Последњих неколико година у свету и код нас се често помињао термин «пакет стимулација», а све у контексту наводне борбе државе против економске кризе. Да бисмо правилно схватили проблем, покушаћемо да објаснимо ту анти-економску меру и утврдимо њене праве ефекте.

Радивоје Огњановић: Мора се знати да економски закони, на један или други начин, увек делују. Поштовање економских закона води друшво ка просперитету, а игнорисање тржишних закона води друштво ка сиромаштву и економском пропадању.

У самој суштини економске стимулације се налази идеја да држава финансира потрошњу и на тај начин оживљава производњу. По тој промашеној неокејнзијанској идеји, држава може упумпати у систем «свеж новац», а онда ће тај новац поспешити привреду и повећати запосленост. По тој наопако окренутој економији, привреда се стимулише убацивањем у систем свежег новца, тимe се повећава тражња, а што се више новца убаци у систем – то боље за економију.

Хазлит (Henry Hazlitt) нам даје сјајну слику економске стимулације на примеру изградње новог моста. Једна је ствар, каже Хазлит, ако у неком делу државе постоји стварна потреба за новим мостом, којим се решавају саобраћајни проблеми тог подручја и отклања уско грло у погледу економских активности тог подручја, али је сасвим друга ствар ако држава одлучи да гради нови мост, непотребни мост, зарад упошљавања радне снаге. У првом случају држава жели да изгради нови мост са што мање новца и уз што мање ангажоване радне снаге, док у другом случају држава делује у супротности са економском логиком зарад краткорочних позитивних ефеката.

Узроци и последице

Када говоримо о кризи и стимулацијама онда узроке можемо наћи у ономе што је рекао Кејнз:

«Ако дође до девалвације новца, и ако радници нису довољно паметни да схвате о чему се ту ради, они неће пружати отпор смањењу реалних плата све док номинални износ плата остане исти.»

Дакле, из овога што је рекао Кејнз јасно се види да је он предлагао ништа друго до превару радника.

Кејнз: «Ако дође до девалвације новца, и ако радници нису довољно паметни да схвате о чему се ту ради, они неће пружати отпор смањењу реалних плата све док номинални износ плата остане исти.»

Када државна власт жели да примени Кејнзов рецепт, тј. да опљачка народ, онда она крене са неконтролисаном монетарном и кредитном експанзијом. Када се то деси онда је раст цена неминован, слом привреде неизбежан, а ако знамо да је свака инфлација у својој суштини вантржишна прерасподела дохотка, онда је јасно и то да ће се велики део становништва наћи у ситуацији драстичног пада животног стандарда.

Док се економија налази у фази мале поремећености и док је само мала корекција довољна да економију врати у равнотежно стање, умерена монетарна ињекција, нажалост, може довести до наставка процеса вештачког просперитета и тиме створити погрешан утисак ефикасности монетарне експанзије. Кажемо «нажалост» јер док се привреда налази у малој неравнотежи, само мала корекција би била довољна да се систем врати у равнотежно стање. Међутим, оно што је у почетку био само мали поремећај и мали проблем, након државне «стимулације привреде» постаје велики проблем. Дакле, државна опструкција тржишног механизма је та која спречава враћање економије у равнотежно стање, а са сваком наредном «стимулацијом» држава ствара још веће проблеме и још већу привредну поремећеност.

Са сваком новом економском стимулацијом стварају се само нови промашени пројекти; са сваким новим промашеним пројектом стање привреде постаје све теже јер поремећеност економског система рационалне привредне одлуке чини немогућим, а онда долази до потпуног обесхрабривања потенцијалних инвеститора. У поремећеном привредном систему нема приватних инвестиција, а «инвестирање» на себе преузима држава, што је ништа друго до додатно бескорисно трошење капитала. Фабриковање лажног привредног раста не поспешује привредни опоравак већ води ка потпуној економској деструкцији.

У поремећеном привредном систему нема приватних инвестиција, а «инвестирање» на себе преузима држава, што је ништа друго до додатно бескорисно трошење капитала. Фабриковање лажног привредног раста не поспешује привредни опоравак већ води ка потпуној економској деструкцији.

Све што монетарна експанзија може да учини је то да привредницима пошаље лажне сигнале у погледу стварног стања економије, реалне тражње и реално расположивог капитала. Уместо стварања услова у којима би тржиште привреди слало праве сигнале, сигнале на основу којих би привредници, у датим условима, доносили најрационалније одлуке – држава својим «стимулационим мерама» само обмањује привреднике и спречава их да сазнају право стање привреде.

Стимулационим мерама и креираним «новим» радним местима држава не може да оживи привреду. Без обзира да ли држава до свежег новца долази путем монетарне експанзије или путем додатног опорезивања – свака стимулациона мера само додатно слаби економију и додатно подрива привредни опоравак. Што више држава потроши – то мање шансе за економски опоравак. Државне стимулационе мере не могу дати резултате јер иза њих не стоје одрживи извори финансирања. На кратак рок ствара се привид економског опоравка, али тих позитивних ефеката веома брзо нестаје, а читав економски систем се нађе у горем стању него што је био у претходном периоду.

Уместо стварања услова у којима би тржиште привреди слало праве сигнале, сигнале на основу којих би привредници, у датим условима, доносили најрационалније одлуке – држава својим «стимулационим мерама» само обмањује привреднике и спречава их да сазнају право стање привреде.

Након неколико кругова економских стимулација, привреда се нађе у стању потпуне поремећености, настаје страх од потпуног колапса, а државна власт доспе у стање панике. Када држава дође до те фазе онда је од ње илузорно очекивати било какву смислену политику и економску рационалност. У таквим условима, у условима ишчекивања потпуног колапса, власт креће путем без повратка и посеже за све већом и већом монетарном или кредитном експанзијом, за све већом државном интервенцијом, тј. одлучује се за економско убиство државе зарад краткорочног продужења своје владавине.

Државна потрошња није метод који привреду може учинити ефикаснијом, нити може довести до упошљавања «неупослених ресурса».  У својој суштини, држава је највећи узрочник тржишне неравнотеже. Држава врши присилну прерасподелу економских добара и на тај начин у континуитету спречава економску координацију путем тржишног процеса.

Државне стимулационе мере не могу дати резултате јер иза њих не стоје одрживи извори финансирања. На кратак рок ствара се привид економског опоравка, али тих позитивних ефеката веома брзо нестаје, а читав економски систем се нађе у горем стању него што је био у претходном периоду.

Исцрпљивање економског система

Иако стимулациони пакети могу произвести привремени раст привредних активности, они не могу постићи стварни привредни опоравак. Једини стварни ефекат стимулационих пакета је стварање привида привредних активности, где се уз помоћ привремене упослености ствара илузија економског опоравка.

Послови креирани помоћу стимулационих пакета су измишљени послови, послови који немају економско упориште већ су вештачки креирани послови на рачун остатка привреде. Они су штетнији од обичног издвајања за социјалне намене јер не само да додатно оптерећују реалну економију, и не само да не доприносе привредном расту, већ и узалудно троше додатне материјалне ресурсе. Послови креирани помоћу економских стимулација повлаче средства из остатка привредног система, а за узврат економском систему враћају мало или ништа. Другим речима речено, стимулациони пакети стварају беспотребне послове који државу и народ чине сиромашнијим него што су били пре тога.

Државна потрошња није метод који привреду може учинити ефикаснијом, нити може довести до упошљавања «неупослених ресурса». У својој суштини, држава је највећи узрочник тржишне неравнотеже. Држава врши присилну прерасподелу економских добара и на тај начин у континуитету спречава економску координацију путем тржишног процеса.

Дакле, можемо рећи да су економске стимулације штетне, да исцрпљују економски систем, да разарају постојећи капитал, да погоршавају опште стање привреде и да додатно повећавају проблем недостатка капитала. Да би се уопште створили услови за економски опоравак, прва ствар која се мора урадити је та да се прекине са новом «стимулацијом привреде» и да се, ако је то могуће, прекине и са већ постојећом стимулацијом.

Неокејнзијанско лудило

До ког степена лудила је дошла данашња «модерна економија», најбоље нам говори сам Кејнз у својој Општој Теорији када каже:

«Изградња пирамида, земљотреси, чак и ратови, могу послужити повећању богатства.»

Иако стимулациони пакети могу произвести привремени раст привредних активности, они не могу постићи стварни привредни опоравак. Једини стварни ефекат стимулационих пакета је стварање привида привредних активности, где се уз помоћ привремене упослености ствара илузија економског опоравка.

По Кејнзу и његовим следбеницима, разарање и уништавање постаје корисно јер се тада јавља потреба за државном интервенцијом у облику «стимулација». Када се нешто разори онда се јавља потреба за новом изградњом, а нова изградња ствара упосленост и производњу. По њима, земљотреси, урагани, торнада, цунамији, чак и ратови, су корисни јер ће довести до нових инвестиција и привредног раста. Некима ће се то учинити невероватним, али, веровали или не, у Америци се сада јављају многи неокејнзијански економисти који сматрају да треба рушити већ изграђене куће и станове како би се смањила понуда некретнина на тржишту, а онда би то довело до раста цена некретнина и «оживљавање тржишта некретнина». Кејнзијанизам и неокејнзијанизам су до те мере пореметили свест народа, тако да се у том поремећеном свету заступници тог потпуног лудила и даље називају економистима.

Уништени капитал се може обновити само новом штедњом и новом акумулацијом, а стимулационе мере у облику убацивања «свежег новца» само додатно смањују понуду капитала, и на тај начин се криза додатно продубљује и продужава у недоглед.

До ког степена лудила је дошла данашња «модерна економија», најбоље нам говори сам Кејнз у својој Општој Теорији када каже: «Изградња пирамида, земљотреси, чак и ратови, могу послужити повећању богатства.»

Поборници стимулационих пакета посматрају само нову производњу, а своју економску мисију сматрају испуњеном ако дође до додатне производне активности. Поборници стимулационих пакета превиђају чињеницу  да та додатна економска активност и запосленост не може заменити капитал који је већ уништен. Колико год се процес стимулисања потрошње продужавао, и колико год се нових стимулационих пакета у систем уводило – почетни капитал се на тај начин не може надокнадити.

Историја се понавља

Родбард је доста времена посветио анализама економских криза и на основу тих анализа је утврдио неколико типичних владиних мера које никако не могу допринети изласку из кризе, већ само продужити и продубити кризу. Веома је интересантно упоредити државне мере које су се раније спроводиле, са мерама које државне власти сада спроводе.

1) Спречавање или одлагање ликвидације губиташа

Прва на листи промашених државних мера је узалудни покушај спасавања промашених инвестиција и предимензионираних капацитета. Када држава своју активност усмери ка спречавању ликвидације губиташа, онда то ради или директно (монетарном експанзијом) или давањем зеленог светла банкама за наставак кредитне експанзије.

Овде морамо рећи да је ово веома интересантно питање и за нашу економску кризу јер колико год бриљантне Родбардове анализе биле, чак ни он у својим моделима није могао претпоставити дубину кризе и степен поремећености нашег економског система. Родбардова сугестија да се губиташи морају ликвидирати је сасвим на месту, али је проблем у томе што ми у Србији немамо никакву представу о томе које су компаније стварно профитабилне нити које су компаније прави губиташи. Зашто је то тако? Како је могуће да се у једном економском систему не зна који део привреде је профитабилан а који не?

Колико год се процес стимулисања потрошње продужавао, и колико год се нових стимулационих пакета у систем уводило – почетни капитал се на тај начин не може надокнадити.

Проблем је у томе што ми имамо један потпуно поремећен економски систем, привредни систем који је дуги низ година био саботиран масовним монетарним и фискалним државним интервенционизмом. Уместо тржишног система у коме је новац само средство које омогућава лакшу размену добара, а сваки привредни субјекат ужива плодове свога рада, разарањем новчаног система путем огромне емисије лажног новца држава директно и индиректно, а на сасвим вештачки начин, прерасподељује огроман део националног дохотка,  на потпуно вештачки начин мења привредну структуру и на потпуно вештачки начин одлучује који ће послови бити «профитабилни» а који не.  Када се монетарној и кредитној експанзији додају и интервенционистичке мере из области фискалне политике, онда проценат прерасподељеног националног дохотка достиже невероватне размере и у потпуности криви слику успешности привредног пословања.

Они који сада послују са губицима, у тржишним условима би пословали са добитком, а оне компаније које у садашњем државно-интервенционистичком систему послују са добитком – у условима слободног тржишта би истог тренутка постале губиташи. Дакле, да би се сазнало ко шта ради и како послује, не може се знати без успостављања слободног тржишног система.

У таквим условима, у условима потпуне анти-економске политике, профит и губитак предузећа више не зависе од тржишта, већ искључиво од арбитрарних одлука економских власти. Када се деси тако нешто, немогуће је бавити се било каквим бизнисом јер нема тог менаџера који у таквим макроекономским условима може направити квалитетан бизнис план. Да је то заиста тако можемо видети по томе што се, практично, наша целокупна привреда нашла у стању фактичког банкротства.

Немогуће је да у скоро 100.000 предузећа (и то не само малих и средњих, већ и великих) која су се нашла у стању практичног банкрота, ни у једном од њих нема ниједног способног предузетника и менаџера који би могао сачинити квалитетан бизнис план. Чак и када бисмо претпоставили да је заиста проблем у микроекономији и недостатку квалитетних менаџера, опет би било немогуће да сви ти менаџери направе погрешне планове у исто време и доведу своје предузеће на корак до стечаја у исто време.  То је немогуће, а онда нам то јасно говори да проблем није у микроекономији и недостатку квалитетних менаџера, већ у макроекономији, тј. у творцима макроекономске политике. За економску катастрофу можемо кривити само потпуно неспособну економску власт, као и њихову логистичку базу – систем наглавачке окренутог економског образовања. Не може се држава развијати са кадровима школованим на факултетима на којима предају професори селектовани још у времену комунизма. Са оваквим економским факултетима и са оваквим комунистичко-кејнзијанским професорима економије, немогуће је остварити привредни опоравак.

Ликвидирати тренутне губиташе, у садашњем, деформисаном и наопако постављеном систему, значило би само једно – арбитрарну ликвидацију, а то није карактеристика тржишне привреде већ социјализма.

Поремећен ценовни систем и вештачки формиране цене више нису у стању да обављају своју основну улогу, тј. губе своју сигналну улогу која би на квалитетан начин усмеравала привредни систем. Са вештачки формираним ценама, профити и губици су такође вештачки показатељи успешности предузећа, а то значи да се целокупна привреда оријентише према вештачким оријентирима. Цене производних ресурса и производа више нису у стању да обављају ни своју другу важну функцију – функцију правилне алокације ограничених привредних ресурса.

Идеје које се код нас могу чути: «да је узрок кризе недовољна ликвидност», «да се против кризе треба борити повећањем тражње», «да су привреди потребни јефтини кредити», «да треба стимулисати тражњу путем готовинских кредита», «да треба стимулисати изградњу јефтиних станова», «да треба поспешити нова привредна задужења тако што ће за њих гарантовати држава», «да је спас у привлачењу страног капитала» итд. – су потпуне бесмислице својствене заступницима анти-економије под називом неокејнзијанизам.

Уместо да цене буду основни привредни сигнал помоћу кога се предузеће прилагођава остатку система, овде више не знамо ни шта је «цена» ни шта је «остатак система». Када држава прерасподељује 70%-80% дохотка, онда тај «остатак система» са становишта реалне и одрживе производње, престаје да буде релевантан систем, а свако прилагођавање том остатку система постаје прилагођавање једном илузионистичком стању. Да би се створили услови за заустављање даљег слома српске привреде, потребно је тај «остатак система» (државно-парадржавни паразитски систем) заменити правим системом, системом у коме се расподела националног дохотка спроводи по тржишним критеријумима.

Као што знамо, а Мизес је то на бриљантан начин дефинисао, да бисмо сазнали који део привреде послује са добитком, а који не, морамо створити систем у коме сви ресурси (земљиште, рад, технологија и капитал), као и сви производи – пролазе кроз тржишни процес. Само на тај начин цене могу обезбедити одрживу производњу и правилну алокацију ограничених привредних ресурса.

Овде можемо рећи и то да без обзира да ли у депресионом периоду плате реално расле или стагнирале, то не значи ништа друго до – вештачко одржавање огромне стопе незапослености.

У садашњем стању, стању прецењеног курса динара и у условима масовне монетарне и кредитне експанзије, са губитком послује реални сектор и извозници, а профит остварује тзв. «увозна привреда» и привреда ослоњена на државну потрошњу. Међутим, када би држава (НБС) престала да се задужује у иностранству и тим новцем брани неодбраниви курс динара, курс динара би се формирао на реалном нивоу, знатно нижем нивоу, а тиме би се променила и садашња слика успешних и неуспешних компанија. Они који сада послују са губицима, у тржишним условима би пословали са добитком, а оне компаније које у садашњем државно-интервенционистичком систему послују са добитком – у условима слободног тржишта би истог тренутка постале губиташи. Дакле, да би се сазнало ко шта ради и како послује, не може се знати без успостављања слободног тржишног система.

Наши генијални економски експерти су прекопирали тај модел и такође «стимулисали» нашу аутомобилску индустрију, али су сметнули са ума (ваљда случајно) да ми немамо аутомобилску индустрију већ да наша «ауто-индустрија» само монтира делове из увоза. Када се субвенционишу цене производима који са преко 95% зависе од увозних компонената, онда то не значи стимулисање домаће производње (макар и привремено) већ сасвим супротно – субвенционисање увоза, тј. стимулисање стране привреде.

Најбоље би било да држава уопште не реагује, а ако већ реагује онда треба да брани привреду а не непривреду, да брани извознике а не увознике, али, нажалост, овде се дешава чак и то да државни привредни представници јавно подржавају увозни лоби и заговарају прецењен курс динара уз паролу: «морамо сачувати увозну привреду».

Дакле, ликвидирати тренутне губиташе, у садашњем, деформисаном и наопако постављеном систему, значило би само једно – арбитрарну ликвидацију, а то није карактеристика тржишне привреде већ социјализма. Из тог разлога горе наведена Родбардова сугестија за нас постаје неупотребива све док се систем не врати у нормалу, све док новац не постане прави новац, и све док се не створе услови у којима ће владати тржишни закони.

2) Наставак инфлације

По овом питању ствари су још једноставније јер се ради о елементарној логици. Упумпавањем «свежег новца» у систем не доприноси изласку из кризе већ само додатно продубљује кризу.

Откуд Меркеловој идеја да се из кризе не може изаћи путем експанзије јавне потрошње? Зар «модерна економија» не каже управо то, «да се путем монетарне експанзије и уграђених стабилизатора могу елиминисати све кризе»?

Идеје које се код нас могу чути: «да је узрок кризе недовољна ликвидност», «да се против кризе треба борити повећањем тражње», «да су привреди потребни јефтини кредити», «да треба стимулисати тражњу путем готовинских кредита», «да треба стимулисати изградњу јефтиних станова», «да треба поспешити нова привредна задужења тако што ће за њих гарантовати држава», «да је спас у привлачењу страног капитала» итд. – су потпуне бесмислице својствене заступницима анти-економије под називом неокејнзијанизам. Свака од тих мера само додатно деформише привредни систем и додатно негира тржишне законе, а свако негирање тржишних закона не само да не доприноси изласку из кризе, већ сасвим супротно – додатно продубљује и пооштрава кризу.

3) Вештачко одржавање плата на нереалном нивоу

У периоду масовне монетарне и кредитне експанзије долази до привида просперитета, а као последица тог лажног просперитета долази до нерезонског повећања плата. Након избијања кризе отпочиње природни процес враћања економије у стање равнотеже, а он захтева и враћање плата у реалне оквире. Плате се не могу задржати на пред-кризном нивоу већ морају пасти, а ако се то већ зна – онда не треба губити време у покушајима чињења немогућег, већ се мора дозволити да се корекција догоди што пре, и да се на тај начин створе услови за што ранију економску консолидацију.

У фази економске депресије имамо и нешто што се условно може назвати дефлационим процесом, а то значи и да долази до смањења цена (ако не свих цена, а онда барем цена неких производа и капиталних добара), тако да задржавање плата на истом нивоу практично значи реалан раст плата. На тај начин се долази до једне апсурдне ситуације – са једне стране, у времену кризе, долази до повећања броја незапослених, а са друге стране тренутно запосленим радницима плате реално расту, тј. они се налазе чак и у бољем положају него пре избијања кризе. Овде можемо рећи и то да без обзира да ли у депресионом периоду плате реално расле или стагнирале, то не значи ништа друго до – вештачко одржавање огромне стопе незапослености. Статистичке манипулације у погледу реалне стопе незапослености могу донекле од јавнисти сакрити трагично стање српске економије, али се тиме проблем не решава већ само гура под тепих.

Како је могуће да Меркелова каже да је узрок кризе превелика потрошња? Зар узрок кризе није онај фамозни «изненадни колапс маргиналне ефикасности капитала»?

Наравно, не можемо говорити о платама а посебно не издвојити плате државних и парадржавних чиновника који, као јака лобистичка група, и као група која не живи од резултата свога рада већ од редистрибуције дохотка, на све могуће начине покушава да задржи своје плате на нереално високом нивоу и тиме се додатно ремети тржиште радне снаге.

4) Стимулисање потрошње и дестимулисање штедње

Економски закони нам јасно казују да већа штедња и мања потрошња убрзавају опоравак, а да већа потрошња и мања штедња изазивају додатни недостатак капитала, а самим тим и додатно продубљују кризу.

У пред-кризним условима држава има вештачки велике пореске приходе и на основу тих неодрживих прихода прави неодрживе буџетске пројекције. Како време пролази, криза се не смањује (нити се може смањити док се не укину узроци кризе), порески приходи су све мањи, буџетски дефицити све већи, а државне власти уместо да се врате разуму и смање државну потрошњу – праве катастрофалну грешку тако што прибегавају повећању постојећих порескох стопа и увођењу нових пореза. Сасвим логично, свако повећање државних намета ће дестимулисати штедњу и инвестиције, а то практично значи да држава на директан начин ради против привредног опоравка.

Ангела Меркел: «Решење ове светске кризе се не може наћи у савременим економским уџбеницима»!!! Откуд сад то? Да ли то значи да су неки «мање савремени» уџбеници савременији од «савремених» уџбеника? Да ли нам то Меркелова сасвим јасно ставља до знања да је «модерна економија» ништа друго до лажна економија?

Стимулационе иновације

Посматрајући начине на које државе реагују на економску кризу, јасно се види да се није много тога променило у односу на оно о чему је још 1963. године писао Родбард у својој књизи America’s Great Depression. У том смислу има само неколико иновација, а једна од њих је и стимулациона мера под називом “Car Allowance Rebate System”, међу Американцима познатија под називом “Cash for Clunkers”.

У циљу «стимулисања економије», а под изговором заштите животне околине, у Америци је спроведена мера спасавања пропале аутомобилске индустрије тако што су власници старих аутомобила од државе добијали по 4500 долара ако купе нови аутомобил. Да би се то право искористило, услов је био да стари аутомобил мора бити уништен, тј. «да више никад не загађује околину».

Нешто касније и у Немачкој је примењен сличан модел, тј. сви они који су имали аутомобил старији од девет година, могли су за њега добити 2500 евра ако купе нови аутомобил. Треба рећи да је за ту намену Немачка одвојила огромних пет милијарди евра.

Наши генијални економски експерти су прекопирали тај модел и такође «стимулисали» нашу аутомобилску индустрију, али су сметнули са ума (ваљда случајно) да ми немамо аутомобилску индустрију већ да наша «ауто-индустрија» само монтира делове из увоза. Када се субвенционишу цене производима који са преко 95% зависе од увозних компонената, онда то не значи стимулисање домаће производње (макар и привремено) већ сасвим супротно – субвенционисање увоза, тј. стимулисање стране привреде. Али, ако знамо да наша економска власт није донела ни једну логичну макроекономску меру и ни један нормалан економски закон или уредбу, онда је и ова мера у потпуном складу са важећом економском политиком. Анализирати потезе наших економских власти нема никаквог смисла, тако да је далеко интересантније анализарати потезе озбиљних држава, а ту пре свега мислимо на Немачку.

Интересантно је рећи да је на самом почетку кризе Ангела Меркел рекла да експанзија јавне потрошње није решење за кризу (“we cannot spend our way out of recession”), а затим додала: «ова криза није настала због тога што се мало трошило, већ супротно».

Ово је веома интересантна и значајна изјава јер откуд Меркеловој идеја да се из кризе не може изаћи путем експанзије јавне потрошње? Зар «модерна економија» не каже управо то, «да се путем монетарне експанзије и уграђених стабилизатора могу елиминисати све кризе»?

Затим, како је могуће да Меркелова каже да је узрок кризе превелика потрошња? Зар узрок кризе није онај фамозни «изненадни колапс маргиналне ефикасности капитала»? Из којих књига је то Меркелова учила? О чему то она говори?

На основу анализе онога што се голим оком може видети, стиче се утисак да доста тога неће бити као у кризи из 1929. године. Уместо масовног банкрота пропалих банака и враћања система у равнотежно стање, сада се примењује други модел – модел у коме се пропале банке спасавају, тј. дугови банака монетизују, али не одједном већ постепено, што значи да свет улази у један систем без привредне равнотеже, тј. у систем суспендованих тржишних закона.

Ангела Меркел се делимично осврће и на то питање, иде корак даље и сасвим јасно каже: «Решење ове светске кризе се не може наћи у савременим економским уџбеницима»!!!

Откуд сад то? Да ли то значи да су неки «мање савремени» уџбеници савременији од «савремених» уџбеника?  Да ли нам то Меркелова сасвим јасно ставља до знања да је «модерна економија» ништа друго до лажна економија? Ако је то тако, ако су савремени уџбеници бескорисни, онда се питамо који су то они прави уџбеници? Где је скривено то право знање и права економија?

Да не околишавамо превише, само једна економска школа, Аустријска школа економије, учи то о чему је Меркелова говорила. Или још прецизније речено, то о чему је Меркелова говорила je ништа друго до учење највећег економисте свих времена – Лудвига фон Мизеса.

Самим тим што је Меркелова говорила у Мизесовском духу, јасно нам казује и то да је она још од самог почетка кризе (а за разлику од наших експертских дилетаната) била потпуно свесна тежине кризе и њених последица. Али, упркос ономе што је Меркелова говорила, касније видимо и то да је она, под страховитим притисцима, морала да коригује своје мишљење и уради нешто што је сасвим супротно од онога што је говорила. То нам јасно говори о снази оних који «делују из сенке», јер ако могу да намећу мишљење «премијеру» једне економске силе као што је Немачка, онда је јасно о каквој се ту снази ради. Дакле, сада можемо да занемаримо оно што је Меркелова говорила и да покушамо да пронађемо логику у ономе што је урађено.

Шта се иза брда ваља?

Да ли ће привредом управљати «банкарски централни комитет» или «комунистички централни комитет», потпуно је свеједно јер ће резултат бити исти: привилегована мањина, сиромаштво огромног дела становништва и убрзана економска деструкција.

Као што из искуства знамо, после сваке светске економске кризе, а као неминовна последица раније кредитне експанизије, јавља се огроман вишак производних капацитета, а након Велике депресије из 1929. године тај светски вишак производних капацитета био је око 30%. Ако тражимо економску логику у потезима немачких економских власти, онда је можемо наћи у томе да се тиме куповало време, тј. да се спасавао један од најважнијих сектора немачке привреде. Ако се посматра цео свет, онда је јасно да ће ова криза показати да у аутомобилској индустрији постоји огроман вишак производних капацитета, ти капацитети се на светском нивоу морају ликвидирати, а онда можемо извући логичан закључак да је Немачка тим потезом покушала да своју аутоиндустрију стави у повољнији положај у односу на конкуренцију, а све по принципу – ако већ мора доћи до смањења производних капацитета на светском нивоу, онда нека се то смањење деси код других а не код нас.

Има логике у таквом закључивању, али се ипак мора рећи да је то прилично «натегнута» и краткорочна логика. Светска привреда се налази у процесу сталних промена, економска повезаност и међузависност привредних система је велика, а вишак светских производних капацитета није нека унапред одређена и фиксирана категорија. Тај вишак може бити, рецимо, оптимистичких 30%, али само ако би се тај  пад равномерно распоредио. Ако се деси да неке државе успеју у процесу спасавања својих целокупних производних капацитета, онда ће то значити натпросечан пад у другим државама, а ако дође до краха привреда тих «економски рањивијих» држава – онда укупан вишак светских производних капацитета мора бити знатно већи него што би то био случај код равномерно распоређеног смањивања капацитета. Дакле, оно што на први поглед делује као веома привлачно решење, може се веома лако претворити у грешку са несагледивим последицама. На кратак рок нека држава може имати корист од великог трговинског суфицита, али на дуги рок то је неодрживо. Одржива производња може постојати само у условима избалансиране трговинске размене свих тржишних учесника.

Ако је заиста дошло време да светом управљају штампачи лажног новца под називом банкстери (банкарски гангстери), да се прогласи крај историје и да се човечанство утопистички замрзне у једном статичком стању, онда је јасно да свет заиста иде ка систему који је Мизес предвидео, ка систему у коме ће се свет поделити на неколико интересних зона, а сваком том зоном ће управљати једна централна нација или група нација. У свакој зони ћемо имати једну привилеговану мањину која ће владати периферијом, тј. владати неуспелим државама, или Хитлеровским речником речено – «инфериорним расама».

То би било једно тумачење немачке економске политике, мада се мора признати да би таква политика била доста наивна политика ако би на њу гледали са позиција Немачког декларативног изјашњавање за либерални концепт светске економије. Те мере нису својствене либералном моделу већ сасвим супротно – економском национализму и прикривеном протекционизму. У том правцу размишљајући, друго тумачење је много логичније, али и много опасније.

На основу анализе онога што се голим оком може видети, стиче се утисак да доста тога неће бити као у кризи из 1929. године. Уместо масовног банкрота пропалих банака и враћања система у равнотежно стање, сада се примењује други модел – модел у коме се пропале банке спасавају, тј. дугови банака монетизују, али не одједном већ постепено, што значи да свет улази у један систем без привредне равнотеже, тј. у систем суспендованих тржишних закона. На тај начин се криза продужава у недоглед, што значи да улазимо у једну «кризу у континуитету». Последица такве кризе је континуирани раст незапослености, а већ је скован и пропагандни назив за ту кризу који гласи “jobless recovery”, или у слободном преводу – привредни опоравак уз масовну незапосленост. Сам по себи, тај назив је бесмислен јер какав је то опоравак ако број сиротиње расте у континуитету?, али ако се зна да се под појмом «опоравак» мисли само на фиктивни раст ГДП-а, онда је већ много тога јасније.  У таквом систему, систему у коме држава (централна емисиона банка) непрестано упумпава «свеж новац», и у коме се огроман део националног дохотка прерасподељује ван тржишта, долази до потпуне дисторзије ценовног система, до масовног банкрота малих и средњих предузећа, до нестајања конкуренције, а читав систем неповратно клизи ка једном тоталитарном систему непоштовања економских закона. Да ли ћемо тај тоталитарни систем називати империјализмом или комунизмом, то је са становишта економије потпуно свеједно. Да ли ће привредом управљати «банкарски централни комитет» или «комунистички централни комитет», потпуно је свеједно јер ће резултат бити исти: привилегована мањина, сиромаштво огромног дела становништва и убрзана економска деструкција.

Ако је заиста дошло време да светом управљају штампачи лажног новца под називом банкстери (банкарски гангстери), да се прогласи крај историје и да се човечанство утопистички замрзне у једном статичком стању, онда је јасно да свет заиста иде ка систему који је Мизес предвидео, ка систему у коме ће се свет поделити на неколико интересних зона, а сваком том зоном ће управљати једна централна нација или група нација. У свакој зони ћемо имати једну привилеговану мањину која ће владати периферијом, тј. владати неуспелим државама, или Хитлеровским речником речено – «инфериорним расама». Те «инфериорне расе» неће имати право на вођење независних државних политика већ ће посао управљања бити поверен аморалним и анационалним марионетским владама. Неуспеле државе ће се развијати само у оној мери у којој им то дозволи «центар».

Свака прича о опоравку привреде и делотворности економских стимулација је лажна прича и слуђивање убогог народа.

Штетне последице масовне монетарне и кредитне експанзије, као и потпуно промашене целокупне макроекономске политике (ако се то уопште може звати политиком) се не могу избећи.

Једини избор који економска власт има је следећи: да ли ће се држава са последицима промашене политике суочити добровољно и одмах тако што ће престати са илузионистичком политиком, или ће се са промашеном политиком наставити све до коначног и потпуног економског слома.

Ако се то заиста догоди, онда ће то уједно значити и крај слободе, крај слободног тржишта, као и крај економије као науке. Оно што од економије буде постојало у таквом систему, биће само једна лажна економија налик ономе што смо искусили у времену комунизма или овоме што имамо сада. Али, прави економисти не треба да размишљају на тај начин и да говоре само оно што владајућа клика од њих очекује. Економисти треба да се баве искључиво економијом и да раде у складу са економским законима, а да ли ће се то свидети централном комитету или не – тиме економисти не треба да се баве.

Исто као што грађевински инжењер мора пројектовати зграду поштујући законе физике, исто тако и економисти морају пројектовати макроекономски систем у складу са економским законима. Свако игнорисање тржишних закона води ка урушавању економског система. Мора се знати да економски закони, на један или други начин, увек делују. Поштовање економских закона води друшво ка просперитету, а игнорисање тржишних закона води друштво ка сиромаштву и економском пропадању.

Закључак:

Дакле, о економији се мора размишљати само на тај начин, а ако размишљамо на тај начин онда можемо и извести закључак о економским стимулацијама.

Монетарна и кредитна експанзија се морају зауставити, државна потрошња се мора драстично смањити, пореска оптерећења се морају смањити, а курс динара се мора слободно формирати. Само тако се могу створити услови за разлучивање одрживе од неодрживе производње. Само тако се могу утврдити све промашене инвестиције и сви предимензионирани капацитети. Само на тај начин је могуће утврдити реалну тражњу и спознати стварно потребне и одрживе производне капацитете.

Свака прича о опоравку привреде и делотворности економских стимулација је лажна прича и слуђивање убогог народа. Штетне последице масовне монетарне и кредитне експанзије, као и потпуно промашене целокупне макроекономске политике (ако се то уопште може звати политиком) се не могу избећи. Једини избор који економска власт има је следећи: да ли ће се држава са последицима промашене политике суочити добровољно и одмах тако што ће престати са илузионистичком политиком, или ће се са промашеном политиком наставити све до коначног и потпуног економског слома.