Немоћ пред демократијом

Миле Милошевић: Добар живот, искључиво зависи колико се човек уме «рациоанлно поставити» у односу на сад постојећа, а не нека пожељна правила друштвене игре у Србији.

Лето је можда остало једино време када разговор о добром животу изазива осмехе. Свакако ако нас не стисну врућине за које кажу да су најава надолазеће промене климе, због које ће се гајити авокадо изнад Ниша, а испод кактуси. Међутим, као и у «Западном свету» и у Србији је добар живот остао једини облик појмања смисла, и модел којим људи сами себи тумаче властити живот[1] – мало тога преостаје изван овог оквира што се жели и може разумети. При свему, онако како је замишљен сам «Добар Живот» није загарантован за све људе, па чак ни за многе државе и народе. Већ сваки народ и њихове државе проналазе неки свој пут до њега, мање или више предодређене на успех (не мало литературе постоји на тему тумачења «богатства нација» и њиховог већег или мањег успеха и задовољства у свом богатсту). У односу на ову врло сложену ствар али и наше предуго стања неуспешности у политици и економији, показују се две тезе које су у могућности да објасне зашто се нама баш тако догађа. И без чијег разрешења никако није могуће «напустити» историјски и егзистенцијално опскурну позицију у којој смо.

Тезе:

Деценијаме се пише о разним разлозима и природи  кризе у Србији.  Међутим, ад хок посматрамо два преломна тренутка битна су за данас, одлучујућа за будућност:

1. Одлука и изграђена атмосвера наводног преговарања о Европи у друштву, уместо преговарања српског друштва са Европом.

2. Пристанак на очитавање друштвеног договора као искључивог питања, само да је више новца (иначе би се садашњи друштвени договор у Србији доказао сваком грађанину, правом способношћу, изврсношћу, а и човечним, а не свињаријама, као сад, кад се законом желе штрајкови затворити у фабрике); Али у суштини, очито са «масом» новца који може надокнадити понашање грађана које је са временом конформистичком глупошћу, највише идеолога, политике, елите, идејно и масовно, сведена на изигравање, лоповлук, лажно представљање[2] – искључиво. Кратко речено, ако било ко данас у Србији жели просперирати[3], али и све очитије само опстати [4], једини  је поуздан али и преостали начин, рационално се приклонити менталитету фукаре.

«Добар Живот» није загарантован за све људе, па чак ни за многе државе и народе. Већ сваки народ и њихове државе проналазе неки свој пут до њега, мање или више предодређене на успех. На слици: "Алегорија добробити", рад Симона Вуеа, 1640. година. Фото: Википедиа.

И то, што се у Србији мало ради (на крају је преостала од транзиционих реформи тек деиндустријализација застрашујућих размера, са пражњењем читавих  насеља и градова по Србији) и заправо не вреднује урађено (само да дођу те неке донације и да се узму кредити то је једино право решење): да је онда све више реч једино, о  непостојеће величанствено огромној количини новца, која би требало на волшебан начин да се убризга у Србију (донације, кредити, инвестиције – одакле?) како би потрла, трајно преслаб друштвени производ. Не би ли сви ми опстали такви какви смо сад. А онда и Србија. А самим тим, свакако да добар живот, искључиво зависи колико се човек уме «рациоанлно поставити» у односу на сад постојећа, а не нека пожељна правила друштвене игре у Србији. А и да ни нико утицајан у Србији не жели одустати од њих. Посебно не они који имају макар неку, од мале, до стварно велике користи од тога – то је нама наша транзицја дала, затвара петљу постојећег друштвеног статус кво стања. Што би ови, то мењали? Ко им може гарантовати исту добит уз једнак ризик и цену коју морају платити! А могу и потпуно испасти из игре. При томе ту треба подвести све те интересне, адвокатске и дискурзивне коалиције које су итекако заузеле картелски положај у односу на друштво (прво да се они исплате, и само је њихова наплата важна[5]). Као што ни многима није јасно шта то неваља у држави Данској – шта нам дух жели рећи? Али кренимо редом, од прве тезе – шта нам она каже?

Теза 1. Онеспособљавање чином увођења преговарања о Европи у друштво

Заправо, ова теза показује, да са таквим ставом у потпуности онеспособљавамо властито друштво и умртвљујемо, дегенеришемо и ослобађамо одговорности властите друштвене снаге, сводећи се на провинцију и полигон туђих интереса. Очите су основне у тој тези две ствари: да ми Срби нисмо способни за нормално управљање сами собом – властитом државом и друштвом (тзв «слаба држава») и друго, да нам је зато потребан посредник између нас и нас самих, који ће нам рећи, шта је нормално, а то је већ ненормално. Али слободно се може рећи да и у пракси ово функционише тек само на «магијски» начин, са пуким придодавањем префикса «европско» свему и свачем чему се учини да треба та «снага» (од партија, преко закона, варошица, … чак РТС-ов ЕПП програм), а заправо се искључиво ту легитимизује лош статус кво, и чудесно остварује само поспешење туђих интереса, али нипошто животних и националних интереса самих Срба. Него, како видимо, ови само пропадају, све брже (и они краткорочни али и они дугорочни – од цене хране, комуналија, до читавих друштвених подсистема, школства – суманут раст броја безвредних приватних школских института, здравства …).

Осим фантастичне карикатуралности овакве праксе, кријући се иза потпуно посебне, велике и врло озбиљне теме синхронизације Србије са ЕУ али која је тек на могућем дневном реду, када Србија отпочне преговоре, њена елита буквално «прчка» по крајње комплексном систему, какво је по себи свако модерно друштво и држава.На слици: "Алегорија Европе", Франческо из Солимене

Значи, осим фантастичне карикатуралности овакве праксе, она кријући се иза потпуно посебне, велике и врло озбиљне теме синхронизације Србије са ЕУ али која је тек на могућем дневном реду, када Србија отпочне преговоре, буквално «прчка» по крајње комплексном систему, какво је по себи свако модерно друштво и држава. Посебно у случају Србије којој је узурпиран део територије и окупиран од највећег војног савеза, и економски и људски исцрпљена. И уместо да се бавимо реалним параметрима живота у Србији који захтевају читав спектар мера. Рада на њима. Релне одговрности. Уместо тога Србија потмуло и све теже грца у лажима картелизоване елите и губљењу времена и ресурса, док сваким даном постаје све јасније, да је перспектива живота у Србији све једноставнија и да се састоји од: кратког, лошег и насилног живота људи маргинализованих друштава осакаћених да раде нискотехнолошке послове у светској подели рада па било то и у Европи.

Утолико Србија муку мучи са демократским дефицитом елите која у потпуности злоупотребљава све па и саму идеју демократије. Безодговорна, лажљива, али и тупа и крадљива елита, неспособна за животно вредне резултате, држи уцењеним наводном демократијом цело друштво, неспремна да распише изборе када им је за то време – а у демократији је то, када је политика исцрпљена: кад не даје резултат, а не када је датум – то је само последњи рок до кад се морају изложити провери. Иначе, ако и овај волшебно пропусте, онда је побуна без икакве разумне сумње легално средство. И зато ова власт већ подуже није легитимна, ни мера разума.

Теза 2. Немогућ је добар живот у систему са лошим друштвеним договором

Поновимо: Рационални избор понашања захтева од грађана да се фукарски односе ако желе добар живот према другим људима, институцијама, општем интересу; Затим пуко проширена фама о само недостатку новца као проблему овог друштва у коме зато ништа не треба ни мењати у систему и понашању актера, ма колико је неуспешан, представља ако га нацртамо, круг, док, изван њега ће се налазити, јер га нема, и то на већем растојању, неко икс, које представља жељену масу новца излаза из круга кризе. Даље, што је сума новца већа. Зар онда, већ ова нацртана ситуација неоцртава о колико је сулудом концепту реч, јер како „нешто“ може променити кретање по кругу, ако се налази изван њега самог? На кој волшебан начин може то икс ући у круг, а и сви добро знамо да десетине или стотине милијарди нико неће инвестирати у Србију ни сад ни кумулативно за двадесет година? Ето, толико је и смислена званична политика, на коју у суштини пристају уцењени грађани, који сањају бољи живот. И пристају да буду поткупљени таквим лажима. А све је боље – има више изгледа управо од тога, јер се мора разумети и напокон прихватити да се сам постојећи круг треба и мора безусловно прекинути, ако стварно желе излаз (а тиме и цео садашњи картел моћи истиснути који заговара политику имагинарног живота; и без онемогућавања лажних односа и интереса који они презентују нема излазне стратегије, јер ће на крају тај круг коначно и нужно потпуно атрофирати у спиралу пада, кад исцрпе постојеће патрљке ресурса и презадуже се, а онда неће бити ни за пензије, вероватно ће мање бити него на КиМ, ни за друге елементарне подсистеме друштва, а тек колико ће тад бити безнадежно?).

фуснота 1. (уз ограду да је то једна школа мишљења, а свака интуитивно нарцисоидно форсира вредносне особине и праксе друштва коме припада)

БДП по глави становника у хиљадама долара пет година пре опстанка.

Преживљавање у односу на благостање. Извор: Р. Инглхарт, 1997.

Распоред вредности

Упутнице:

[2] Лажно представљање – тај друштвени помак (та пукотина) је више уочена у књижевности кроз Одету – М Пруста, Крула – Т Мана, Жидове «Коваче лажног новца» – тај светски новум «несвесног» – «одетизације света»: самопоуздање површности и материјалности код нас би по други пут (први рат и сад) ову симболизацију могла да врши Јелена Карлеуша у име читаве касте новобогаташа политичара, естраде, медија и њихових образованих трабаната.

[3] Од тајкуна до читаве «масе» администартиваца, политичара, медија, аналитичара, НГО, спрегнутих у интересне, адвокатске и дискурзивне коалиције, у евидентном картелском односу према друштвеној укупности (зар није гротескно кад мрежа НГО чија је мисија борба против сиромаштва одржава семинаре у бесним условима а ни једног од тих људи нема пас зашта да уједе, него и беду претварају у хонораре и бесне проводе).

[4] Уцењена већина која је истовремено у својој безбрижности и површности по изборном понашању, и недвосмислено онда тад поткупљена већина, и то празним обећањима бољег.

[5] За њих је Држава у нашим условима искључиво посед са елементима државности, зато ни немају обзир према Уставу, јер се не поклапа са могућношћу максимализације интереса – види нпр за картелизацију уопште – Mancur Olsen «Успон и сумрак народа».