Одбор за изучавање становништва и Одбор за економске науке Инстиута за друштвене науке САНУ су у Београду 1. јула 2011. године организовали разговор на тему „Српска научна дијаспора“, поводом истоимене књиге проф. др Владимира Гречића, која је објављена 2010. Поред аутора, уводну реч су дали проф. др Млађен Ковачевић и проф. др Благоје Бабић.

Проф. др Владимир Гречић је као први проблем са којим се суочава наше друштво навео „добровољну депопулацију Србије“, а затим „одлазак младих и образованих људи“ из Србије. Без обзира на то, незапосленост у Србији је константно висока, а емиграција не утиче на смањивање стопе незапослености.

Постоје две солуције. Једна је политика повратка, а друга коришћење научне наше научне дијаспоре. Добро је да се Србија определила за коришћење обе солуције. Међутим, „коришћење наше неучне дијаспоре није у нашој агенди, оно није дежурна тема“. Брига државе за галопирајући одлив наших високо стручних људи током деведесетих, била је изразито мала. Тада је  из Србије отишло преко 18000 људи са универзитетском дипломом. Међутим, ови подаци су утврђени по домаћем попису, а стварни је број вероватно знатно већи, подсетио је Гречић.

Неефикасност тржишта рада је важан фактор за одлазак високо стручних људи из Србије, која је садa на дну светске листе ефикасности овог тржишта. Иако постоји тренд побољшања који се тиче иновација, опада количина улагања у иновације,  међународна сарадња и број научних патената.

Постоји парадокс: иако расте свест о потреби за талентима, опада потражња за њима. Пуно тога је записано у нашим стратегијама, али то се не спроводи. Сасвим супротан је пример Индија, која је остварила високе резултате у сарадњи са својом научном дијаспором. Опција „сарадње на даљину“ са научном дијаспором, дала је одличне резултате и у Тајланду.

Гречић је подсетио на важност ангажовања познатих личности из научне дијаспоре, јер оне лакше могу да привуку инвеститоре и да заинтересују инвестиционе фондове у свету.

Проф. др Млађан Ковачевић је пре свега навео проблем пада угледа Србије у свету, који је узрокован бомбардовањем из 1999. године. Подсетио је на високи углед наших талентованих људи у светском спорту и науци. За разлику од спортиста, чији се одлазак исплати, одлазак образованих људи представља губитак бесповратног ресурса.

Једна од позитивних последица одласка наших људи у иностранство је повећање дознака. „Једна светска финансијска институција је утврдила прошле године да је у нашу земљу по основу дознака дошло 5.58 милијарди долара“. То чини 12.6% нашег БДП, без обзира колико је он нереално виско исказан, подсетио је Ковачевић и навео да нисмо избегли грчки сценарио захваљујући помоћи ММФ, већ захваљујући дознакама. При том треба знати да однос нашег извоза према БДП износи тек негде 30% и да је његов садржај већим делом извоз материјала, а мање – домаћих производа.

У осврту на књигу проф. Гречића, Ковачевић је најпре поставио питање: Зашто је огроман одлив мозгова из Србије, иако тако није у другим земљама које имају много мањи БДП? Један од главних разлога је однос према науци. Нарочито после Милошевића знање код нас није довољно цењено.

Имамо огроман демографски проблем старења. Стање у научном истраживању је катастрофално. Данас фактички немамо ни један научни институт у привреди. Страни купци гасе овакве институте у приватизованим предузећима и концепт приватизације је по том питању дао катастрофалан резултат. Производимо стручњаке који одлазе у свет, а за то не примамо никакву компензацију. Да ли смо осуђени да будемо нека колонија која тавори, упитао је Ковачевић?

Проф. др Јован Бабић је одредио своје излагање по три питања: Зашто се Срби лако селе, зашто се лако асимилују и зашто се тешко враћају у своју земљу? Још Цвијић је говорио о склоности Срба ка сеобама.

Оданост Срба према матици је слабија него штоје то случај, на пример, кдо Грка или Мађара. „Очекивао сам да ће криза подстаћи Србе да се враћају, али их је она подстакла да се асимилују“, навео је Бабић.

Србија с краја XIX века је имала велику привлачну моћ и за Србе и не-Србе, јер је била земља наде. Међутим и данас, као и пре сто година, наши стручњаци нису радо примани када су желели да се врате, рекао је др Бабић, наводећи пример Николе Тесле и Нинослава Радовановића.

Повратници у научној делатности представају оптерећење, јер то изискује проширивање капацитета у научној делатности, што није могуће без проширивања привредне делатности. Једини излаз за србију јесте поновна индустријализација.

Др Часлав Оцић је говорио о „обуци тренера“ као лошем супституту за образовање стручњака и укидању истраживачких института у приватизованим предузећима.

Осврнувши се на ситуацију у привреди, садашњу политичку пропаганду децентрализације, навео је да је основна производња у земљи „производња привида“.

Говорећи о негативним трендовима у нашој земљи, који потичу са Запада, др Оцић се нарочито осврнуо на проблем у квалитету образовања, настао применом Болоњске декларације.

Владимир Гречић: Неефикасност тржишта рада је важан фактор за одлазак високо стручних људи из Србије, која је садa на дну светске листе ефикасности овог тржишта. Иако постоји тренд побољшања који се тиче иновација, опада количина улагања у иновације, међународна сарадња и број научних патената.