У недељу увече је у Београду још једном демонстрирана решеност еврофанатичне Владе да силом сузбија право на јавна окупљања и протесте. Још значајније, јавности је наговештено да ће се режим силом обилато користити докле год буде у позицији да се силом одржава наспрам све “неразумнијег” народа.

Вукашин Милеуснић: Да се ради о истој оној сили која је током деведесетих коришћена од стране режима покојног Слободана Милошевића, могао се лично уверити писац ових редова. Исти, само боље опремљени, полицајци у истим улогама преторијанаца власти која је неповратно утонула у аутизам и ауторитаризам. Иста недискриминисана употреба силе, са пендрецима који ударају све од 7 до 77 година, мушко и женско.

Да се ради о истој оној сили која је током деведесетих коришћена од стране режима покојног Слободана Милошевића, могао се лично уверити писац ових редова. Исти, само боље опремљени, полицајци у истим улогама преторијанаца власти која је неповратно утонула у аутизам и ауторитаризам. Иста недискриминисана употреба силе, са пендрецима који ударају све од 7 до 77 година, мушко и женско. Обзиром да сам се налазио у самом центру дешавања, на углу Кнеза Милоша и Булевара краља Александра, био сам сведок и објекат те бруталности која је била усмерена ка маси протестаната на платоу испред Скупштине. Уместо ка шачици оних који су ка полицијским кордонима, а који су ограничавали било какву слободу кретања по граду, бацали каменице, пендреци су млатили по свима на ободу масе протестаната, све док са бине није стигао здраворазумски апел маси да седне на улицу како би показала своје мирне намере.

Нешто касније, био сам сведок још једне бруталне и ништа мање индикативне сцене. Наиме, кренувши низ Таковску присуствовао сам дивљачком иживљавању над момком који је носио видео камеру. Наиме, по ономе што сам успео похватати, момак је том камером снимао део полицијске бруталности, да би му моментално пришла двојица кршних момака у цивилу, бацила на под и кренула да му разбијају главу том истом камером. Пошто су је потпуно уништили ударајући је о чврсту лобању сниматеља-аматера, истог су одвукли у мрак, иза првог кордона жандармерије који се налазио испод Главне поште, где су наставили са “утувљивањем реда у главу тог изгредника”.

***

Медији су годинама уназад вршили припрему јавности да случајно не подржи евентуалне протесте, како се они не би омасовили, форсирајући неколико кључних парадигматских теза:

- Више ништа није исто као деведесетих, укључујући и медијски мрак.

- Императив је стабилност, јавни ред и мир, без којих нам нема ЕУ.

- Сви који се дрзну да протестују против званичне евро-политике заправо су (клеро)фашисти и хулигани.

- Они који се усуђују да бране те што протестују бар су исто толики фашисти, ако не и више, и осумњичени су као организатори “фашистичког насиља”.

- Сви они су заједно заправо заговорници самоизолације и “лудила деведесетих”.

- Многи су међу њима и расисти јер су све те групе наводно повезане са случајевима анти-ромског расизма.

- Протестанти су махом “шабани-будале” из унутрашњости који долазе да руше престоницу “евро-грађана”.

- Протести су непотребни јер се све може решити на изборима.

Ту долазимо до медијског аспекта ове демонстрације силе. За разлику од режима Слободана Милошевића, који је наспрам себе ипак имао солидну медијску сцену која је протесте покривала из угла самих демонстраната, данашњи режим Бориса Тадића се побринуо да на монопол на употребу силе дода и онај који се односи на стварање медијске слике наше свакодневнице. За три године, колико је протекло од како је тријумфално преузео власт после чувене “кохабитације”, овај режим је скоро потпуно овладао свим уредништвима најутицајнијих српских медија. Уредници и новинари који нису ЕУнтузијасти су у великој мери скрајнути или отпуштени, да би они који су остали били навикнути на нова правила европског пута, или аутоцензуру. Тиме се режим заправо обрачунавао са идејама које би евентуално довеле у питање актуелни безалтернативни пут у ЕУ. И то у медијској јавној сфери, коју многи данас са правом сматрају четвртим, ако не и главним, стубом демократије у модерном информатичком друштву. Оно што није под контролом странака на власти, купиле су Немачке и Аустријске компаније. Медији под њиховом управом још отвореније промовишу лажну парадигму Европске Уније, по потреби вршећи додатни притисак[1] на јавност, али и сам режим да буде још тврђи и одлучнији на свом безалтернативном путу. Тако је најутицајнији фактор за формирање јавног мњења готово у потпуности доспео под контролу актуелног еврофанатичног режима и страних господара којима полажу рачуне.

Ти и такви медији су годинама уназад вршили припрему јавности да случајно не подржи евентуалне протесте, како се они не би омасовили, форсирајући неколико кључних парадигматских теза. Једна је говорила да више ништа није исто као деведесетих, укључујући и медијски мрак. Друга се пак бавила императивом стабилности, јавног реда и мира, без којих нам нема ЕУ. Трећа, да су сви који се дрзну да протестују против званичне евро-политике заправо (клеро)фашисти и хулигани. Четврта, да су они који се усуђују да бране те што протестују бар исто толики фашисти, ако не и више, као и да су први осумљичени за организаторе “фашистичког насиља”. Пета, да су сви они заједно заправо заговорници самоизолације и “лудила деведесетих”. Шеста, да су многи међу њима и расисти јер су све те групе наводно повезане са случајевима анти-ромског расизма. Седма, да су протестанти махом “шабани-будале” из унутрашњости који долазе да руше престоницу “евро-грађана”. Осма, да су протести непотребни јер се све може решити на изборима. И тако даље.

Манипулација је базирана на технологији стварања јавног мњења, изведене из теорије психологије подсвесних утицаја, која је показала да иза већине наших поступака стоји неки скривен извор до којег можемо доћи само дугом и потанком анализом. Самим тим је нереално очекивати од јавности, која је неспремна да се избори са тако суптилним утицајима, да уочи опасност за себе. На слици: "Испирање Мозга" Сему Лорију, кога тумачи Џонатан Прајс, сцена из филма "Бразил" Терија Гилијама из 1985. године.

Има ту и нових и рециклираних теза, али свима је заједничко да су у основи шупље полу-истине и лажи, са којима се манипулише јавним мњењем, а у циљу сегрегације оног дела јавности који се отворено буни. У овом случају, манипулација је базирана на технологији стварања јавног мњења, изведене из теорије психологије подсвесних утицаја, која је показала да иза већине наших поступака стоји неки скривен извор до којег можемо доћи само дугом и потанком анализом. Самим тим је нереално очекивати од јавности, која је неспремна да се избори са тако суптилним утицајима, да уочи опасност за себе.

Правично би било, макар и реда ради, одговорити на све те тезе. Па ћу се тако усудити да кажем да је медијски мрак данас гори него деведесетих, само је систем који га одржава другачије форме и нивоа сложености. У ЕУ се готово редовно одржавају демонстрације које доведу до сукоба са полицијом, а наша најмања брига на путу ка Унији је одржавање јавног реда и мира. Они који овде протестују су анти-фашисти који се боре против латентног фашизма еврофанатичног естаблишмента и његових гебелсовских метода пропаганде. Они што бране демонстранте су међу реткима којима је остало памети да разумеју шта се дешава, а да у исто време имају и храбрости да подигну глас. Оно кроз шта је Србија прошла деведесетих није самоизолација већ нехумана изолација споља, коју нико нити жели, нити призива, нити се на било који начин тако нешто може закључити рационалним промишљањем. Тезе о расизму и о провинцијалном пореклу демонстраната су класично манипулативно етикетирање и промовисање негативних стереотипа који немају везе са стварношћу. Инсистирањем на изборима, једном у четири године, као једином времену и месту када грађани о нечему имају право да одлуче је иначе омиљена тактика елита које се ослањају на медијску контролу једног друштва, попут можда репрезентативне – америчке. И тако даље.

Медијска илузија, створена од стране евроатлантских структура у Србији и ван ње, не може бити одржива уколико постане предмет озбиљнијег јавног оспоравања.

Дакле, све поменуте тезе које пласирају медији, од којих скоро сви свирају на режимске ноте, би се могле релативно лако оспорити и оборити у иоле озбиљнијем сучељавању аргумената. То је уједно и разлог зашто таквог сучељавања у јавности нема. Медијска илузија, створена од стране евроатлантских структура у Србији и ван ње, не може бити одржива уколико постане предмет озбиљнијег јавног оспоравања.

Без таквог оспоравања, можемо предвидети дијаматрално супротан исход, то јест, наставак индуковања и продубљивања подела унутар српског друштва. У том случају нас не би требали чудити коментари[2] који посетиоци остављају на највећим домаћим интернет порталима, у којима се безмало позива на линч и одстрел свих који се усуде да протестују против овог безумног пута у пропаст. У условима дводеценијске психозе, стрепње, страха и тражења криваца за неуспех овог друштва да “личи на сав нормалан свет”, делу јавности се агресивно нуде кривци у виду хулигана који потпуно безразложно руше своје градове и коче нас на путу у светлу будућност, а који готово сигурно гласају за ружне, црне и ниске националисте. Наспрам, јел`те, потпуно разумног избора који им се нуди у високим, плавим и лепим европејцима из остатка политичког спектра који ваљда никада не би били толико неодговорни да против нечега протестују на улици.

У једном нихилистичком друштву, као што је то данас случај са српским, "хулигани" искачу и полако се претварају у оружје за даље дисциплиновање маса од стране режима. На слици: Сцена из филма "Паклена Поморанџа" Стенлија Кјубрика из 1971. годин, на почетку доба кинематографије коју, филмски критичари зову: "Деценија усијаног насиља".

Где то онда води? Једно је извесно, потенцијал за насиље на сваком евентуалном протесту у будућности ће остати висок. У једном нихилистичком друштву, као што је то данас случај са српским, “хулигани” искачу и полако се претварају у оружје за даље дисциплиновање маса од стране режима. Зато и није од суштинске важости да ли је на досадашњим скуповима било убачених провокатора или смо присуствовали аутентичном изливу насиља. Оно је ту зато што постоје сви друштвено-економско-политички предуслови за тако нешто. Насиље на протестима, као “део домаћег јавног фолклора”[3], је само производ и последица тих процеса. А опет, са друге стране, до протеста ће неминовно и долазити ако се њихови узроци не отклоне. По свему судећи неће, јер власт Демократске Странке и њених коалиционих партнера не показује индиције да уопште разматра промену друштвено-економско-политичког курса државе.

Са тиме се помирио и сам Борис Тадић, изашавши у јавност са саопштењем које једва прикривено открива да је режим тога свестан, али и да ће “нова реалност” подразмевати одлучну борбу против насилних протеста, што може потенцијално значити сваки будући протест. Драган Ђилас, са манирима градског мангупа који никако да побегне од своје природе, као нова десна рука и први човек престонице, је ту скочио у помоћ свом председнику, додајући да се “из догађаја у догађај шаље јасна порука и да ће број оних који су спремни да тако нешто раде бити све мање и мање”[4]. А како боље послати ту поруку свим потенцијалним демонстрантима, него извођењем бруталних полицијских представа у јавности, са готово свим медијским капацитетима државе на располагању да те представе преноси и тумачи?

Није од суштинске важости да ли је на досадашњим скуповима било убачених провокатора или смо присуствовали аутентичном изливу насиља. Оно је ту зато што постоје сви друштвено-економско-политички предуслови за тако нешто.

Насиље на протестима, као “део домаћег јавног фолклора”, је само производ и последица тих процеса.

Па ипак, као што рекох, протести су наша неминовност. Они су и непроцењиво важни у широј слици борбе против оваквог медијског мрака, јер истовремено представљају и шок терапију за анестезирану јавност, али и проактивни притисак на режим који потом мора да троши енергију и ресурсе да реагује и врши контролу штете. Изузетно важан и, по теоријама психологије масе и конвергенције, потентан ефекат ће проистећи из упознавања шире јавности са самом чињеницом да до неких протеста долази. То ће важити без обзира на труд медијских лакеја да се сви демонстранти прикажу у најгорем светлу и да се свакодневница која је узрок незадовољству приказује лажно.

Прва прилика да јавност сазна за нови протест ће се по свему судећи указати за десетак дана, када се очекује бар један анти-Нато скуп у Београду[5]. Број окупљених на том скупу је директно сразмеран количини политичких поена које ће Борис Тадић изгубити уколико до насиља дође. Надам се да то имају на уму сви који желе да виде леђа овом режиму и овој политици. Наравно, од насиља морају да се уздрже сви.

Вукашин Милеуснић: "Протести су наша неминовност. Они су и непроцењиво важни у широј слици борбе против оваквог медијског мрака, јер истовремено представљају и шок терапију за анестезирану јавност, али и проактивни притисак на режим који потом мора да троши енергију и ресурсе да реагује и врши контролу штете. Изузетно важан и, по теоријама психологије масе и конвергенције, потентан ефекат ће проистећи из упознавања шире јавности са самом чињеницом да до неких протеста долази." На слици: Детаљ из филма "Петпарачке приче" Квентина Тарантина из 1994. године. У којој мери су деценије олаког емитовања филмова, чија публика је фасцинирана надреалним насиљем и криминалом допринеле порасту насиља у "психологији маса" код нас?

Упутнице:

[2] http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=515292

[3]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=05&dd=30&nav_category=11&nav_id=515481

[4]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=05&dd=30&nav_category=11&nav_id=515481

[5] http://antinato.in.rs/?q=node/37