Догодовштине које су ми се догодиле у Србији, приликом одласка ради подизања саобраћајне дозволе, на основу захтева да буде издата у складу с законом на службеном писму наше земље (ћирилици) биле су веома занимљиве и дале су ми добар пример како функционише наша администрација. Сматрам да је овај доживљај поучан за читаву јавност и пожелео сам да га у потпуности поделим са вама.
На слици: "Стрпљивост", рад Питера Бројгела Старијег, половина XVI века.
Дана 21. маја 2011. године дошао сам у 10 часова да чекам ред пред шалтером надлежне управне установе која издаје лична саобраћајна документа, ради подизања саобраћајне дозволе. Долази ред на мене. Саопштавам службенику да сам дошао да подигнем саобраћајну дозволу и спуштам на пулт личну карту.
Службеник: Дајте ми потврду да је регистрован аутомобил.
Ја: Нисам понео, јер приликом подизања таблице нисам добио никаква упутства о томе.
Службеник: Није вам речено, али то пише (показује на прозор шалтера).
Пажљиво прегледам од руба до руба цео стаклени прозор шалтера на ком су била истакнута разна обавештења како бих утврдио истинитост усменог обавештења службеника у погледу јавног обавештавања и не налазим га.
Ја: Али то овде нигде не пише!?
Службеник: Пише на огласној табли.
На то сам поново пажљиво проверио огласе и утврдио да тврдња службеника није тачна. Односно, нигде нема обавештења о начину којим се преузима саобраћајна дозвола пошто би она формално требало да се преузме заједно са таблицама.
Потом решавамо договором службеник и ја да дођем до 14 часова са потребним документом и при томе нећу морати поново да чекам ред. У тренутку постизања договора било је око 11 сати и 30 минута. Одлазим до паркинга и из касете аутомобила вадим потврду. После 20 минута враћам се поново на шалтер. Предајем службенику потврду и личну карту.
Службеник ми потом предаје некакав формулар истоветан оном којег сам већ потписао приликом подизања таблица и упућује где треба поново да се потпишем, напишем број личне карте и контакт-телефона. Уједно је на пулт шалтера истовремено спустио картицу – саобраћајну дозволу. Нигде у том понуђеном ми формулару није писмено одређено где конкретно треба да стоји мој лични потпис нити било шта што накнадно треба да се упише у вези података о таблицама, саобраћајној дозволи, нити ичему другом.
Ипак, поступам по усменом упутству службеника, испуњавам у формулару све на шта ме је он упутио и онда у руке узимам картицу. На основу увида у документ, утврдио сам да су сви упитници писани српским језиком, али и латиничним писмом. Предајући попуњени формулар, обраћам се службенику са примедбом о овом недостатку.
Ја: Податке у формулар нису унели како треба.
Службеник: Како нису?
Ја: Подаци су унети на латиници, а у личној карти на ћирилици. Постоји несклад.
Службеник: Могуће је податке унети на ћирилици, али нећете моћи да је користите у иностранству.
Ја: Нема везе, преузимам на себе све могуће последице.
Службеник: Зашто то нисте тражили када сте предавали документа за регистрацију?
Ја: Мени ништа није речено, ни да треба нешто накнадно да добијем, а камоли кад да подигнем.
Службеник: Ја све свима говорим.
Ја: Али ваша колегиница ми није дала апсолутно никакве информације.
Службеник: Шта сад да радимо?
Ја: Нећу се жалити на њу.
Службеник: Жалио се – не жалио, исто ти дође.
Краћа пауза, чекам док се службеник премишља како да ми изађе у сусрет.
Службеник: А како сте знали да треба данас да подигнете саобраћајну?
Ја: Прочитао сам у новинама да се саобраћајна накнадно подиже. (То је dollus bonus, јер иако сам прочитао ту чињеницу у новинама, на вађење дозволе ме је мотивисала саобраћајна полиција, која ме пре неки дан зауставила док сам возио ауто и тражила возачку и саобраћајну дозволу. Рекао сам да не знам шта је то саобраћајна дозвола и тада сам добио објашњење од њих.)
Службеник: Добро, зашто си онда подигао саобраћајну?
Ја: Нисам је подигао.
Службеник: Јеси, потписао си да си је преузео.
Ја: Али ја не знам шта сам потписао.
Службеник: Не знаш? Мало пре си потписао да си преузео саобраћајну дозволу.
Ја:( Вршим конклудентну радњу којом изражавам чуђење.)
Службеник: Шта сад да радимо ?
Ја: Не знам.
Службеник: Дођи у 14 часова. Тада колегиници почиње смена.
Долазим поново у 14 часова. Идем до шалтера и ту се нешто кобајаги вртим. То службеница примећује и нешто ми рече што нисам баш најбоље чуо. Било је у смислу ” јел сте то ви дошли за [...]“. Нисам најбоље чуо, али знам да се то није односило на мене.
Ја: Ваш колега ми је рекао да поново дођем у два сата у вези саобраћајне дозволе. Било је проблема, нису подаци унети на ћирилици.
Службеница: (Окреће се према свом колеги који је још увек ту у радном простору.) Јел си ти то радио мало пре?
Службеник: Јесам.
Службеница: Шта је био проблем?
Службеник: Тражио је да му се подаци у саобраћајну унесу на ћирилици.
Службеница: Шта је тражио!?
Службеник: Тражио је да му се подаци у саобраћајну унесу на ћирилици.
Службеница: (Обраћа се мени.) Не могу се подаци уносити на ћирилици!
Ја: Могу ли ја да предам вама захтев за издавање документа на ћирилици, а ви после на то одговорите шта хоћете? (Покушавам да предам захтев што службеница преузима и прегледа га).
Службеница: (Враћајући ми захтев.) Ово морате да предате на писарници. Она ради у понедељак.
Ја: Морам ли лично да га предам или може неко уместо мене?
Службеница: Мора лично.
Ја: Добро. Хвала.
Скупљам све своје и крећем ка излазу. Кад сам већ стигао до излазних врата у позадини чујем њу како се некоме обраћа:
Службеница: Боже, шта све мене неће снаћи!?
С врата се окрећем и поздравно подижем руку. Задржавам се за тренутак и потом одлазим својим путем говорећи:
Ја: Довиђења госпођо!
Дана 25. маја је предат захтев на писарници. Како писарница ради од 8 до 15 часова, био сам спречен лично да предам захтев, те је то уместо мене ипак учинио члан породице. И како ми је речено, службеница на писарници је била веома згранута када је примила захтев за издавање доволе ћирилицом и одмах га је гласно прочитала на шалтеру приликом пријема.
У Захтевусам навео и одговарајући члан из Закона о употреби службеног језика којим се регулише питање језика на којем се издају јавне исправе у које спада и саобраћајна дозвола:
Члан 3 Закона о службеној употреби језика и писма, ст. 4.
“Сл. гласник РС”, бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005 – др. закон и 30/2010.
Службеном употребом језика и писама сматра се нарочито употреба језика и писама у издавању јавних исправа, као и других исправа које су од интереса за остваривање законом утврђених права грађана.
Дозвола ми још није издата и жудно очекујем да видим резултат којим ће, иако с напором и неразумевањем, администрација ипак поступити у складу с законом. И даље ми није јасно зашто морам да захтевам оно на шта грађани редовно имају право по закону и зашто се томе службеници чуде.
На слици: Детаљ из Мирослављевог јеванђеља, писаног ћирилицом
Прилог:
________
ЗАХТЕВ ЗА УПИС ПОДАТАКА У САОБРАЋАЈНУ ДОЗВОЛУ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ЋИРИЛИЧКОМ ПИСМУ
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН
6 коментара
Ово је заиста сјано сведочанство!Велико ХВАЛА аутору што је потрошио много живаца не само да се бори за своја уставна права, већ да о томе информише и ширу јавност
И после се чуде што заштитници права грађана имају на хиљаде притужби. Да грађани знају где су они, да су упорнији, да су писменији, да је поступак доступнији, било би на стотине хиљада, јер садашњи државни апарат није на нивоу потреба друштва. Недемократски и неправно делује, често нељубазно понекад и осионо, посредно и непосредно кршећи права грађана. Једно од важних права је и оно којим се бави ово сведочење: право на име и презиме и друге личне податке на језику и писму по Уставу Србије.
Поздрав господину Бабићу,
Уз захвалност за овако исцрпно сведочанство и похвале за упорност, истакао бих на овом месту да би у Србији требало да се пише ЋИРИЛИЧНИМ а не као што у захтеву стоји ЋИРИЛИЧКИМ писмом. Већ кад се на нечему свесрдно инстистира, ваља инсистирати на лексички исправан начин.
Будући да већина грађана ове земље жели да путује, претпостављам да ипак нажалост ових захтева неће бити пуно.
Срдачан поздрав.
У времену 14.04. 2011. године до 01.06. 2011. трајало је, док нисам добио нову саобраћајну дозволу са уписаним именом и презименом српском ћирилицом. Пре тога сам, у два наврата, одбио да примим (изгледа подразумевану) саобраћајну дозволу са уписом на латиници.
Нашалост, без обзира путовали или не у иностранство, нема пуно сличних захтева, или је људима све једно, или нису упорни, или надлежни прећуте права странке и уписују латиницу можда и мимо позитивних закона, или… сами Бог зна.
Имењаче, поздрав.
Колико је мени познато за одговарајућа изведена писма се користе изрази “ћириличко” односно “латиничко” писмо. Енглези пишу латиничним, а Французи латиничким писмом. То су језичке финесе које у овом тренутку и контексту не играју значајну улогу.
Ваш други став је много важнији за дискусију. Не може држава да преудицира по којима ћу земљама ћу путовати.
Босна и Херцеговина, Бугарска, Македонија и Црна Гора су земље са којима се граничимо и у којима је ћирилица de facto службено писмо.
Албанија, Мађарска, Румунија и Хрватска су земље са којима се граничимо и у којима латиница службено писмо.
У Европској унији имамо три службена писма: хеленицу (грчко писмо), латиницу и ћирилицу.
Саобраћајна дозвола има уграђен чип (микроконтролер) у који се такође уносе подаци који имају исту правну снагу као и подаци са картице који су видљиви голим оком.
Микроконтролер има више него довољно меморијског простора да се подаци елоктронски запишу на првих десет најзаступљенијим језика што представља више од 55 % укупне популације човечанства.
Оно што се такође као решење може применити јесте да се подаци на самој картици могу исписати двојезично: српски/енглески.
У сваком случају Бугарска и Грчка нису преко света па да не знамо како се поступа у нелатиничким земљама.
Има савим довољно места да се на самој картици испише:
Дарко / Darko
Бабић / Babich
На крају-крајева ни са досадашњим возачким и саобраћајним дозволама нисмо могли да путујемо по иностранству иако су подаци били уношени на латиници већ је за иностранство било наменски неопходно извадити још једну возачку и саобраћајну.