У последње време официјелни Београд много говори о унапређењу српско-азербејџанских односа, и на разне начине – па и неумесним подизањем споменика бившем председнику Aзербејџана, Хeјдару Алијеву, у центру престоници Србије – ради у прилог томе. Свакако, мотив за вођење такве политике је и чињеница да обе земље имају интерес да бране какве-такве остатке међународног права, према коме је територијални интегритет држава – осим оних комплексних, чије (кон)федералне јединице имају основ за самоопредељење, као што је случај са БиХ – неприкосновен. Друга компонента напрасне љубави српских власти према Азербејџанцу има економску природу. Та земља, релативно богата нафтом, пружа профитни потенцијал нашој привреди, и што је за власт још важније, њеним миљеницима из сфере бизниса.

Драгомир Анелковић: Азербејџан је до 2007. године тотално зависио од руског система нафтовода, што је био плод енергетске политике из совјетског периода. Такво стање није било у складу са настојањем Азербејџана да увек има алтернативу. Отуда, у духу политике ослањања на више спољних фактора, азербејџанске власти су са Американцима ушле у реализацију пројекта изградње нафтовода Баку–Тбилиси–Џејхан, до турске средоземне обале. Ипак, да не би револтирали Москву, упорно су истицале да ће и после завршетка новог нафтовода Руска Федерација остати стратешки партнер Азербејџана у вези са транспортом нафте.

Наравно, не треба занемарити ни азербејџанске донације, на које се, када је страни новац у питању, више него понизна српска власт, лепи као на магнет. Међутим, не треба занемарити ни фасцинираност Бориса Тадића – који умишља да је мали Тито, вичан међународном балансирању – спољнополитичком вештином Хејдара Алијева, који је настојао и успевао да развија добре односе како са Русијом, тако и са САД и другим релевантним силама, али и да притом његова земља остане самосвојна. Таква политика је имала и своју енергетску димензију. Занимљиво је осврнути се на њу, али и делимично преко ње, сагледати азербејџански спољнополитички прагматизам у пуном сјају. И као контраст њему, до које мере је српски председник помешао спољнополитичке „лончиће“.

Енергетско-спољнополитичка диверсификација

Азербејџан је до 2007. године тотално зависио од руског система нафтовода, што је био плод енергетске политике из совјетског периода. Такво стање није било у складу са настојањем Азербејџана да увек има алтернативу. Отуда, у духу политике ослањања на више спољних фактора, азербејџанске власти су са Американцима ушле у реализацију пројекта изградње нафтовода Баку–Тбилиси–Џејхан, до турске средоземне обале. Ипак, да не би револтирали Москву, упорно су истицале да ће и после завршетка новог нафтовода Руска Федерација остати стратешки партнер Азербејџана у вези са транспортом нафте.

Ствар је била у томе да је Х. Алијев, настојећи да са Русијом поправи нарушене односе (поремећене услед деловања претходног азербејџанског режима), 1996. године закључио са Москвом споразум који је предвиђао да ће Баку преко Русије дугорочно транспортовати гро своје нафте (коју према тзв. Уговору века из 1994. године, експлоатише групација западних, руских, арапских и азербејџанских компанија). Уосталом, тада другачије нафту, у одговарајућим количинама, и није могао да износи на светско тржиште. Радило се само о томе да је Азербејџан – у околностима када је споменута нова енергетска траса још постојала само у америчким плановима – заузео начелну позицију да ће и у будућности, ако се појаве нове енергетске трасе, и даље доминантно бити окренут Русији. Но, споразуми су једно а њихова реализација је нешто сасвим друго. Поготово онда када се развије ваљана „излазна стратегија“.

Поставља се питање: како је Москва олако допустила да Азербејџан дође у тако погодан нафтно-транспортни положај? Са свим геополитичким аспектима које то има? Када се упустио у пројекат који задовољава његове потребе, Баку је показао спремност да се упусти и у много опаснију игру по интересе Русије. Уз свесрдну америчку подршку, ушао је у преговоре са Казахстаном о изградњи нафтовода испод Каспијског мора. Он би тој великој и енергентима пребогатој земљи Средње Азије омогућио да такође постане независна од Русије у вези са извозом свог главном блага, а Азербејџану да постане прворазредна зона транзита нафте за Европу, са свим стратешким и економским значајем који то има. На слици: "Нафтни пожар код Сураканија, близу бакуа", Колорисана фотоштампа спочетка ХХ века.

Илхам Алијев, син и наследник Хејдара Алијева, наставио је његовим путем вођења вишеслојне спољне и енергетске политике. Већ у лакшим условима, на основу онога што је његов отац постигао, наставио је умешно да балансира међу великим силама. Уосталом, када је нови нафтовод завршен, Азербејџан се нашао у удобном положају да свој извоз може да усмери преко две магистралне трасе. Паралелно са побољшањем политичких, економских и војних односа са Руском Федерацијом, сада већ из позиције некога ко на функционалним основама има солидан стратешки значај, већи део своје нафте је преусмерио ка западном нафтоводу који делимично иде преко његове територије. Опет, није потпуно прекинуо ни са испорукама нафте руским партнерима.

Нафтни покер

Поставља се питање: како је Москва олако допустила да Азербејџан дође у тако погодан нафтно-транспортни положај? Са свим геополитичким аспектима које то има? Када се упустио у пројекат који задовољава његове потребе, Баку је показао спремност да се упусти и у много опаснију игру по интересе Русије. Уз свесрдну америчку подршку, ушао је у преговоре са Казахстаном о изградњи нафтовода испод Каспијског мора. Он би тој великој и енергентима пребогатој земљи Средње Азије омогућио да такође постане независна од Русије у вези са извозом свог главном блага, а Азербејџану да постане прворазредна зона транзита нафте за Европу, са свим стратешким и економским значајем који то има.

Но, без обзира на све наведене примамљиве разлоге, прорачунати Баку је одустао од учешћа у изградњи „Транскаспијског нафтовода“. То је урадио услед озбиљног противљења Русије, која и те како има могућност да покаже свој бес када су погођени њени витални интереси. А то би се десило, чак и пре најновијег великог узлета Русије, када би њена доминантна позиција у вези са снабдевањем европских потрошача централнозаијском нафтом (чији значај ће тек доћи у пуној мери до изражаја у наредним деценијама) била угрожена.

У целу комбинацију Азербејџан је, по свему судећи, ушао са коцкарским намерама како би лакше завршио оно што је био његов приоритет (завршетак свог нафтовода), него што је рачунао на успех замишљеног каспијског мегаломанског подухвата. А речено објашњава како је Баку успео неометано да изгради жељени нафтовод, односно да избегне да чим је почео да га гради, Русија не прекине транспорт његове нафте својим системом цевовода, те му тако нанесе велику економску штету. Москва је знала да би га тако потпуно гурнула од себе у руке САД, и проузроковала већу штету. Уместо мање битног конкурентског нафтовода до азербејџанских нафтних поља (која у светским размерама нису нарочито значајна) добила би транскаспијски нафтовод до огромног енергетског богатства Средње Азије, који би, уз асистенцију Азербејџана, био под контролом Америке.

Како се Баку, и поред тога – поготово после Грузијског рата увиђајући колико је опасно изазивати Русију – уистину труди да буде кооперативан у односу на велику суседну силу, и она се према њему понаша све срдачније.

Наравно, иако је таква политика дала резултат, она није могла да не доведе, ма колико се Баку трудио да се то не деси пошто је нормализовао односе са Москвом, до поновног захлађења међусобних односа. Но, данас када је Азербејџан на енергетском пољу истерао своје, нови председник је исправно проценио да му се исплати да максимално побољша односе са Русијом. Па је према њој заузео умилни став. Опет, и Москва је свесна да Азербејџан сада има још већу геополитичку тежину, и да са њим у складу са тим мора да се опходи. Поново може да се укључи у, без њега неоствариве, планове о изградњи нафтовода до Средње Азије, а сада већ има сопствени, у мирнодопским условима недодирљиви нафтно-извозни канал. А како се Баку, и поред тога – поготово после Грузијског рата увиђајући колико је опасно изазивати Русију – уистину труди да буде кооперативан у односу на велику суседну силу, и она се према њему понаша све срдачније.

Илхам Алијев се ипак труди да очува савезничке односе са Турском и врло блиске везе са САД. Тиме не само да демонстрира да, без обзира на „проруски“ курс, не одустаје од спољнополитичких постулата свога оца, већ и да истински у добром функционалном стању одржава мостове према „другом царству“, као основ за притисак на Русију у вези са њеним ставом према азербејџанско-јерменском конфликту, али и могућност да, ако се покаже да је то интерес његове земље, повуче радикалан потез и крене ка истинском савезништву са САД и НАТО-ом. У том контексту треба гледати и на одлучну опредељеност Азербејџана да остане део пројекта „Набуко“.

Ако буде изграђен евроатлантски магистрални гасовод, којим би са Блиског Истока и из Каспијског региона гасом био снабдеван знатан део Европе, Азербејџан истрајно тврди – било то право или не Русији – да ће преко њега извозити већи део свог гаса.

Од обнове територијалног интегритета до „Набука“

Успон Русије поклопио се са периодом владавине Илхама Алијева, а он је и пре недавног кавкаског рата (2008) схватио да, ма колико се имала америчка подршка, без Москве Азеребејџан не може – ни силом, ни на друге начине – да постигне ништа у вези за обновом свог нарушеног територијалног интегритета. Тако да и у томе лежи део разлога његовог приближавања Русији.

То што Азербејџан јача своју војску и некада делује као да је спреман да је употреби, очито је само у функцији јачања преговарачке позиције. Баку је свестан да решење питања Нагорно-Карабаха – територије настањене Јерменима коју су бољшевици доделили Совјетском Азербејџану, а која се после распада СССР-а осамосталила, мада нема међународно признање – и околних крајева са азербејџанском већином освојених од стране Јермена током рата, мора ће у некој форми да буде прихватљиво за обе стране у спору, као и за Русију.

Стога, азербејџанска администрација решење намерава да тражи за преговарачким столом, уз кључну улогу Русије. У том контексту треба гледати и на недавне азербејџанско-јерменске сусрете у Москви, ма колико се на граници често звецкало оружјем, као и на упорно настојање Бакуа да подсећа руску власт да има прилично лагодну позицију, која му у складу са (не) уважавањем његових виталних националних стремљења омогућава да се приволи „другом царству“.

Настојећи, и то не само ради решавања питања отцепљене провинције, да побољша односе са Русијом, И. Алијев се ипак труди да очува савезничке односе са Турском и врло блиске везе са САД. Тиме не само да демонстрира да, без обзира на „проруски“ курс, не одустаје од спољнополитичких постулата свога оца, већ и да истински у добром функционалном (а не само теоријски заснованом) стању одржава мостове према „другом царству“, као основ за притисак на Русију у вези са њеним ставом према азербејџанско-јерменском конфликту, али и могућност да, ако се покаже да је то интерес његове земље (или режима), повуче радикалан потез и крене ка истинском савезништву са САД и НАТО-ом. У том контексту треба гледати и на одлучну опредељеност Азербејџана да остане део пројекта „Набуко“. Ако буде изграђен (евроатлантски) магистрални гасовод, којим би са Блиског Истока и из Каспијског региона гасом био снабдеван знатан део Европе, Азербејџан истрајно тврди – било то право или не Русији – да ће преко њега извозити већи део свог гаса.

После почетне еуфорије и националистичке заслепљености изазване неочекиваним стицањем независности, азербејџански владајући кругови, као и неких других исламских држава осамостаљених од Русије, сетили су се историје.На слици. "Сеоски празник", рад А. Азимадзеа 1935. година.

Геополитичка црвена линија

Наравно, специјалне стратешке везе са Турском и САД, паралелне са онима са Русијом, доприносе и јачању економског а не само геополитичког положаја земље. Уједно, Баку настоји и да независно од Москве развија специјалне везе са значајним играчима на постсовјетском простору, као што су Украјина и Казахстан. Не треба наглашавати, то све – од кокетирања са Вашингтоном до аутентичне политике на постсовјетском простору – не наилази на одушевљење у Кремљу, али Азербејџан је већ у претходном периоду разбио лед и постао самосвојни фактор, па му таква позиција омогућава да без већих последица игра своју игру, док год не пређе црвену линију угрожавања руских виталних интереса.

Опет, Азербејџан се данас упадљиво труди да ту линију не пређе, па и да се од ње што више удаљи. Колико год сарађивао са Турском и Америком, настоји да се због тога Москва превише не узнемири. Ма колико да самостално, ван политичких и интегративних оквира на постсовјетском простору (Заједница независних држава, Организација договора колективне безбедности, Евроазијска економска заједница), на којима инсистира Русија, ради на развијању добрих односа са бившим чланицама совјетске федерације, то чини тако да Кремљ његово деловање не схвати као непријатељско. Једна ствар је штитити своје интерес понаособ и због тога кокетирати са конкурентским силама, а друга је систематски бити део неке шире геополитичке игре, усмерене против Русије. Москва је тога добро свесна, и у складу са тим предузима начелне или врло снажне контрамере. А за земље у њеној сенци, огромна је разлика у последицама које из тога произлазе.

У време када је Русија била много слабија, а Баку сматрао да му се исплати учествовање у америчким војно-политичким замислима на простору некадашњег СССР-а, са Грузијом, Молдавијом и Украјином, створио је регионалну организацију – ГУАМ. Њена сврха била је да колико-толико парира Русији у њеном дворишту. Тој организацији је 1999. године приступио и Узбекистан, и она је тако постала ГУУАМ. Међутим, увидевши да Русија стаје на ноге, изузев Грузије и Украјине, остале чланице готово да су игнорисале њено постојање. ГУУАМ им је служио као монета за поткусуривање са Руском Федерацијом, односно преговарачки адут. Штавише, и пре него што је Москва отворено демонстрирала ко је газда у региону, тј. да упркос вољи Вашингтона може у свом дворишту да спроведе оно што науми, ГУУАМ је почео да се осипа. Схвативши да му се много више исплати темељно партнерство са Русијом неко са САД, из његових редова иступио је Узбекистан (па је ГУУАМ поново постао ГУАМ). Што се Азербејџана тиче, он то формално није учинио, али фактички као и да јесте.

Несумњиво, Баку не жели ни да се замера Вашингтону, али је раскрстио са намерама да, макар у догледно време, учествује у играма које Москва може да схвати као непријатељске. Схватио је ко је главни велики играч у зони у којој се налази, и у складу са тим доследно, али не полтронски већ државотворно, поступа.

Превазилажење ирационалних страхова

Несумњиво, Баку не жели ни да се замера Вашингтону, али је раскрстио са намерама да, макар у догледно време, учествује у играма које Москва може да схвати као непријатељске. Схватио је ко је главни велики играч у зони у којој се налази, и у складу са тим доследно, али не полтронски већ државотворно, поступа.

Још нешто је од значаја. После почетне еуфорије и националистичке заслепљености изазване неочекиваним стицањем независности, азербејџански владајући кругови (као и неких других исламских држава осамостаљених од Русије), сетили су се историје. Неодмерено бежећи од ослабљене Персије која им више није била претња, а на основу ирационалног страхова генерисаног у прошлости, када је та држава била моћна те их је угрожавала, азербејџанска канства су почетком 19. века олако пала у руке тада снажне и империјално настројене Русије. Исто то, само са другим „ловцем“ уплашених државица, могло је да се деси на прелазу из 20. у 21. век са Азербејџаном и другим муслиманским бившим „протекторатима“ Русије.

Москва, иако штити своје геополитике и геоекономске интересе, као и руску популацију у бившим совјетским републикама, много је мања претња по њихов суверенитет од Вашингтона, који на све стране жели да слабије земље укључи у свој систем хијерархије међу државама, односно да их сведе на ранг марионетских творевина. Русија, иако жели да се реафирмише као велика сила, ипак не испољава империјалне претензије. И у томе се разликује од САД. Тога су у Баку – пошто су се надисали свежег ваздуха независности и прошли кроз фазу бежања од бивше метрополе – на прави начин свесни.

Русија је остала важан партнер Азербејџана, али он је створио оперативне линкове и са другим великим силама, односно са једином суперсилом током 90-их година и почетком првог миленијума текућег века.

Азербејџански спољнополитички и енергетски биланс

На крају ове кратке анализе енергетске и спољне политике Азербејџана, можемо да констатујемо да је она, од када је том земљом завладала династија Алијевих, вођена врло рационално. Х. Алијев је настојао да обнови добре везе са Русијом, али и да истраје у постављању темеља за вођење самосталне енергетске а не само спољне политике његове земље. Повлачећи храбре, некада и врло ризичне потезе, у томе је успео упркос негодовања Москве. Русија је остала важан партнер Азербејџана, али он је створио оперативне линкове и са другим великим силама, односно са једином суперсилом током 90-их година и почетком првог миленијума текућег века.

Илхам Алиејев је већ могао да поступа другачије. Уосталом, и прагматизам је то налагао. Прво, Путинова Русија са којом је он имао посла, много је моћнија и борбенија од Јељцинове. Друго, Алијев Јуниор је без ризика по пуну националну самосталност могао много ближе да сарађује са Русијом него његов отац. Хејдар се од ње већ довољно, и начелно, и спољнополитички, и енергетски-инфраструктурално удаљио, те у тим областима изградио стабилну азербејџанску позицију, па је Илхам могао много чвршће да стисне руску шаку а да азербејџанска рука не изгуби маневарски простор.

Данас је Русија, умногоме на основу резултата из епохе Алијева Старијег, доста значајнији спољнополитички и економски партнер Азербејџана него у његово доба. Са њом је Баку успоставио и војну сарадњу, што је раније било незамисливо. Очито, у Бакуу мисле да ће таква политика, у контексту новостворене регионалне и глобалне констелације снага, дугорочно допринети заштити приоритетних интереса земље, а неће нанети никакву штету њеном суверенитету.

Укратко, данас је Русија, умногоме на основу резултата из епохе Алијева Старијег, доста значајнији спољнополитички и економски партнер Азербејџана него у његово доба. Са њом је Баку успоставио и војну сарадњу, што је раније било незамисливо. Очито, у Бакуу мисле да ће таква политика, у контексту новостворене регионалне и глобалне констелације снага, дугорочно допринети заштити приоритетних интереса земље, а неће нанети никакву штету њеном суверенитету. Другим речима, она погодује борби за макар и само формално осигурање територијалног интегритета Азербејџана, као и брзом економско-цивилизацијском напретку те земље. Радикалним потезима и неодмереном политиком противној вољи Русије, није могуће ништа корисно учинити на првом пољу, а засигурно би била проузрокована штета на другом. Штавише, тиме би биле и умањиване шансе Бакуа да у перспективи, уз помоћ Русије, промени бар нешто када се ради о последицама пораза у рату са Јерменима (а за разлику од Јерменије, Азербејџан је спреман да преговара и о подели спорних територија).

За разлику од Азербејџана, Србија је у америчкој сфери утицаја. Разлика је и у томе што Баку са Москвом није имао никакве директне неспоразуме око темељног националног интереса – очувања територијалног интегритета државе.

Српске и азербејџанске фигуре на евроазијској табли

Време је да оно што смо рекли о Азербејџану повежемо са Србијом. Азербејџан се налази у руском – како посматрано историјски тако и када се ради о садашњости – дворишту. Штавише, спада у ред постсовјетских држава које се и директно граниче са Руском Федерацијом, а у раној фази независности од ње је био и изразито економски зависан, пошто је кључни фактор његовог девизног прилива, извоз нафте, готово потпуно зависио од Москве. У таквим околностима, разумљиво је што је Баку желео да се у некој мери дистанцира од Русије и умањи свеколику зависност од ње. Промишљеном политиком то је и постигао, да би, онда када је консолидовао независност и отклонио могућност да дође у подређен положај, са Руском Федерацијом успоставио одличне односе.

За разлику од Азербејџана, Србија је у америчкој сфери утицаја. Разлика је и у томе што Баку са Москвом није имао никакве директне неспоразуме око темељног националног интереса – очувања територијалног интегритета државе. С друге стране, Америка је током 90-их година непосредно деловала против јединства српског етничко-државног простора – помажући српске непријатеље, слабећи санкцијама српски економски и војни потенцијал, па и укључујући се у ратна дејства против Срба – да би таква политика кулминирала 1999. године њеном масовном агресијом на Србију, са циљем да јој отме део територије.

Док Азербејџан суштински нема разлоге за љутњу на Москву, Срби имају много основа да буду кивни на Америку. И не ради се ту само о емоцијама произашлим из прошлости, већ и о томе да САД настављају да воде антисрпску политику. Јер, док Русија – ма колико тежила економским и геополитичким решењима која штите њене интересе у регионалним и глобалним размерама – у пуном обиму прихвата независност Азербејџана, Вашингтон настоји да Србију сведе на свој протекторат.

Азербејџан је могао да у извесној мери буде незадовољан због веће наклоности Русије према његовим јерменским непријатељима (због иритирајућег односа режима у Баку раних 90-их година према Москви, утицаја јерменске дијаспоре у Русији, хришћанске солидарнсоти), али она никада није попримила карактер пружања отворене подршке тој страни у сукобу. Уз то, макар делимично из истих разлога као и Русија (пре свега услед деловања јерменске дијаспоре), али и фактора хладноратовског наслеђа (Јермени су се за разлику од Азербејџанаца брзо и демонстративно ратосиљали остатак комунистичког система, те су већ крајем 80-их година вешто усвојили реторику која је годила Вашингтону) – западне земље су такође биле благонаклоне према Јерменима, па у том погледу њихово понашање није било у контрасту са руским.

Све у свему, док Азербејџан суштински нема разлоге за љутњу на Москву, Срби имају много основа да буду кивни на Америку. И не ради се ту само о емоцијама произашлим из прошлости, већ и о томе да САД настављају да воде антисрпску политику. Јер, док Русија – ма колико тежила економским и геополитичким решењима која штите њене интересе у регионалним и глобалним размерама – у пуном обиму прихвата независност Азербејџана, Вашингтон настоји да Србију сведе на свој протекторат. Упорно покушава да нас на неки начин увуче у НАТО и тако успостави спољни оквир неоколонијалне контроле, док нам на унутрашњем плану натура разне видове аутономија и регионализације, али и вођење по евроатлантске центре моћи погодне културно-идентитетске политике, како би били створени механизми самоконтроле који би спречили еманципацију Србије и у наступајућој другачијој констелацији међународних односа.

Не треба ни рећи, Русија се не упиње да обликује идејни миље Азербејџанаца нити да им наметне по њу а не њих сврсисходна административна, политичка и друга унутрашња решења, као што ни не поткопава територијални интегритет закавкаске земље о којој говоримо, док САД све то, и то у драстичним размерама, као што добро знамо, раде нама. Ипак, Баку је енергично деловао у прилог еманципације од Русије, како би то острво у мору руског утицаја развило своје самосталне политичке и енергетске трасе. Србија, нажалост, када се ради о Америци, поступа другачије.

Америка нам чини зло, а наша власт се снисходљиво односи према њој. Номинално, настоји да гради и са другим земљама, укључујући и Русију, стратешка партнерства, међутим то ради јалово. Упорно остаје у сенци Америке и НАТО-а. Власт то правда нашим евроинтегратвиним тежњама, те потребом да задовољи Брисел који је, опет, у тесним савезничким везама са САД.

Погрешно штиво за охолог понављача

Америка нам чини зло, а наша власт се снисходљиво односи према њој. Номинално, настоји да гради и са другим земљама, укључујући и Русију, стратешка партнерства, међутим то ради јалово. Упорно остаје у сенци Америке и НАТО-а. Власт то правда нашим евроинтегратвиним тежњама, те потребом да задовољи Брисел који је, опет, у тесним савезничким везама са САД. Донекле то стоји. Но, прво, поставља се питање зашто би евроунијатске тежње стављали изнад својих виталних интереса? Поготово сада када евроатлантску зону потреса застрашујући кризни земљотрес. Друго, у свему има и много лично-партијских калкулација наших актуелних властодржаца, доведених на власт од стране запада и од њега – делимично и преко опсежног пропагандног апарата инсталираног у Србији (медији, невладине организације) – одржаваних на челу државе (што посебно постаје битно како се приближавају избори).

Азербејџаном управља династија Алијевих, која том земљом суверено влада (сада се бавимо спољном политиком а не аутократским стилом тамошње власти), и иако се труди да прави прагматичне спољнополитичке комбинације, није експонент страних сила. Србијом управља марионетска елита, која је органски везана за Запад. Отуда, и њен простор за спољнополитичко деловање је врло ограничен. А Србија, да парадокс буде већи, има много већу потребу да, прагматично делујући, покуша да се дистанцира од Америке и дела Европе него Азербејџан од Русије. Зашто је тако већ смо говорили, а да се сада, окончавајући ову причу, у пар реченица још једном позабавимо актуелним стадијумом српско-азербејџанских односа.

Тадић нема храбрости да Србију одлучно поведе путем удаљавања од онога ко јој је претња. Он учини тек по неки корак у том правцу да би извукао неки тактички уступак од својих ментора, али се не усуђује да заигра стратешки.

Штавише, обично направи два корака назад пошто учини један напред.

Да ли сарадња са том земљом Београду пружа могућност да нешто научи о томе како треба водити мудру политику? Сигурно. Вероватно неостварени маршал Тадић то увиђа, и због тога је срећан. Угледајући се, макар и стерилно, на Алијева, можда ће у својим очима у још више деловати као Броз. Но, ту се налази кључни проблем.

Тадић нема храбрости да Србију одлучно поведе путем удаљавања од онога ко јој је претња. Он учини тек по неки корак у том правцу да би извукао неки тактички уступак од својих ментора, али се не усуђује (или из идеолошких или неких других разлога неће) да заигра стратешки. Штавише, обично направи два корака назад пошто учини један напред. Стога, плашим се да ће од Алијева Јуниора и инспиративног дела његовог преминулог оца, покушати да научи оно што за Србију није од приоритетног значаја, тј. како се дриблује са Русима. А Србији, бар сада, то не треба. Србији очајнички треба да се усуди да шутне лопту у смеру америчког гола! Нису нам претња Руси, већ су за нас то, стоструко опасније него северни велики брат у случају Азеребјџана, Американци и њихови европски клијенти!

Нису нам претња Руси, већ су за нас то, стоструко опасније него северни велики брат у случају Азеребјџана, Американци и њихови европски клијенти! На слици: "Бој фрегате Флора у заливу Пицунда против три турска пароброда 1853. године", рад А Богољубова из 1854. године.