Читајући неке социолошке чланке дошао сам до контрадикторног и врло занимљивог сазнања да је чак и расправа о кичу постала део кича. Како све то има логике нађох се у малчице незгодној ситуацији јер ми је намера била да између осталог говорим и о нисковредном стваралаштву што је једна од дефиниција кича. Ипак, у наредним реченицама акценат је на културолошкој селекцији између онога што ваља и онога што не ваља, коју колико примећујем, наш народ све више и више познаје.

Урош Вукановић: Иако са наших ципела још увек нисмо скинули блато деведесетих, све је израженија тенденција најпре младих људи да праве разлику између правих културних модела и оних безвредних који су испразни и вулгарни сами по себи, чији је једини циљ да се продају, односно, да од човека направе робу.

Дакле, иако са наших ципела још увек нисмо скинули блато деведесетих, све је израженија тенденција најпре младих људи да праве разлику између правих културних модела и оних безвредних који су испразни и вулгарни сами по себи, чији је једини циљ да се продају, односно, да од човека направе робу.

Један од доказа за то јесте и чињеница да гомила страних уметника већ из године у годину наступа у Београду, Нишу, Новом Саду и осталим местима у Србији, а да их притом прати изврсна посећеност.

Оно што мене посебно радује је и већи ниво захтевности и стандарда које српска публика очекује од гостујућих уметника што је позитивна последица веће фреквенције културних манифестација и показатељ зрелости нашег аудиторијума. Другим речима, када наш човек плати карту он жели да се добро проведе не жалећи ни за једним динаром који је за ту прилику издвојио. Наравно, неспорно је да има свако право на то.

Но, са друге стране Атлантика нашао се неко ко то право жели да оспори баш нама Србима. О коме, то јест, о чему се ту у ствари ради?

Наиме, клупко целе приче почиње да се обмотава на првом и бар ове године, последњем концерту европске турнеје популарне британске певачице Ејми Вајтхаус.

Ејми је имала у плану да европску турнеју започне концертом у престоном граду Србије на Калемегданској тврђави у склопу фестивала на коме су још наступале групе ’’Moби“ из Канаде и “ Елементал“ из суседне Хрватске.

Британска певачица, иначе, (не)лечени алкохоличар, изашла је на бину и отпевала неке од својих песама, међутим, њен наступ тешко да се могао назвати правим концертом.

Количина алкохола у њеној крви једва ју је држала на ногама док је квалитет њеног певања такође значајно опао.

Интерпретација песама, по мишљењима многих, већма је звучала као мумлање и бунцање него као певање. Тако је бар било док је “певала“ јер је добар део времена утрошила развлачећи се по бини и грлећи чланове свог пратећег бенда, често и у току саме нумере те су неке песме прекидали и започињали по више пута. Све то, видно је изиритирало српску публику те је Ејми уместо громогласних аплауза добила громогласне звиждуке. Остатак вечери су “спасили“ Канађани и Хрвати али је Ејми већ наредног дана отказала европску турнеју.

Испрва је постављено питање ко је уопште српска публика па има право да се буни и да звижди, да ли је Србима уопште дозвољено да посећују концерте…

Елем, када смо сви мислили да ће се на томе завршити прича је добила свој наставак. Наставак по имену- Челси Хендлер.

Челси Хендлер је “чувена“ америчка комичарка, глумица и списатељица, која је најпознатија по емисији “Chelsy Lately” која се даје на каналу “Е“ америчке кабловске телевизије, чији је домаћин. Челси је у једној од својих емисија дала себи за право да оспори поменуто негодовање српске публике на концерту Ејми Вајтхаус, служећи се са пуно увреда и са ни мало аргумената.

Партнери у злочину, фигуративно речено, била су још три гостујућа комичара што је иначе и концепт емисије.

Дакле, о каквим се увредама ради?

Испрва је постављено питање ко је уопште српска публика па има право да се буни и да звижди; да ли је Србима уопште дозвољено да посећују концерте и зашто је Ејми уопште изабрала Србију за почетак своје европске турнеје, додавши саркастично како је следећа станица можда Казахстан.

Затим се тежиште “шала“ пребацило на тему етничког чишћења и геноцида. Следствено томе, један од гостујућих комичара је рекао како смо ми земља у којој се десио геноцид

Затим се тежиште “шала“ пребацило на тему етничког чишћења и геноцида. Следствено томе, један од гостујућих комичара је рекао како смо ми земља у којој се десио геноцид и да му је чудно како Срби управо то не схватају као катастрофу наспрам једног пропалог концерта.

Напослетку, Челси је прво прочитавши да је министар војни Драган Шутановац након концерта написао на свом Фејсбук профилу да је концерт био срамота и разочарање, изјавила: “знате шта, ваша земља је срамота и разочарање“, притом изразивши чуђење како Срби уопште имају Фејсбук.

Уопште узев, радило се о оживљавању оне старе америчке концепције света и живота о добрим и лошим момцима и стављања не само нас већ и целог Балкана у кош пећинских људи и варвара.

Уопште узев, радило се о оживљавању оне старе америчке концепције света и живота о добрим и лошим момцима и стављања не само нас већ и целог Балкана у кош пећинских људи и варвара. Као одговор на све ово прва реч која ми пада на памет јесте – дрскост! Потоње асоцијације су и делом ароганција, безобзирност, једноумље. Но, можда је и грешка трошити превише речи на некога као што је Челси Хендлер, осредњу комичарку, нижеразредну глумицу и списатељицу, чија је најпопуларнија књига – The collection of my one-night stands – скуп прича о промискуитету, нешто налик серији “ Секс и град“, односно, нешто налик уметности. Својим закључцима само је показала тотално незнање како о Србији тако и о осталим земљама Балкана, а такође је још једна у низу која је доказала ону Ајнштајнову изреку: „само су свемир и људска глупост неограничени“.

Неограничени попут незадовољства многих људи и у земљи и у иностранству који су се на разне начине дигли против једнолинијских увреда на рачун нашег народа и онога што је у ствари само део системског етикетирања балканских народа, које улази у трећу деценију. Ратови су званично давно завршени, али бомбе нису престале да падају. Једина разлика је у томе што ове “нове“ бомбе у себи не садрже експлозив који има за циљ да сруши зграде. Напротив, ове бомбе имају за циљ да сруше оно што је у Србина остало живо откад је света и века, оно што се не да опредметити али је јаче и силовитије од било ког оружја или силе: понос, морал, љубав према отаџбини.

Зато је наш идентитет последње уточиште и последња линија фронта коју морамо чувати. А, како ћемо је чувати?!

Одговор је једноставан.

Вратити се коренима, неговати најпре свој врт!

То је нова реалност. Рат против малих народа се само преместио из једне у другу арену: духовно-информатичку сферу. Све мање и мање ће се војевати на фронтовима или у јаругама и шумама, а све више преко мас-медија. Све мање ће се бити битке за територије, а све више за душе.

Зато је наш идентитет последње уточиште и последња линија фронта коју морамо чувати. А, како ћемо је чувати?!

Одговор је једноставан. Вратити се коренима, неговати најпре свој врт! Не треба нам Гранд кањон када имамо Ђердап, не треба нам латиница када имамо ћирилицу, не треба нам Рожер Федерер или Мајкл Фелпс када имамо Новака Ђоковића или Милорада Чавића.

Напослетку, не треба нам Челси Хендлер када имамо Ивана Ивановића. Уредимо прво своју кућу, сачувајмо своје наслеђе.

Урош Вукановић: "Ратови су званично давно завршени, али бомбе нису престале да падају. Једина разлика је у томе што ове “нове“ бомбе у себи не садрже експлозив који има за циљ да сруши зграде. Напротив, ове бомбе имају за циљ да сруше оно што је у Србина остало живо откад је света и века, оно што се не да опредметити али је јаче и силовитије од било ког оружја или силе: понос, морал, љубав према отаџбини. То је нова реалност. Рат против малих народа се само преместио из једне у другу арену: духовно-информатичку сферу. Све мање и мање ће се војевати на фронтовима или у јаругама и шумама, а све више преко мас-медија. Све мање ће се бити битке за територије, а све више за душе". На слици: "Атила пролази Италијом", рад Ежена Делакроа 1843-47. године.