У Културном центру Београда у Кнез Михајловој улици одржана је трибина-промоција књиге научне монографије др Драгана Петровића „Француско-српски односи 1800-2010“, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2011. на којој су говорили професор Факултета политичких наука и бивши амбасадор у Паризу, др Предраг Симић, научни саветник Института за новију историју Србије и експерт за савремене политичке и војне односе два народа др Миле Бјелајац и аутор књиге. У дупке пуној сали, трибину је водила Добрила Синђелић-Ибрајтер, а у име издавача скуп је поздравио др Драган Ђукановић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду.

“Не постоји институционализована или било која званична форма организовања и идентификације земаља тзв. Нове Европе. Ради се о општем називу за углавном бивше социјалистичке државе из Источне и Југоисточне Европе, које су последње две деценије прихватиле транзициону улогу, Вашингтонски консензус економске реформе, односно неолибералне постулате и америчку доминацију"

Професор Предраг Симић је указао на историјат француско-српских односа у последња два века, који показује са једне стране богатство вишедимензионалне сарадње два народа која се преплиће у културној, војно-политичкој и економској сфери. Српска страна, несумњиво представља мање значајан субјекат у међународним односима, који је опет, успевао стицајем историјских околности и постојаности сарадње са Француском, да се наметне као важан и поуздан партнер, посебно у деценијама краја 19-ог, и током прве половине 20-ог века. Нарочито је чвориште немачко-француског сукоба који се пренео на читаву ову епоху (1970-1945), а са друге стране српско-аустроугарски спор, повезало политичке интересе два народа, француског и српског, што нас је између осталог, учинило савезницима у оба светска рата. Током 19-ог и у првој половини 20-ог века цвет српске интелигенције и културне елите се образовао у Француској, док је у самој Србији и другим српским земљама француска култура представљала образац који је подражавала српска, а у међуратном периоду и југословенска елита. У другој Југославији, за време Тита, са југословенске стране није много полагано на континуитет пријатељских односа и савезништва са Француском, док је посебно у алжирској кризи и процесу деколонизације долазило до укрштања политичких интереса руководства две земље. Са друге стране током последњих пар деценија у време југословенске кризе, дошло је до „наплате“, односно српску страну су сустигли пропусти у одржавању континуитета савезништва са Француском након Другог светског рата, посебно негативних сећања на држање званичног Београда у Алжирском рату. Професор Симић, је у том правцу похвалио претходну књигу др Петровића „Француско-југословенски односи у време Алжирског рата 1952-1964“ која је базирана на изучавању примарне архивске грађе Министарства иностраних послова Југославије, дотле не истраживане. Можда није случајно да је први југословенски брод са лиферованим оружјем за побуњене Арапе у Алжиру који је ухватила француска морнарица 1957. носио име „Србија“, што је паралелно са укупном Титовом политиком према овом францусом проблему, оставило негативног трага у јавном мњењу Париза и читаве Француске, нарочито код генерације средњих година, која је предводила земљу управо у време југословенске кризе деведесетих и има утицаја све до данашњих дана. Томе треба додати да је од победе Саркозија на председничким изборима и постављања на место министра спољних послова Кушнера, дошло до опредељења званичне политике Кеј д Орсеја да се призна Косово и прихвати Ахтисаријев план, што у претходном периоду када је у Јелисејској палати био Ширак, а премијер Доменик Де Вилпен није био случај.

Симић је указао да у француском савременом друштву постоје веома утицајни интелектуалци са великим медијским упливом, попут Левија, Гликсмана, Филкенкрота и других, који су веома мало наклоњени српској страни. Због историјских блиских веза са Русијом и Србима, француски „мондијалисти“ попут Алена Минка, виде заправо доказ да је у савременим променама „Француска стала на погрешну страну историјс“

Симић је указао да у француском савременом друштву постоје веома утицајни интелектуалци са великим медијским упливом, попут Левија, Гликсмана, Филкенкрота и других, који су веома мало наклоњени српској страни. Због историјских блиских веза са Русијом и Србима, француски „мондијалисти“ попут Алена Минка, виде заправо доказ да је у савременим променама „Француска стала на погрешну страну историјс“. У том правцу, Симић се пита где је перспектива и будућа основа француско –српских односа у нешто измењеним међународним околностима где је рецимо француско-немачки однос, заправо осовина европског јединства и где се у други план ставља њихов историјски сукоб. Да ли ће француско-српско пријатељство и савезништво остати само део историје, или чак покушано да буде интерпретирано као мит, зависи и од садашње и будуће генерације политичара, посебно српских, који би требало да пронађу модалитет грађења односа са овом западноевропском силом у новом глобализованом окружењу.

Др Миле Бјелајац је указао на мноштво историјских чињеница, које показују чврстину и интензитет пријатељства и савезништва две земље током највећег дела 19 века и у првој половини 20-ог, нарочито у време постојања Краљевине Југославије. Он се посебно задржао на везама две земље изражене у области војне сарадње, која супротно површним закључцима, није престала да буде чврста и савезничка, ни након смрти краља Александра, заправо све до 1940. године и капитулације Француске. Тада су Немци у заплењеној француској архиви, открили да је југословенски генералштаб и политичко вођство било опредељено недвосмислено ка савезницима. У случају осовинског напада планирано је отварање потенцијалног Балканског фронта и по угледу на Први светски рат одступање у случају осовинског напада ка југу, са савезничком подршком и мостобраном од Солуна. У читавом међуратном периоду, Француска је сматрана за савезницу Југославије, а маневрима војске присуствовали су, и били непосредно укључени, само француски официри. Заправо краљ Александар је још од двадесетих година увео менторство француских официра у систем обуке југословенске војске. У исто време француска војна литература била је основ за обуку и репер југословенској војсци и официрском кору. Ова сарадња своје упориште има у ранијој вишедеценијској сарадњи српске војске са француском армијом, а не треба заборавити да је први министар војни Кнежевине Србије био још средином 19-ог века француски пуковник Иполит Монден. У социјалистичкој Југославији интензитет ове сарадње није више доминантан, али је и даље значајан. У том правцу Бјелајац наводи да је седам генерала ЈНА који су заузимали високе позиције, завршило француске војне школе.

У периоду југословенске кризе деведесетих година, председник Франсоа Митеран је без обзира на сва повремена одступања дневне политике Кеј Д Орсеја, заступао чврст став, који је у принципу водио рачуна о најважнијим српским интересима. Француски официрски кор је начелно показао симпатије према српској страни, чак и у условима – као када је Кушнер заузимао важне политичке функције – када је то противречило ставовима и наредбама појединих међународних и француских политичара и администратора.

У периоду југословенске кризе деведесетих година, председник Франсоа Митеран је без обзира на сва повремена одступања дневне политике Кеј Д Орсеја, заступао чврст став, који је у принципу водио рачуна о најважнијим српским интересима. Француски официрски кор је начелно показао симпатије према српској страни, чак и у условима (као када је Кушнер заузимао важне политичке функције) када је то противречило ставовима и наредбама појединих међународних и француских политичара и администратора. То је у појединим случајевима доводило до смена појединих француских војних и полицијских команданата, јер се због својих професионалних и војничких принципа нису могли сложити са сугестијама и наредбама политичара, али су задржали интегритет и нису се огрешили о српску страну.

Историчар професор др Миле Бјелајац, указује да без обзира на измењене околности у међународном окружењу, постоје перспективе пријатељства и чак савезништва француске и српске стране, с тим да се у том правцу требају наћи нови модалитети стратешке сарадње. Он указује на велики проблем у историјској науци од преваге политичких, али непрофесионалних мотива последњих година, што посебно долази од тзв. новоисторичара. Уз помоћ медијске помпе и публицистике, историјски недовољно испитани феномени добијају историчарски и „научни“ ореол, где спомиње случај Тима Џуде и неких других западних стваралаца који заправо по вокацији и нису научни радници историчари. У том правцу је потребно да домаћи историчари и научни радници у области друштвених наука на професионалан и научан начин приђу осветљавању феномена укључујући и новију историју, користећи новоотворене архивске фондове и доступна документа. Бјелајац сматра, да књига др Петровића обухвата двовековни период односа два народа – политичких, културних, војних, економских, да је рађена на основу аутору доступних фондова, пре свега домаћих и стране и домаће литературе. Без обзира што аутор није био у прилици да користи француску архивску грађу, он сматра ову књигу веома значајну, и у датим околностима она чак претендује да буде уџбеник постављене тематике.

Петровић је напоменуо да два века нововековне историје француско-српских односа представљају тему ове научне студије. Француска спада и данас у важније светске силе и једна је од најснажнијих држава у европској историји.

Аутор књиге др Драган Петровић је напоменуо да два века нововековне историје француско-српских односа представља тему ове научне студије. Француска спада и данас у важније светске силе и једна је од најснажнијих држава у европској историји. У домену културе и доприноса светској цивилизацији то место је још израженије. Француска је имала великог утицаја на нововековну историју српског народа и без обзира што у политици, па и међународним односима, појам пријатељства је често подређен интересима, може се начелно констатовати да је од свих великих западних сила управо Француска традиционално најнаклоњенија Србима, па се условно може говорити и о пријатељству у континуитету.

У својој нововековној историји српски народ, се попут других европских народа налазио у ситуацији тражења свог места у међународном окружењу. То је био трновити пут у којем је до 1918. године доминирала борба за национално ослобођење и уједињење, паралелно са покушајима привредног и културног развоја и модернизације, имајући у виду да су пре тога Срби више векова провели под туђинским ропством. Нарочито су тешке последице у културно-економском смислу биле за део српског народа који је претходне историјске епохе провео у турском ропству. Француска култура као доминантна и европска била је упијана на српским просторима у новоослобођеној Србији баш зато што су Срби, уколико би се изразили по Јунговој терминологији, сачували свој европски архетип и под азијатским ропством, а Француска и француска култура је доживљавана као нешто најквалитетније у тој Европи, али и нешто што је пријатељско, што није туђе и освајачко.

Врхунац пријатељства и савезништва два народа сагледавамо током прве половине XX века, приближно све до 1945. године. У том епохи, нарочито током Првог светског рата и у међуратном периоду, Француска је била најважнији српски савезник и покровитељ Краљевине Југославије.

Француско-српски односи су током XIX и XX века поред билатералних релација, подразумевали и изукрштаност интереса најмање четири велика геополитичка чворишта тадашње Европе: Источно питање, француско-немачки сукоб од 1870-1945, геополитичко ривалство англосаксонских сила и Русије, те идеолошки сукоб Запад-Исток.

Француско-српски односи су током XIX и XX века поред билатералних релација, подразумевали и изукрштаност интереса најмање четири велика геополитичка чворишта тадашње Европе: Источно питање, француско-немачки сукоб од 1870-1945, геополитичко ривалство англосаксонских сила и Русије, те идеолошки сукоб Запад-Исток.

Посебно је важно истаћи да француска политика у Источном питању, односно процесу ослобађања покорених, претежно православних хришћанских народа Балкана и Блиског истока, од Турског царства, није попут Велике Британије кочила тај процес, због страха од пресудног будућег руског утицаја на тим просторима. Напротив, Француска је са једне стране далеко више и у пракси прихватала постулате о правима народа за слободу и независност, а са друге стране није у Русији видела свог главног геополитичког противника, као што је то случај са енглеском и потом и америчком политиком. Овакав однос француске политике према Источном питању је заправо последица француског погледа на Русију у којој се није видела априорно опасност и ривал, већ и могућност реализације сопствених интереса који су варирали кроз поједине историјске епохе, кретајући се од савезништва, неутралног односа, па све до повременог ривалства. Када је пак у питању преламање чвориште сукоба француско-немачког на француско-српске односе, у званичном Паризу, је нарочито после 1903. преовладао став да су Срби важни савезници по том, за Француску изузетно важном питању, нарочито од 1870-1945. године. Најзад идеолошки расцеп Европе на Запад и Исток током већег дела XX века, није се пресудно одразио на ток француско-српских односа, мада је у периоду Титове Југославије, посебно у време Алжирског проблема, оптерећивао односе две земље. Француско-српски односи свој посебан изазов имају и у најновије време, у последње две деценије, током тешких криза и ломова на Балкану. Захваљујући Митерану и традицији односа два народа током већег дела југословенске кризе, француска политика је заузела непристраснији став у односу на друге велике западне силе, а на моменте била чак наклоњена Србима. У периоду када је председник постао Ширак дошло је до извесног одступања од ове политике, док је од избора Николе Саркозија за председника Француске 2007. дошло до дисконтинуитета у двовековној традицији француско-српског пријатељства. Петровић сматра да ситуација у унутрашњој политичкој сцени Француске, уочи председничких и парламентарних избора 2012. даје реалне наде у могућност поправљања званичних односа две земље. Посебно би било значајно да српска страна, у оквиру креирања дугорочне стратегије поново означи Француску као важну западноевропску силу са којом постоје реалне предиспозиције за наставак континуитета пријатељства и стратешке сарадње.

Петровић сматра да ситуација у унутрашњој политичкој сцени Француске, уочи председничких и парламентарних избора 2012. даје реалне наде у могућност поправљања званичних односа две земље. Посебно би било значајно да српска страна, у оквиру креирања дугорочне стратегије поново означи Француску као важну западноевропску силу са којом постоје реалне предиспозиције за наставак континуитета пријатељства и стратешке сарадње.