Нескривеном настојању Америке да контролише Европу, и кад год може преко Европске уније спроводи своје циљеве, (полу)отворено супротстављају се водеће државе Старог континента, попут Немачке, Француске и Русије, које свој интерес виде у чвршћој сарадњи. Било да је реч о економији и једном од најактуелнијих питања – снабдевању гасом, о политичким и безбедносним интересима везаним између осталог и за трусно подручје Балкана које је из разних разлога одувек привлачило пре свега Немачку и Русију које су тражиле излаз на такозвана “топла” и отворена мора на европском правцу. Виши стручни сарадник др Драган Петровић, аутор 23 књиге везане за Русију, Немачку и Француску и њихову политику, у разговору за “Актер” говори управо о стратешким интересима сарадње ових трију држава и њиховом утицају на нов европски поредак који нема за циљ угрожавање ЕУ, већ јачање Старог континента у односу на САД.

“Не постоји институционализована или било која званична форма организовања и идентификације земаља тзв. Нове Европе. Ради се о општем називу за углавном бивше социјалистичке државе из Источне и Југоисточне Европе, које су последње две деценије прихватиле транзициону улогу, Вашингтонски консензус економске реформе, односно неолибералне постулате и америчку доминацију"

Драган Петровић: “Русија и Европска унија имају стратешке интересе сарадње, посебно када се ради о најважнијим континенталним силама које чине ЕУ, пре свега Немачке и Француске. Ове западноевропске земље, а посматрано и ЕУ као целина, имају светско стециште знања и капитала, али им недостају ресурси, нарочито они капитални са којима располаже Русија. Поред тога постоји обострани интерес сарадње у низу других области укључујући и безбедност. Америчка политика истрајава на томе да омете природан ток интересне стратешке сарадње водећих западноевропских сила и Русије”.

На који начин?

Драган Петровић: Вашингтон покушава да инсталира ракетни штит у Источној Европи, да има пресудан утицај на слабе режиме источноевропских државица, чије су економије већ озбиљно девастиране применом тзв. шок терапије и Вашингтонског консензуса, економских мера неолибералне економије које су наметане последњих неколико деценија. Та политика нарочито је форсирана на Балкану, који је услед притисака англо-америчке политике, у неким случајевима нарочито деведесетих и Немачке, битно уситњен на више државица и полузависних протектората, као што су Црна Гора, Косово, па и Македонија. С друге стране је вештачки споља форсирана јединствена Босна и Херцеговина, где се супротно процесима који су форсирани у СР Југославији и Србији, а то је дезинтеграција и децентрализација, форсира унитарност на вештачки начин.

Политика Вашингтона произвела је још једну поделу која није везана само за Балкан, већ и за континент у целини – Нову и Стару Европу. Шта је то Нова Европа и које је земље чине?

Драган Петровић: Не постоји институционализована или било која званична форма организовања и идентификације земаља тзв. Нове Европе. Ради се о општем називу за углавном бивше социјалистичке државе из Источне и Југоисточне Европе које су последње две деценије прихватиле транзициону улогу, тзв. Вашингтонски консензус економске реформе, односно неолибералне постулате и америчку доминацију.

Највећи број тих земаља учлањен је у ЕУ. Како се то седење на две столице одражава по њих?

Драган Петровић: Иако је највећи део њих и формално постао чланица ЕУ, те земље са друштвом у транзицији прихватиле су амерички рецепт реформи, Вашингтонски консензус и шок терапију. Доживеле су економске проблеме, раслојавање и презадуженост, посредовање и надзор ММФ-а, те редовно већу везаност за Вашингтон него за политичке центре Старе Европе Берлин и Париз, па чак и Брисел или Стразбур као персонификацију средишта ЕУ.

Док се Стара Европа, а пре свега најјаче силе које је чине Немачка и Француска, а у мањој мери и Италија и Шпанија, односи према ЕУ као новом облику еманципације у односу на САД, задржавајући при том и ниво сопственог државног интегритета и суверености, земље Нове Европе постају полузависне слабе државе са великим утицајем САД-а, и када је ЕУ у питању превасходно су заинтересоване за примање средстава од различитих фондова ЕУ.

Доводи ли то до нове диференцијације?

Драган Петровић: Ту долази до друге диференцијације земаља ЕУ која је новијег датума, на оне које финансирају заједничке фондове и вуку привредно напред, а то је пре свега Немачка и у мањој мери Француска и још неке, и оне бројније које примају средства ЕУ на различите начине, или се чак попут Грчке, Ирске, Португала и других налазе пред банкротом.

Какав је онда однос између Нове и Старе Европе?

Док силе Старе Европе са Русијом и интеграционим облицима постсовјетског простора, чији је центар Москва, развијају стратешку сарадњу која има пре свега интересну основу у привреди, а потенцијално и у безбедности, режими Нове Европе на сугестију и доминацију Вашингтона и Лондона у Русији виде противника са којим није посебно пожељна сарадња, иако то често противречи стварним интересима тих земаља.

Драган Петровић: Док силе Старе Европе са Русијом и интеграционим облицима постсовјетског простора, чији је центар Москва, развијају стратешку сарадњу која има пре свега интересну основу у привреди, а потенцијално и у безбедности, режими Нове Европе на сугестију и доминацију Вашингтона и Лондона у Русији виде противника са којим није посебно пожељна сарадња, иако то често противречи стварним интересима тих земаља. Док пре свега Немачка и Француска траже могућности самосталног или макар аутономног безбедоносног обрасца и превазилажење нових подела у Европи по узору на хладни рат, државице, боље рећи режими Нове Европе, под пресудним утицајем Вашингтона сматрају НАТО одличним обликом безбедности, а потенцијални ракетни штит који Вашингтон намерава да инсталира према истоку континента неопходност у том правцу, или макар један од многих захтева Америке који требају испунити. За земље Нове Европе сматрају се за оне које имају традиционално лоше односе са Русијом, а већи утицај и интерес према САД-у него према силама Старе Европе – Немачкој и Француској. То су пре свега у најужем смислу Пољска, балтичке државе Естонија, Летонија и Литванија, мада се у најширем смислу ту могу сматрати практично све слабе државе Источне и Југоисточне Европе.

Да ли у томе треба тражити основне узроке приближавања Русије и Немачке?

Драган Петровић: Немачка је економски и демографски најјача европска земља ван Русије и има низ подударних привредних интереса са њом. Немачкој су неопходни руски ресурси попут руда метала и неметала, и изнад свега енергенти. И Русија има најважније привредне интересе у сарадњи са Немачком, одакле очекује да добије и дифузију нових технологија које су јој неопходне да сустигне западне силе у развоју индустрије. У спољној трговини Немачка је главни партнер Русији.

Западна и Средња Европа, а пре свега Немачка и Француска, јесу светско стециште знања и капитала, а Русија и постсовјетски простор, на чијим интеграционим облицима је Москва на челу, јесте стециште светских ресурса, али и индустријске производње која је последњих неколико деценија добила додатни технолошки заостатак у односу на водеће западне земље. Те земље, а највише Русија и Немачка, привредно су упућене једна на другу, укључујући и међусобна колосална тржишта. С друге стране постоји и геополитички интерес сарадње пре свега у безбедносној сфери осигурања Старог континента и превазилажења подела и конфронтација, где је пре свега кичма договор између Русије и Немачке. Фото: Актер

Немачку у томе прати и Француска?

Драган Петровић: Наравно. Француска је земља која је традиционално у добрим односима са Русијом. Од Антанте крајем XИX и почетком XX века, чија је окосница био руско-француски савез, преко међуратног војнополитичког пакта између Француске и СССР-а 1935, коме нису могле да буду препреке ни идеолошке разлике, до Де Голове визије Европе “од Атлантика до Урала”, преко Саркозијевог предлога о заједничком европском економском простору у који би спадала и Русија заједно са ЕУ. Званични и незванични Париз увек је у Русији видео могућег савезника или макар изузетно важног потенцијалног стратешког сарадника.

Има ли реакција у Немачкој и Француској јавности, посебно у политичким странкама, на приближавање Русији?

Драган Петровић: У структури политичких странака у Немачкој и Француској постоји различито опредељење како према САД-у тако и према Русији. Левица, тј. социјалдемократе, у Немачкој је мање наклоњена САД-у, а има више разумевања за Русију. Пример је бивши канцелар Герхард Шредер. Насупрот томе десница задржава коректне и чак пријатељске односе са Русијом, али је више окренута ка САД-у, чему најбољи пример даје садашња канцеларка Ангела Меркел. У Француској су и деголисти и левица традиционално у добрим односима са Русијом. Међутим, Никола Саркози одступа од тог правила и од његовог доласка на власт постоји приближавање Француске Америци као никад до сада у историји Пете републике. Најближи Русији тренутно су Национални фронт, центристи Франсоа Бајруа, а тек потом водеће две странке, деголисти и левица. Дакле, начелно у Француској Русија има подршку различитих политичких групација, а најмање јој је наклоњен мондијалистички део друштва, без обзира да ли се ради о сорошевској левици или неолибералној десници.

Шта зближавање Русије и Немачке значи у економском смислу, али и у политичком и одбрамбеном?

Драган Петровић: Западна и Средња Европа, а пре свега Немачка и Француска, јесу светско стециште знања и капитала, а Русија и постсовјетски простор, на чијим интеграционим облицима је Москва на челу, јесте стециште светских ресурса, али и индустријске производње која је последњих неколико деценија добила додатни технолошки заостатак у односу на водеће западне земље. Те земље, а највише Русија и Немачка, привредно су упућене једна на другу, укључујући и међусобна колосална тржишта. С друге стране постоји и геополитички интерес сарадње пре свега у безбедносној сфери осигурања Старог континента и превазилажења подела и конфронтација, где је пре свега кичма договор између Русије и Немачке.

Како на такве односе гледају остале државе чланице ЕУ, пре свега Велика Британија, и постоји ли спор и змеђу Нове и Старе Европе?

Драган Петровић: Остале европске земље имају неједнаке ставове по овим питањима. Британија је свакако увек уз САД, а ту су најчешће и земље Нове Европе у најужем смислу, попут Пољске, три прибалтичке земље, које су због свог традиционалног анимозитета према Русији скептичне према свакој политици у којој се она фаворизује. Те државе често су неповерљиве и према Немачкој, и виде англосаксонске силе као највеће савезнике. Друге државе ЕУ се опредељују по овим питањима са мање страсти и одређености и некад немају до краја прецизиран став.

Вашингтон сигурно нема благонаклон став према томе?

Драган Петровић: САД не гледају благонаклоно на приближавање Русије и Старе Европе. Кисинџер је рекао да је ноћна мора Америке савез између Русије и Немачке. САД покушавају на сваки начин да омету природни интерес приближавања сила Старе Европе и Русије, и покушавају да са својом доминацијом у Источној Европи и марионетским, нестабилним режимима у виду Нове Европе блокирају тај процес. Ракетни штит који се намерава да се инсталира у Источној и Југоисточној Европи има тај циљ, односно да буде зид између Русије и западноевропских сила.

На Немачку се у Србији често гледа као на непријатељску земљу с којом се ратовало, док су Француска и Русија традиционално пријатељске. Колико у томе има заблуда и да ли су нам Немци стварно и увек непријатељи, Французи пријатељи, а Руси “зеница ока” и браћа, или однос тих држава према нама зависи искључиво од њихових интереса који се често преламају преко нас?

Драган Петровић: У свему има по нешто истине уз уобичајена претеривања, па и заблуде. Наиме, у домену одређивања спољне политике сваке земље постоје осцилације са више чиниоца који у том правцу делују. Ипак, на дуже стазе се могу видети одређени стратешки постулати који су отпорнији на краткорочна одступања. Русија у читавој историји уз минимална одступања заузима, по низу најважнијих питања за Србе, од свих великих сила готово редовно најповољнији став, а од западних сила то је Француска. Србе су историјски и у међународним односима због историјског пријатељства, словенства и православља са Русима идентификовали на дуже стазе као веома блиске руском фактору. Француска за разлику од Британије, а после и САД-а, није идентификовала Русију као свог противника, поготово не примарног. Француска је у седмодеценијском конфликту са Немачком од 1870. до 1945. рачунала на Србе као на савезнике, јер су и сами Срби преко идеје националног ослобођења и уједињења ушли у сукоб са немачким фактором преко Аустроугарске.

“Српски фактор је елементима дугог трајања идентификован као проруски (историјски савезници, православни и Словени), па му је од стране Англоамериканаца намењена улога деструкције, односно државног распарчавања, економског слабљења и презадужености, стварања нових нација, сужавања националног простора сецесијама и једна врста дугорочно надгледаног и програмираног слабљења и пропадања – управо оно што нам се већ дешава годинама. Уколико се успе у тим намерама и Србија се сведе на предкумановске границе, она ће бити зависан и слаб фактор који неће моћи да игра важнију улогу на овим просторима као потенцијални савезник Руса, али и Француза, па и Немаца”, сматра др Петровић.

Знамо какав је однос према Србима био до пре неколико година и да су сматрани “лошим момцима” и дежурним кривцима за све лоше што се догодило на Балкану. Како се данас немачка и француска јавност односе према Србима и Србији?

Драган Петровић: Услед нестанка немачко-француског сукоба модерна, француска политика и јавно мњење подељено је према српском фактору. Француске аутономне и традиционалне снаге, рачунајући и све облике антиглобалиста, виде превасходно савезника у Немачкој, па и Русији, док су англосаксонске силе противници који желе да избришу француску индивидуалност и национални интерес, па у Србима ти Французи виде природне савезнике, или макар не и противнике. Проатлантистичке и мондијалне снаге у Француској, далеко малобројније од првих у бирачком телу, али надмоћне у крупном капиталу и медијима, чије су персонификације појединци попут Саркозија и Кушнера, дакако виде Русију као противника, а Немачку као силу коју треба обуздати, и непријатељски су оријентисане према српском фактору.

С друге стране, српско-немачки сукоб је ствар прошлости. Ван тога историјски посматрано немачко-српски односи били су углавном коректни. Срби су са Немцима имали успешну привредну размену, а и прихватали су делом културни утицај, мада је доминантан културни утицај на српским просторима ипак био француски и руски. У том правцу било би добро да се немачко-српски односи у будућности додатно развију и имају стратешко-циљну компоненту која би произилазила од уважавања минималних стратешких интереса обеју страна, и од утицаја других важних савезника за обе стране са којима се већ изградило стратешко партнерство и савезништво, а то су Русија и Француска, које могу помоћи развој немачко-српских односа.

Актер