељима пароле да „Европа нема алтернативу“.

Догађаји, чији смо сведоци данас нису ни крај, ни најгоре што нам се десило. Непријатне сцене и ситуације ће се наставити, а њихове последице биће све горе. Све док званична српска политика буде зидана на темељима пароле да „Европа нема алтернативу“.

Шеф српског преговарачког тима Борислав Стефановић био је задовољан и пун самопоуздања после неколико рунди преговора са косовским Албанцима. Из његовог, личног угла гледано, разлога за задовољство је и било. Никада мањи званични преговарачки тим Републике Србије састављен од шефа, и још једног члана, каријерног дипломате Владана Јовичића, тренутно спољнополитичког саветника у Министарству за Косово и Метохију, водио је тешку и непријатну рововску борбу у Бриселу. Са једне стране, били су препуштени сами себи, без готово икакве пратеће и логистичке подршке из осталих државних институција и саботирани свакојаким изјавама разних представника власти са различитих нивоа који су, из ко зна којих разлога или, у крајњој линији, из чисте жеље за публицитетом само нарушавали њихову преговарачку позицију, ионако незавидну. Тако се десило да усред преговора један од потпредседника српске владе изјави како морамо бити свесни „реалности“ на Косову (први пут да се на овако високом нивоу појављује оваква формулација)[v], а да високи званичник Владе Србије предложи да се питање прихватања косовских пасоша реши на исти начин на који је то урадила Грчка[vi]! Са друге стране, међународни притисак је био огроман, а апетити утицајних западних званичника укључених у целокупан процес огромни. Планирали су да већ до краја јула буду потписани међудржавни споразуми о признавању личних докумената и прихватању царинских печата између Београда и Приштине.

Soft landing policy

Један од камена темељаца политике „Европа нема алтернативу“ установљене почетком 2008. године јесте и политика „меког приземљавања“ на Косову – soft landing policy, односно постепеног прихватања реалности и дизања руку од Косова.

После прихватања ЕУЛЕКС-а, самим тим и прихватања „креативног тумачења“ Резолуције 1244 према којем је ЕУЛЕКС и послат на КиМ, пристанка на низ протоколарних и процедуралних уступака којима се излазило у сусрет косовским Албанцима, извлачења косовског питања из УН и његовог премештања у ЕУ, преговори су само следећа фаза у настављању укупне политике.

Преговори који се воде нису историјски, они неће довести до историјског помирења Срба и Албанаца.

Реакција српских преговарача била је природна, политички гледано и потпуно разумљива, али је амбијент у којем су се преговори одвијали нудио само разлоге за забринутност, не и-задовољство. У свега неколико недеља показало се да западне земље, у чије руке смо ставили сопствену судбину, имају ектремно непријатељске ставове. До те мере и такве јачине, да је то изненадило и већину традиционално антизападно оријентисаних аналитичара политичких збивања. Истовремено, српска страна је показала да нема појма где удара. Сваки представник власти који је нашао за сходно да се огласи у јавности поводом косовских преговора имао је своје ставове, ексклузивне предлоге и нудио решења. Шеф државе је говорио о историјском договору, обостраним уступцима и дуготрајном миру, шеф дипломатије о статусним питањима и непопустљивом ставу Србије, лидер једне владајуће странке о прихватању реалности, лидер друге владајуће странке о подели и споразуму са Албанијом, стварајући збуњујућу ситуацију у којој је тешко било проникнути шта је званични став државе.

Један од камена темељаца политике „Европа нема алтернативу“ установљене почетком 2008. године јесте и политика „меког приземљавања“ на Косову (soft landing policy), односно постепеног прихватања реалности и дизања руку од Косова. После прихватања ЕУЛЕКС-а, самим тим и прихватања „креативног тумачења“ Резолуције 1244[vii] према којем је ЕУЛЕКС и послат на КиМ, пристанка на низ протоколарних и процедуралних уступака којима се излазило у сусрет косовским Албанцима, извлачења косовског питања из УН и његовог премештања у ЕУ, преговори су само следећа фаза у настављању укупне политике. Преговори који се воде нису историјски, они неће довести до историјског помирења Срба и Албанаца. То показује и њихов формат, јер да су историјски – делегацију Србије би предводио шеф државе. Они нису чак ни политички, јер да то јесу преговарачку делегацију Србије би предводио шеф дипломатије. Они су технички, смишљени тако да омогуће косовским Албанцима нове уступке и бољу позицију. Држава Косово јесте жеља косовских Албанаца, али да је само до њих, све би остало на жељи. Данашњи положај и статус Косова је западни пројекат у који су САД, НАТО и ЕУ превише инвестирали да би од њега тако лако одустали. Преговори су само западни инструмент у успостављању нових атрибута државности тзв. Републике Косово. Пристајање на даље учествовање у њима, у постојећим околностима и са постојећом политичком платформом, значи само пристајање на настављање процеса признавања државности Косова, најпре de facto, или опозиво, прихватањем низа споразума са приштинским институцијама, а затим у блиској перспективи и de iure, одлуком о неопозивом признању[viii].

Уколио се жели заштита српских интереса, из преговора се мора једнострано иступити. Србија има пуно право на теко нешто.

Србија Тачијевој влади и онако не признаје право на суверенитет над Косовом, а суштински, Косово је према Ахтисаријевом плану територија са „надгледаном независношћу“ и „ограниченим суверенитетом“, па се о косовском суверенитету у пуном смислу те речи не може уопште разговарати. А легитимитет Тачијеве власти оспорава и цела опозиција на Косову. Избори су били нерегуларни, одржани у условима у којима је више људи било уписано у бирачки списак, него што је то потом утврђено на попису. Сам Тачи је осумњичен за координацију акције трговине људским органима, а известан број званичника и спонзора његове партије је под истрагама за ратне злочине или корупцију.

Уколио се жели заштита српских интереса, из преговора се мора једнострано иступити. Србија има пуно право на теко нешто. У теорији се најчешће издвајају две међусобно супротстављене доктрине о начину преговора и успостављања односа између две стране, било неопозивих, или опозивих, у било којој форми. Прва је тзв. Естрадина доктрина (према Хенару Естради, министру спољних послова Мексика, који је утврдио 1930. године)[ix], која одређује да једна влада, једна преговарачка страна, неће улазити у питање легитимности друге стране јер би то значило кршење суверенитета друге стране. Друга је тзв. Тобарова доктрина (добила назива према Карлосу Тобару, министру спољних послова Еквадора који је утврдио 1907. године)[x], која се првобитно тицала непризнавања влада које су на власт дошле револуционарним свргавањем демократски изабраних режима, али је њен садржај потом проширен на непризнавање нелегитимних влада и њиховог права да уопште учествују у преговорима. На основу обе доктрине, налазећи упориште у низу ситуација које се настајале током претходних деценија, Србија има потпуно легитимно право да устане од преговарачког стола и затражи нове услове под којима ће се разговарати.

Србија Тачијевој влади и онако не признаје право на суверенитет над Косовом, а суштински, Косово је према Ахтисаријевом плану територија са „надгледаном независношћу“ и „ограниченим суверенитетом“[xi], па се о косовском суверенитету у пуном смислу те речи не може уопште разговарати. А легитимитет Тачијеве власти оспорава и цела опозиција на Косову. Избори су били нерегуларни, одржани у условима у којима је више људи било уписано у бирачки списак, него што је то потом утврђено на попису. Сам Тачи је осумњичен за координацију акције трговине људским органима, а известан број званичника и спонзора његове партије је под истрагама за ратне злочине или корупцију.

Тврдити како је алтернатива преговорима рат је, са једне стране – нетачно, а са друге стране – опасно. Нетачно је зато што представља неспретно мешање спољнополитичке доктрине, стратегије и технике, која показује или непостојање било каквог озбиљног плана, или елементарно непознавање теорије. Доктрина се дефинише комбинацијом дипломатије, права и силе, које се међусобно не искључују, већ допуњују. На основу избора доктрине, бирају се и стратегије које се у појединачним ситуацијама (као у овој, актуелној на КиМ) могу примењивати. Легитиман став је да се држава одрекне стратегије интервенције и употребе оружане силе, али алтернатива томе могу бити не само директни преговори са другом страном већ и: смањивање моћи противника (политичке и/или војне) помоћу отварања нових питања; узајамна компензација или тражење савезника који има директан интерес да учествује у заједничкој акцији против треће стране; наоружавање у циљу претње; склапање стратешког савезништва са глобалном или регионалном силом у циљу обезбеђивања сопствене позиције; комбинација две или више стратегија. На основу тога, примењује се једна од неколико десетина техника, која се, уколико се њена примена покаже лошом, може и променити током спровођења стратегије[xii].

Тврдити како је алтернатива преговорима рат је, са једне стране – нетачно, а са друге стране – опасно.

Опаснo је, зато што представља још једно наметање лажне дилеме српској јавности.

Самонаметање лажне дилеме – преговори или рат – сужава маневарски простор за било какав наступ и одбрану интереса. До те мере да је српски министар спољних послова остао испред врата просторије у згради УН у којој су чланице Савета безбедности расправљале о последњој кризи на Косову, а представницима српске владе онемогућен је улазак на територију КиМ од стране међународне војне мисије.

Опасна је, зато што представља још једно наметање лажне дилеме српској јавности. Такво обезбеђивање јавног легитимитета погрешној политици показало је сву своју погубност почетком 1970-их.

Стамболић није требао да тражи легитимитет за своју политику у наметању питања-шта да радимо без Југославије-већ у моралној, правној и политичкој утемељености српских интереса и захтева, ако се о нечему таквом уопште размишљало. У моралном смислу, тада нико није могао да тражи нова одрицања од Срба, који су и превише крви пролили у два светска рата да би постојала слободна Југославија. У правном смислу, Србија није смела да пристане да се покрајине формирају само на њеној територији, већ је морала захтевати да се питање успостављања покрајина утврди као принцип. У политичком смислу, док су организатори Хрватског прољећа тражили савезнике међу емигрантима повезаним са западним службама и земљама, а албанска иредента се чврсто везивала за Енвера Хоџу, српски комунисти, традиционално ближи Москви од осталих републичких експозитура СКЈ, могли су да играју на карту нарастајућег утицаја СССР, који је 1968. војном интервенцијом проширио своју интересну сферу и на Чехословачку и померио границу утицаја далеко на запад.

Данас се легитимност става гради на моралном становишту да Србија на Косову брани своје интересе који се директно тичу националног идентитета, културног и верског наслеђа, што представља природно право једног народа. Такође, моралну димензију представљају и сва нова сазнања која су се појавила у претходној деценији и у западним земљама о томе-како је и зашто дошло до бомбардовања Србије, као и шта се све током косовског рата дешавало? Позиција НАТО је слабија него икада, а о косовским Албанцима и да не говоримо. Правни легитимитет треба тражити у Резолуцији 1244 СБ УН, Повељи УН, Завршном акту из Хелсинкија, као и низу различитих закључака међународних организација који се тичу Косова и Метохије. Политички легитимитет српском ставу даје и чињеница да огромна већина чланица ОУН, и поред великих притисака од стране САД и водећих чланица ЕУ, није признала једнострану сецесију косовских Албанаца. Међу тим земљама су и 2 сталне чланице СБ УН, од којих је једна друга нуклеарна сила света, а једна друга економска сила света (последње предвиђање аналитичара из америчке инвестиционе банке Goldman and Sachs говоре да ће постати и прва економија света 2016!); БРИКС као једна од најзначајнијх мултилатералних конфигурација у међународним односима; као и низ регионалних сила и утицајних земаља на континенталном нивоу.

Самонаметање лажне дилеме – преговори или рат – сужава маневарски простор за било какав наступ и одбрану интереса. До те мере да је српски министар спољних послова остао испред врата просторије у згради УН у којој су чланице Савета безбедности расправљале о последњој кризи на Косову, а представницима српске владе онемогућен је улазак на територију КиМ од стране међународне војне мисије.

Политика утемљена на легитимитету шири маневарски простор за деловање у међународним односима, а на унутрашњем плану даје могућност јаснијег и једноставнијег дефинисања сопствених циљева и интереса.

Поред питања која се тичу националног идентитета, културног и верског наслеђа, Србија има још низ политичких разлога зашто Косово треба да брани:

1. Уколико не брани Косово, Србија пристаје на западну слику о дешавањима на простору бивше СФРЈ током 1990-их, чији саставни део је наравно – рат на Косову. Западна слика о дешавањима није тачна, а истовремено је по имиџ Србије лоша, па постоје два добра разлога зашто на њеном обарању треба радити. То је слика о рату у СФРЈ у којој за злодела Рамуша Харадинаја нема довољно сведока, у поступку против Насера Орића нема довољно материјалних доказа, а за покретање истраге против Хашима Тачија нема довољно политичке воље. Улазити у овакву битку  није лак посао, вероватно су многобројне акције унапред осуђене на пропаст, али је он неизбежан;

2. Када би Србија прихватила западну истину, прихватила би и историјску одговорност, по жељама и мери западних земаља. Одговорност не би била само политичка и морална, већ би подразумевала и отварање могућности тзв. Републици Косово да одмах тужи Републику Србију по више основа: накнаде материјалне штете услед ратних разарања, злочине против човечности, захтевима за поделом имовине и сукцесијом, итд. У том случају требало би очекивати одштетни захтев албанске стране од неколико десетина милијарди евра (судећи по разним калкулацијама које су се појављивале у приштинској штампи у претходних 12 година);

3. Иако би овакви процеси били сложени и дуги, и иако би косовски Албанци тешко могли да рачунају на успех у њима, представљали би још један вид политичких притисака на Србију и беспотребно исцрпљивање сопствених дипломатских и материјалних ресурса;

Када би Србија прихватила западну истину, прихватила би и историјску одговорност, по жељама и мери западних земаља. Одговорност не би била само политичка и морална, већ би подразумевала и отварање могућности тзв. Републици Косово да одмах тужи Републику Србију по више основа: накнаде материјалне штете услед ратних разарања, злочине против човечности, захтевима за поделом имовине и сукцесијом, итд. У том случају требало би очекивати одштетни захтев албанске стране од неколико десетина милијарди евра.

Србија би морала да одустане од полагања права на све ресурсе, природне и привредне, на Косову и Метохији, на које тренутно полаже право. Западне земље би вероватно инсистирале да кроз разне пројекте развојне помоћи Србија преузме делимично сервисирање косовског буџета

4. Уколико би се Србија одлучила на покушај решавања оваквог проблема вансудским договорима, то би највероватније водило Србију у два правца. Прво, морала би да одустане од полагања права на све ресурсе, природне и привредне, на Косову и Метохији, на које тренутно полаже право. И друго, западне земље би вероватно инсистирале да кроз разне пројекте развојне помоћи Србија преузме делимично сервисирање косовског буџета;

5. У тренутку када би Србија била заузета споровима и новим обавезама, држава Косово призната и прихваћена од стране Србије почела би геополитички да се заокружује. То би најпре подразумевало потпуно стављање у функцију дестабилизације Србије албанске етничке заједнице која насељава делове централне Србије у општинама Бујановац и Прешево.

6. Други стратешки правац би подразумевао јачање зелене трансверзале, такозване ЗЕТРА-е, која је водила путем од Приштине, преко Новог Пазара до Сарајева и била врло активна у времену Отоманске окупације. Активирање овог стратешког правца још је вероватније уколико се у обзир узму и нове геополитичке амбиције Турске на Балкану;

7. Признавање тзв. Републике Косово значајно би компликовало позицију Републике Српске. Уз све претње и притиске којима је свако руководство Републике Српске изложено, све док је косовско питање отворено, Република Српска је недодирљива. Оног тренутка када би Србија de iure признала Косово, Република Српска би имала проблем свог опстанка, што би угрозило положај српског становништва и српске интересе у БиХ;

8. Поред Косова и Метохије, у Уставу Србије је као аутономна покрајина дефинисана и Војводина, која је уставним решењима из 1974. године имала идентичан уставно-правни положај као и Косово. Уколико би Србија прихватила право грађана Косова на самоопредељење, аналогно би се отворило и питање права грађана Војводине на самоопредељење. Какав би резултат могућег изјашњавања био, с обзиром да у Војводини српско становништво чини убедљиву већину, сасвим је друго питање. Овде је битно закључити да Србији није потребно отварање још једног сепаратистичког жаришта на сопственој територији, ма колико и какво било;

Промена позиције Србије и прихватање државе Косово потпуно би урушило међународни углед Србије и дискредитовало је код савезника који су јој до сада помагали и њену позицију у међународним односима бранили.

9. Промена позиције Србије и прихватање државе Косово потпуно би урушило међународни углед Србије и дискредитовало је код савезника који су јој до сада помагали и њену позицију у међународним односима бранили. Међу тим савезницима су: 2 сталне чланице СБ УН, Русија и Кина; још 6 чланица Г-20, Аргентина, Бразил, Индија, Јужноафричка Република, Мексико и Индонезија; 2 историјска савезника у региону, Грчка и Румунија; још 3 државе чланице ЕУ, Шпанија, Словачка и Кипар; као и одређени број великих држава, значајних регионалних војних, политичких или привредних сила, кaо што су, Украјина, Иран, Казахстан, Алжир, Мароко, Египат, Вијетнам, Mексико итд.

Данашња међународна позиција Србије јесте тешка. Међутим, далеко од тога да је безизлазна. Од српског руководства нико не очекује немогуће, нити некаква спектакуларна решења. Јасно је да Србија не може да утиче на многе ствари. Али је исто тако јасно да се решење за Косово не може тражити без Србије, а да при томе, Србија може обезбедити довољну међународну подршку и пронаћи савезнике  за одбрану својих скромних интереса на међународном плану, пре свега унутар УН. Уколико не жели да понови грешку српских комуниста из 1968. и избегне сличне катастрофалне последице у будућности, српска влада се у наредном периоду мора оријентисати не на бесплодне и суштински штетне преговоре са Приштином, већ на бригу о српском становништву и очување духовног и културног наслеђа на КиМ. Прво се може остварити, за почетак, јачањем институционалног присуства на северу КиМ и потпуне заштите образовног, здравственог и социјалног система. Србија има пуни морални, правни и политички легитимитет за јачање паралелних институција. Друго се може остварити чвршћом сарадњом на међународном плану са свим оним државама које већ подржавају српске позиције.

Данашња међународна позиција Србије јесте тешка. Међутим, далеко од тога да је безизлазна.

Од српског руководства нико не очекује немогуће, нити некаква спектакуларна решења. Јасно је да Србија не може да утиче на многе ствари. Али је исто тако јасно да се решење за Косово не може тражити без Србије, а да при томе, Србија може обезбедити довољну међународну подршку и пронаћи савезнике за одбрану својих скромних интереса на међународном плану, пре свега унутар УН.

Све остало је шарена лажа. Укључујући и сав онај буљук страних дипломата и политичара, и домаћих НВО активиста и разних саветника, који убеђују данашње српске властодршце да се могу уписати у историју уколико Србији обезбеде статус кандидата за чланство у ЕУ.

То је једини начин да се, у историјском смислу, како је то Никола Пашић говорио, сачува стање за нека будућа времена. Ово је и једина историјска улога коју садашња генерација српских политичара може да одигра. И то није мала улога, шта више, због сталне изложености спољним претњама, уценама и притисцима и покушајима унутрашње дестабилизације, једна је од најтежих и најзахтевнијих.

Све остало је шарена лажа. Укључујући и сав онај буљук страних дипломата и политичара, и домаћих НВО активиста и разних саветника, који убеђују данашње српске властодршце да се могу уписати у историју уколико Србији обезбеде статус кандидата за чланство у ЕУ. Тешко је наћи у источноевропским чланицама ЕУ значајнији податак у стручној литератури или пропагандним публикацијама податак о томе ко је и када издејствовао статус кандидата за неку од држава, али се зато може наћи обиље података о томе ко је и какве грешке правио приликом процеса приступања. Најдраматичнија ситуација тренутно је у Летонији, где су политичари, који су Летонију уводили и на крају увели у ЕУ, најомраженији у краткој постхладноратовској историји ове балтичке земље. Разлог није анти-ЕУ расположење Летонаца, већ чињеница да су представници власти толико лоше преговарали, да данас на пример, летонски пољопривредници имају 7-17 пута мање субвенције из разних ЕУ фондова, него њихове колеге из осталих ЕУ чланица. Проглашавајући за државну политику паролу „Европа нема алтернативу“ тадашњи летонски политичари су, потпуно некритички прихватајући све што им се од стране Брисела предлагало, дугорочно ограничили позицију сопствене државе, јер је сада практично немогуће променити све уговоре које су усагласили и потписали са осталих 26 земаља чланица[xiii]. При томе, Летонија није имала ни косовско питање, нити низ других изазова са којима се Србија у свом свакодневном животу среће.

Као што се проблем Косова није решио давањем веће аутономије косовским Албанцима и дефинисањем Косова као елемента федерације у Уставу из 1974. неће се ни решити техничким разговорима и будућим споразумима које ће Београд и Приштина између себе постићи.

Интервенција полицијских снага косовских Албанаца у првој недељи јула 2011. године и покушај окупације северног дела Косова последње су упозорење. Овога пута, српске интересе су спасли траљавост и неорганизованост оружаних снага косовских Албанаца и спретност и одлична организованост косовских Срба. Следећи пут, то неће бити довољно.

А следећег пута ће бити!

За српско политичко руководство последњи је тренутак да промени политику и у томе подршку морају да траже унутар Србије, а не ван ње. То им можда неће помоћи да сачувају сопствени политички рејтинг, то је тешко проценити, али ће им сигурно сачувати једно другачије место у историјском погледу будућих генерација на данашња времена. Пример српских комуниста с краја 1960-их/почетка 1970-их, њихово трагично нечињење и стално тражење натегнутих образложења за прихватање понижавајућих решења за Србију најбоље су упозорење. Насупрот њиховом ставу да ће се проблем Косова решити једностраним уступцима српске стране, све је указивало да се он само додатно радикализује, број политичких опонената југословенској држави међу косовским Албанцима стално је растао[xiv].

Као што се проблем Косова није решио давањем веће аутономије косовским Албанцима и дефинисањем Косова као елемента федерације у Уставу из 1974[xv]. неће се ни решити техничким разговорима и будућим споразумима које ће Београд и Приштина између себе постићи. Интервенција полицијских снага косовских Албанаца у првој недељи јула 2011. године и покушај окупације северног дела Косова последње су упозорење. Овога пута, српске интересе су спасли траљавост и неорганизованост оружаних снага косовских Албанаца и спретност и одлична организованост косовских Срба. Следећи пут, то неће бити довољно. А следећег пута ће бити!

Србија нема само право на другачију политику, већ и обавезу да то учини.

Упутнице:

---

[i] Слијепчевић, др. Ђ.: Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време. Штампарија Острог, Химелстир 1983, с. 359.

[ii] Политика, 12. март 2008.

[iii] Јовановић, С.: Држава. СКЗ, Београд 1990, с. 17-33.

[iv] Туцовић, Д.: Србија и Арбанија: један прилогкритици завојевачке политикесрпске буржоазије. СКЗ, Београд 1974

[v] Press, 3. jula 2011. Božidar Djelić: Nema EU dok ne rešimo Kosovo.

[vi] РТС, 1. јул 2011. Договор о слободи кретања?

[vii] Council joint action 2010/446/CFSP

[viii] О разлици и процедури међусобног признавања више у: Medzinarodne pravo verejne, JUDr. Stanislav Mráz, CSc, PF UMB, Banská Bystrica 2007.

[ix] Више у: Тhe American Journal of  International Law. The Estrada Doctrine. Vol. 25, No. 4, Oct. 1931, p. 719-807.

[x] Више у: Martin, E. A.: A Dictionary of Law. Oxford University Press, Oxford 2002.

[xi] Comperhesive Proposal For the Kosovo Status Settlement, може се пронаћи на: www.unosek.org или www.assembly-kosova.org

[xii] Krejči, O.: Mezinárodní politika. Ekopress. Praha, 2010, s. 274-335

[xiii] Rubiks, A.:EP Public Heraing: Balkan-EU perspective. Statement by Alfreds Rubiks, Brussels, 25.06.2011.

[xiv] Petrisch, W., Kaser, K., Pichler R.: Kosovo,Kosova. Myten, Daten, Fakten. Wieser Verlag, Klagenfurt 1999, s. 31.

[xv] Ђурић, др. М.: Смишљене смутње. Анали Правног факултета, Београд 1972, с. 231-233.