Ери Де Лука је један од италијанских књижевника кога сам желела да видим и, по могућности, упознам не само због његових, обично тањушних, увек дубоко мисаоних, књига већ и зато што је за време рата у бившој Југославији, као возач хуманитарних конвоја намењених угроженом становништву, често боравио у Босни и Херцеговини, а у тренутку када је Србија бомбардована 1999, „дезертирао“ из Италије и дошао у Београд. Прошле године, у Фиренци, приликом презентације његове књиге „Тежина лептира“ у Фиренци, коначно сам успела да упознам писца и попричам са њим (део тог разговора објављен је у листу „Политика“).

Снежана Симић: Евоцирајући успомене на ратом захваћену Босну и Херцеговину, Ери Де Лука је навео да када је усред Европе избио рат, Европа га је оставила да труне, није желела да је узнемиравају: била је мирна и није се осећала повређеном.

Иако је почео да пише већ са двадесет година, Де Лука је своју прву књигу објавио тек 1989, са тридесет девет година. Током наредних деценија, овај изузетно плодни аутор обогатио је италијанску књижевност са више од шездесет остварења: поезијом, есејима, приповедачком прозом и позоришним текстовима (комадима). Добитник је три француске литерарне награде: France culture (1994), Laure Bataillon и Femina étranger (obe 2002). Последњих година његове књиге, готово по правилу, заузимју високе позиције на листи најпродавањих књига у Италији. Ђорђо Де Риенцо, угледни књижевни критичар листа „Коријере дела сера“, недавно је написао да је Де Лука једини истински значајан италијански писац прве деценије XXI века.

Када је 1968 из родног Напуља стигао у Рим, ради наставка школовања у елитној француској гимназији (првом степенику за улазак у дипломатске воде), Де Лука се уместо зацртане дипломатске каријере, убрзо придружио покрету екстремне левице Лота континуа (Lotta continua – непрекидна борба), под вођством Адријана Софрија, да би седамдесетих година постао један од активних руководилаца ове ванпарламентарне формације револуционарно-комунистичког усмерења.

Након распуштања организације, Де Лука је одабрао да остане на „истој страни“ и, пре него што постане писац, песник, новинар и преводилац са хебрејског, буде радник. Стално у покрету, бавио се разним занимањима: радио је као квалификовани радник у Фијату, магационер, возач камиона, затим као зидар на разним градилиштима у Француској, Африци и Италији.

Евоцирајући успомене на ратом захваћену Босну и Херцеговину, Ери Де Лука је навео да када је усред Европе избио рат, Европа га је оставила да труне, није желела да је узнемиравају: била је мирна и није се осећала повређеном. „Ја сам тада, заједно са многим Италијанима, учествовао у добровољним мисијама. Ми смо носили помоћ како избеглицама у избегличким логорима тако и становништву у опседнутим градовима, као што је био случај у Мостару. Сваки пут када смо долазили, на лицу места добијали смо информације о томе шта је тим људима најпотребније и, следећи пут, трудили смо се да донесемо назначене ствари, у извесном смислу, пакете по мери породица. Заобилазили смо званичне токове. Уместо искрцавања помоћи у великим магацинима, које су контролисали војници и моћници, ми смо се определили за рашчлањену дистрибуцију без паразитског посредовања разноразних званичних агенција. Тако сам и ја, као возач, заједно са многим Италијанима, успевао да колико- толико директно помогнем људима. Тада сам радио на градилишту, и моје колеге су ми чували радно место замењујући ме док сам био одсутан. На овим турама, које су обично трајале четири до пет дана, често смо сами плаћали бензин. Та путовања горе-доле, била су најбоља ствар коју сам могао да урадим са мојих четрдесет година. Иако сам ретко задовољан што сам Италијан, тих деведестих био сам поносан што сам Италијан“.

Писац себе не сматра ангажованим писцем јер нема поверења у књижевнике у политици. „Ја сам онај који пише приче, тј. онај који наводи примере, не знам да извлачим, апстахујем ниједно правило понашања. Нисам ангажована личност и не допада ми се да потписујем апеле, петиције и слична испирања савести. Ако могу, више волим да стојим у приземљу где се догађа трвење између идеја и јавног реда. Ја инспирацију налазим на плочнику, међу људима, и не бавим се општим погледом на свет“.

Током нашег разговора сазнајем да писац себе не сматра ангажованим писцем јер нема поверења у књижевнике у политици. „Ја сам онај који пише приче, тј. онај који наводи примере, не знам да извлачим, апстахујем ниједно правило понашања. Нисам ангажована личност и не допада ми се да потписујем апеле, петиције и слична испирања савести. Ако могу, више волим да стојим у приземљу где се догађа трвење између идеја и јавног реда. Ја инспирацију налазим на плочнику, међу људима, и не бавим се општим погледом на свет“.

Ипак, Де Лука је понекад преузимао одређене обавезе. Обавезе, које су га у пролеће 1999 довеле до привременог пресељења у Београд за време НАТО бомбардовања.

Присећајући се тог периода, књижевник признаје да му се неколико пута у животу догодило да служи некој доброј ствари и додаје: „Ја сам припадао последњој револуционарној генерацији Европе. Поред посла возача у конвојима који су носили помоћ за време рата у Босни, у пролеће ’99 отишао сам у Београд да бих био на мети авионских НАТО напада. То су били моји грађански гестови. У Београду ја никад нисам ишао у склоништа. У противном, остао бих код куће“.

Пишчеве потресне утиске из Београда, када је крајем априла последње године прошлог века од југословенских власти добио дозволу да оде за Београд, налазимо у његовој књизи „Приземље“:

“Идем у Београд да слушам сирене које је моја мајка упознала као девојка под небом Напуља. Извињавам се њој за ову историјску риму коју не желим да избегнем: бити у граду Европе који бомбардује друга Европа. Припадам овом веку, син сам његов и моје мајке, не могу да се одрекнем наследства.

Мајско небо је претешко од звезда које зову очи да се широм отворе. Идем код једног народа затвореног у подруму, који се везује ланцима за мост да би га одбранио. Идем да с њим поделим мало несанице.”

Пишчеве потресне утиске из Београда, када је крајем априла последње године прошлог века од југословенских власти добио дозволу да оде за Београд, налазимо у његовој књизи „Приземље“. Преносимо одломак из записа „Мајске ноћи ’99“ :

„Крећем на путовање да бих стигао у Београд. Проћи ћу преко Мађарске, једине отворене границе. Срби нису моји непријатељи, нисам непријатељ ниједног народа. Више од пет година, идем као возач конвоја који носе помоћ народима у Босни. Заједно са хиљадама Италијана успели смо да помогнемо избеглицама, Муслиманима, Хрватима, Србима. Тих година преузета је обавеза да се буде са свим оштећеним странама. Данас је и српски народ страна оштећена НАТО бомбардовањем. Ова повреда потиче из моје земље, узлеће са њених писта. Бацање бомби изнад једног града је терористички акт у правом смислу речи… погодити град, циљати на цивиле више него на војнике је тероризам. Идем у Београд да станем на страну бомбардованих. Напуштам моју земљу бомбардера, породице које недељом иду да на излет у близини базе у Ави(ј)ану да би гледали узлетање авиона претоварених бомбама.

Идем у Београд да слушам сирене које је моја мајка упознала као девојка под небом Напуља. Извињавам се њој за ову историјску риму коју не желим да избегнем: бити у граду Европе који бомбардује друга Европа. Припадам овом веку, син сам његов и моје мајке, не могу да се одрекнем наследства.

Мајско небо је претешко од звезда које зову очи да се широм отворе. Идем код једног народа затвореног у подруму, који се везује ланцима за мост да би га одбранио. Идем да с њим поделим мало несанице.

Ишао сам тамо да боравим, а на да чиним акт отпора. Ишао сам да бих се ноћу нагнуо кроз прозор на последњем спрату хотела Москва, соба 411, на врху узбрдице Балканске улице. То није био мирољубив поступак (чин), већ најагресивнији на мом располагању.“

* * *

Ери Де Лука: Упркос сиренама за узбуну у пуном дану и, потом, треска на земљу и немоћној противавионској одбрани, постојало је једно прелепо место где је велика река са десне стране прихватала матицу Саве. Савез двеју величанствених вода, скуп потока сишлих са свих брдовитих европских система, Алпа, Балкана, Карпата, Динарских Алпа, грлили су се испод београдског парка Калемегдан... Фото: Википедиа

Ери Де Лука -Одломак из текста „У бекству од оца Дунава“ објављеног у дневнику „Il matino“ (онлајн верзија) у априлу 2006.

„Док су грађани у подземним просторијама подносили најинтензивније авионско бомбардовање у историји, без објаве рата, на Дунаву су плутале све врсте отрованих риба. Београђани воле риболов, у свакој кући постоји бар један бамбусов пецачки штап. Поплава је те године стигла са корисним закашњењем да полиже са језиком вучице апсурдне ране последњег лудила XX века, авионског бомбардовања градова и грађана Европе… Упркос сиренама за узбуну у пуном дану и, потом, треска на земљу и немоћној противавионској одбрани, постојало је једно прелепо место где је велика река са десне стране прихватала матицу Саве. Савез двеју величанствених вода, скуп потока сишлих са свих брдовитих европских система, Алпа, Балкана, Карпата, Динарских Алпа, грлили су се испод београдског парка Калемегдан…

Невидљиви бомбардери испуштали су најбоље од њихове производње изнад речних матица. Волео сам Дунав у Београду, волео сам његове обале бомбардоване са неба. Дунав је био отац отаџбина  а тај рат слао је браћу са обала да бомбардују друге. Дунав, који сам упознао у пролеће ’99, био је отац у жалости. Вест о поплави (у априлу 2006, прим. нов.), која је кренула са немачких и аустријских равница примио сам далеко, код куће. Надам се да ће дати све од себе да прочисти београдске обале од људског проклетства и да поново врати рибаре.“

***

Ери Де Лука: Дунав је био отац отаџбина а тај рат слао је браћу са обала да бомбардују друге.На слици: Aлександар II прелази Дунав, део платна Ивана Константиновича Ајвазовског, 1787.