Колико ја видим, ОЗН-а је ухватила Ратка Младића, али им је генерал Младић ипак умакао. Видимо у рукама „власти“ болешљикавог и дементног пензионера кроз чије ће суђење Хашки трибунал оправдати своје постојање, а светски моћници покушати да нашминкају своје злочиначко лице за све што су на Балкану чинили или избегли да учине. У сваком случају, то је већ ван наше моћи и моћи власти у Србији.

Драган Крсмановић: Оно на шта Влада Србије може испољити утицај је да се суочимо са најозбиљним условом који стоји пред Србијом на путу ка ЕУ, а то је реституција.

Али, оно на шта Влада Србије може испољити утицај је да се суочимо са најозбиљним условом који стоји пред Србијом на путу ка ЕУ, а то је реституција. Да подсетимо: реституција је повраћај власништва или права која су у прошлости неоправдано одузета одређеном лицу, групи грађана или читавој класи или етничкој групи. То је процес враћања приватним власницима имовине (у натуралном облику или у виду новчаног обештећења) која им је одузета на основу прописа о аграрној реформи и колонизацији, конфискацији и секвестрацији, национализацији и експропријацији без адекватне надокнаде или на неки други сличан начин.

Да је Србија нормална земља, а њена власт домаћинска, ту би био и почетак и крај приче. Држава је отела, а сад ће да врати. Али, пошто у Србији ни једна прича није ни једноставна, ни лака питање реституције ће можда заиста постати кључна тачка нашег односа према „европским вредностима“. Српски либерални савет, по ко зна који пут, подсећа да је питање реституције и питање односа према комунистичком наслеђу. Према две најпродуктивније привредне гране у револуционарној Југославији (и Србији) након Другог светског рата, према експропријацији и конфискацији. Док смо отворених уста славили привредне успехе наших „црвених вођа“ у њима је била скривена и приватна својина многих генерација српских домаћина, трговаца, интелектуалаца и чиновника.

Ако смо Европљани као што се бусамо у прса, време је да вратимо оно што није „наше“ у руке оних чије је. Да прихватимо право на уживање приватне својине као једном од основних љуских права описаних у Општој декларацији о људским правима Уједињених нација.

Ако смо Европљани као што се бусамо у прса, време је да вратимо оно што није „наше“ у руке оних чије је. Да прихватимо право на уживање приватне својине као једном од основних љуских права описаних у Општој декларацији о људским правима Уједињених нација.

Господо моћници, време нам истиче. Нама је јасно да сте поборници приватне својине, али оне коју сте прибавили на развалинама старе државе у општем грабежу „алајбегове сламе“ зване друштвена својина. Јасно је да сада, ради заштите сопствених привилегија, покушавате да наследнике опљачканих прикажете као незасите крвопије. Наводно новца за реституцију нема. А било га је кад се узимало, и било га је кад се по кумовским и партијским везама делило туђе. Како ће држава да обештети власнике, то је већ њен посао. Најприродније и најправедније је да се, где је то могуће, врати оно што је било приватно. Тамо где то заиста није могуће да се стари власници праведно обештете.

Господо из власти, пре него што изађете из станова које су на Дедињу и Сењаку отели ваши очеви, најпре изађите са јасним планом како да се реши питање реституције. Детаљан закон, јасне пројекције, јасне цифре и јасни извори финансирања. И јасне порука оним грађанима којима ништа неће бити враћено: да се стари власници и њихови наследници само обештећују за оно што им је незаконито одузето, а не да им се даје нешто што им не припада.

Драган Крсмановић: И јасне порука оним грађанима којима ништа неће бити враћено: да се стари власници и њихови наследници само обештећују за оно што им је незаконито одузето, а не да им се даје нешто што им не припада. На слици: Праведност величанствена, детаљ слике Матијаса Блументала, XVIII век.