На почетку треба рећи да је НАТО стратегија за Србију остала непромењена. Поједностављено, она се огледа у системском приближавању српских војних капацитета ономе што се сматра “НАТО стандардом”, а што у случају наше земље значи редуковање технике, војног материјала, а посебно људства и командног кадра. Где год је то могуће, из угла НАТО стратегије, треба заменити поменуте са подобнијим кадром или комадом технике.

Вукашин Милеуснић: НАТО стратегија за Србију, дакле, подразумева њено постепено, пузајуће, довођење под јединствену северноатлантску команду, под којом би била коришћена за остваривање америчких или бриселских циљева, а у исто време онемогућена да оствари сопствене циљеве. Много је фактора који омогућавају спровођење такве стратегије.

Замене подобнијим кадром се углавном односе на виши командни кадар, јер је то технички најизводљивије, а и ригидном командном структуром се релативно лако одржава и преноси на средњи и нижи кадар. Замена опреме се углавном односи на притиске да се направи заокрет ка произвођачима оружја са Запада, као и да се одустане од самосталне производње опреме која има више од два точка и/или користи калибар већи од 12 милиметара. Иако постоје индиције да је свака самостална производња превише.[1]

Чини се да се НАТО доктрина за “мале савезнике” ослања на то да они не буду у стању да самостално угрозе било који локални интерес Алијансе, док би у исто време били способни помагати укупан војни напор савеза на удаљеним бојиштима по избору Империје.

НАТО стратегија за Србију, дакле, подразумева њено постепено, пузајуће, довођење под јединствену северноатлантску команду, под којом би била коришћена за остваривање америчких или бриселских циљева, а у исто време онемогућена да оствари сопствене циљеве. Много је фактора који омогућавају спровођење такве стратегије. Поменимо их неколико. На првом месту се налази непрестана деструкција домаће економије како не би била у стању да обезбеди и издржи независнију спољну (војну) политику. Друго место је резервисано за, опет непрестано, врбовање цивилних политичких актера који терен за НАТО спремају кроз законодавна и извршна тела. С трећим, мени најзанимљивијим, долазимо до онога што представља производ прва два фактора, а то је могућност медијске индоктринације јавности и обилатог коришћења агитпропа преко највећих медија у држави, након финансијског и кадровског преузимања истих од стране структура блиских НАТО-у. На четвртом месту се налази добро организован и логистичко-медијски подржан невладин сектор НАТО лобиста и пропагандиста. Синергија ових фактора ствара крајњи резултат, Србију која полако али сигурно пузи ка чланству у једној агресивној војној алијанси која представља највећу претњу по мир у свету данас.

НАТО стратегија за Србију се спроводи, пре свега, кроз деловање дела нове, после-петооктобарске, политичке класе, успостављене, помогнуте и коначно изабране уз значајну помоћ Империје и њених клијената.

НАТО стратегија за Србију се спроводи, пре свега, кроз деловање дела нове, после-петооктобарске, политичке класе, успостављене, помогнуте и коначно изабране уз значајну помоћ Империје и њених клијената. Главни политички стожер спровођења те стратегије није, како би многи на прву лопту помислили, ЛДП. Та партија, попут СПО-а, има више улогу помоћних трупа (ауxилиариес), које имају задатак да омекшају и збуне противника. Не, главни политички стожер НАТО стратегије за Србију се налази унутар Демократске Странке. Она је та која је после 5. октобра двехиљадите улагала сав политички капитал, који је током ранијих година стицала, на уобличавање и усмеравање српске спољне и војне политике у новом веку. Тај смер нас је, како ствари стоје, довео до првог НАТО самита на тлу Србије у њеној историји, само 12 година након бруталне агресије коју је тај војни савез учинио над нама и у тренутку када исти врши агресију на суверену и пријатељску државу Либију. Овакав војни самит у Београду, са домаћинима из стожерне евроатлантске странке – Демократске Странке, представља још један пузећи корак ка некаквој “новој реалности” са којом би Србија требало да се помири, а са којом се актуелно вођство ДС-а одавно помирило (и у којој је почело да тражи саможиве шансе и личну срећу).

Влада, иако декларативно није за улазак Србије у НАТО-алијансу, због скупштински декларисане војне неутралности, чини све да државу фактички приближи отшкринутим НАТО вратима. Да је до министра одбране Драгана Шутановца, рецимо, кроз та врата бисмо били прогурани силом. Ако ништа друго, да би он био у прилици да чешће посећује америчке носаче авиона, те ултимативне конвенционалне сејаче смрти, у свету препознатљиве симболе сирове снаге и моћи.

Актуелна Влада, под чврстом је руком Бориса Тадића, председника на квадрат. Наиме, он као председник Републике има улогу и врховног команданта, а као председник Демократске странке улогу промотера оних вредности које би у Срба највише волели да виде геостратези из Вашингтона, који му због тога и пружају потребну логистичку и политичку подршку. Тако ова Влада, иако декларативно није за улазак Србије у НАТО-алијансу, због скупштински декларисане војне неутралности, чини све да државу фактички приближи отшкринутим НАТО вратима. Да је до министра одбране Драгана Шутановца, рецимо, кроз та врата бисмо били прогурани силом. Ако ништа друго, да би он био у прилици да чешће посећује америчке носаче авиона, те ултимативне конвенционалне сејаче смрти, у свету препознатљиве симболе сирове снаге и моћи.

Ствар је, ипак, много озбиљнија од личних комплекса било ког НАТО лобисте, или корисног идиота понаособ. Тако је министар Шутановац у току претходне недеље помпезно најавио “највећу помоћ домаћој војсци још од 1950-тих година”, у виду америчких и турских донација војне опреме[2]. Било би занимљиво наћи једну државу на свету коју САД помажу донацијама војне опреме, а која није због тога, или пре тога, интензивирала свој клијентелистички однос према Империји. И иначе, како би ми требали да тумачимо ту “донацију” данас? Да ли САД са неколико камионета покушава да избрише злочиначку страницу своје историје у односу са Србијом? Како год било, по среди је још један јефтин маркетиншки трик који нам изводе домаће НАТО марионете.

Као и на другим питањима, рецимо односа шире јавности према Косметском проблему, и овде је могућ конкретнији успех таквог специјалног рата који се води против наше јавности.

Због тога је од кључне и дугорочне важности да представа звана “НАТО самит у Београду” не прође глатко и без салве звиждука из публике.

Као и по свим другим битним питањима, јавност се и по овом питању дроби и наново уобличује свакодневним медијско-политичким спиновима и представама “евро(атлантске) Србије”. Као и на другим питањима, рецимо односа шире јавности према Косметском проблему, и овде је могућ конкретнији успех таквог специјалног рата који се води против наше јавности. Због тога је од кључне и дугорочне важности да представа звана “НАТО самит у Београду” не прође глатко и без салве звиждука из публике. Потребно је пружити пропорционално јак медијско-политички одговор. Имајући у виду сву друштвено-политичку осетљивост тренутка и односе на политичкој сцени, чини се да би грађански протест у центру Београда, али и у другим већим градовима који су платили високу цену НАТО агресије, попут Новог Сада, био оптимално решење. Увид у околности тренутка такође наговештава да би такав протест морала сазвати и активно промовисати особа, или организација, од ауторитета у јавности. Уколико би то био политичар, или политичка партија, учинили би добро свом рејтингу самим тим што показују да препознају расположење јавности у тренутку када је ова све спремнија да се супротстави својој компрадорској елити.

Позив за такав протест у овом тренутку није једноставно формулисати, пре свега због хипер осетљивости евро(атлантских)фанатичних медија на сваки покушај ревизије евроатлантске парадигме. Па ипак, он би несумњиво морао бити пажљиво усмерен и упућен што ширем делу јавности: кроз наглашено неинсистирање на политичкој обојености протеста, кроз мотивисање јавности путем асоцијативног повезивања НАТО-а са чињеницама о ратним злочинима за време агресије на нашу земљу, али и повезивањем Алијансе са свим њеним потоњим агресијама у свету, попут последње у Либији. Ваљало би јавност подсетити на бомбардовање Срба у Босни 1995. године, на срушене новосадске мостове, на касетно бомбардовање цивила у Нишу и Алексинцу, на свакодневно бомбардовање графитном муницијом која је девастирала енергетски сектор, на обилато коришћење муниције са осиромашеним уранијумом, коју, узгред буди речено, у НАТО-у производе само Француска и САД, која је одговорна за ужасну смрт хиљада цивила после завршетка агресије, на уништене привредне и инфраструктурне капацитете који су земљу додатно осиромашили после дугогодишњих санкција које су иницирале исте те државе НАТО пакта, и на многе друге мрачне појединости те агресије.

Има се шта рећи и о понашању Алијансе на окупираном Космету у протеклих десетак година. Војну мисију Алијансе у оквиру КФОР-а можемо сматрати као изразито про-шиптарску, али и као крајње неосетљиву на најбазичније потребе локалног српског живља. Под будним оком Алијансе се десио мартовски погром неалбанског становништва 2004. године, као и сваки мањи или већи напад на српско присуство у Покрајини. Ниједан од тих злочина није процесуиран до дана данашњег, а њихови налогодавци су и даље радо виђени гости у локалној команди НАТО-а.

Има се шта рећи и о понашању Алијансе на окупираном Космету у протеклих десетак година. Војну мисију Алијансе у оквиру КФОР-а можемо сматрати као изразито про-шиптарску, али и као крајње неосетљиву на најбазичније потребе локалног српског живља. Под будним оком Алијансе се десио мартовски погром неалбанског становништва 2004. године, као и сваки мањи или већи напад на српско присуство у Покрајини. Ниједан од тих злочина није процесуиран до дана данашњег, а њихови налогодавци су и даље радо виђени гости у локалној команди НАТО-а. Суочени са суморним чињеницама, тешко је закључити на чему се заснива безгранично уверење НАТО лобиста да ће се такав однос Алијансе према српском интересу променити на боље након нашег евентуалног “да” позиву на прикључење, и то тамо где је он најугроженији.

Ако су грађани незадовољни својим материјалним стањем и економском (без)перспективом, корисно би било подсетити их ко сноси добар део одговорности за то. Евроатлантисти, рецимо, врло добро знају да манипулишу пребацивањем одговорности, па годинама стрпљиво “објашњавају” јавности како одговорност за агресију и санкције искључиво требају тражити у самој Србији, пре свих код покојног Слободана Милошевића. Ево прилике да се и та парадигма још једном тактично и суптилно доведе у питање.

При томе, кампања против НАТО пакта није кампања против земаља чланица. Сви смо свесни да су и они робови у једном много ширем контексту. Да нисмо имали своје специфично историјско искуство, вероватно бисмо и сами били део те злочиначке организације. Ипак, упркос марионетској власти која се репресивно бори против другачијег мишљења, ми као народ имамо пуно морално право да будемо, у најмању руку, против учлањења у једну такву структуру. На крају крајева, да ли мислите да НАТО званичници нису знали за контекст овог самита у Београду? Да нису знали да би могло да дође до већих протеста? Знали су, а ово је само још једна прилика која је дата Тадићевом режиму да вежба репресију над сопственим становништвом. За то увек добију тапшање по рамену, што им изгледа највише значи.

Као председник Социјалистичке партије Србије, оне исте која је водила државу кроз деценију њеног највећег искушења у модерној историји, а због које је наводно наша држава и постала мета НАТО агресије, Ивица Дачић је данас уједно и на челу Министарства унутрашњих послова које представља инстанцу која би требала да одобри или не дозволи одржавање анти-НАТО протеста. Ко год жели да извуче максимум из такве ситуације, требало би да отпочне припрему за протест јавним притиском на лидера социјалиста.

Добро припремити и организовати протест није мачји кашаљ, то сви знамо. Али овде треба упозорити и на врло вероватну могућност да власт не дозволи одржавање оваквог протеста, или више симултаних, под изговором угрожене јавне безбедности. Дозвола се може и дати, па напрасно одузети дан пред сам догађај. Онај ко би организовао такав протестни скуп би у сваком случају морао да рачуна на такав потез режима и да на њега има спреман одговор. И тако долазимо до Ивице Дачића, политичким жаргоном речено – лидера наше пост-петооктобарске политичке сцене, који је за победу “свог тима” увек кадар променити дрес или позицију.

Као председник Социјалистичке партије Србије, оне исте која је водила државу кроз деценију њеног највећег искушења у модерној историји, а због које је наводно наша држава и постала мета НАТО агресије, Ивица Дачић је данас уједно и на челу Министарства унутрашњих послова које представља инстанцу која би требала да одобри или не дозволи одржавање анти-НАТО протеста. Ко год жели да извуче максимум из такве ситуације, требало би да отпочне припрему за протест јавним притиском на лидера социјалиста, како би се он нашао између чекића и наковња у врло осетљивом унутрашње-политичком контексту. Ако попусти под чекићем, одлично, дозволиће скуп, а евентуалне негативне последице по себе ће отклонити у сопственој режији, трошењем кредита које је, ко зна како, зарадио код евроатлантиста. Ако попусти под наковњем, опет добро, јер би у тој представи он платио највећу политичку цену у отпочелој предизборној кампањи, показавши се као ударна песница Тадићевог режима. Наравно, то све под претпоставком да ће до протеста доћи уз дозволу полиције или без ње.

Треба рећи и да су протести против ММФ-а, Г7 или НАТО-а уобичајени свуда у свету где поменути организују самит. Мислим да и ми имамо право да се и наш глас чује.

Позив nа протест у овом тренутку није једноставно формулисати, пре свега због хипер осетљивости евро(атлантских)фанатичних медија на сваки покушај ревизије евроатлантске парадигме. Па ипак, он би несумњиво морао бити пажљиво усмерен и упућен што ширем делу јавности... Ваљало би јавност подсетити на бомбардовање, на обилато коришћење муниције са осиромашеним уранијумом, која је одговорна за ужасну смрт хиљада цивила после завршетка агресије, на уништене привредне и инфраструктурне капацитете који су земљу додатно осиромашили после дугогодишњих санкција које су иницирале исте те државе НАТО пакта, и на многе друге мрачне појединости те агресије. На слици: Сцена из филма "Европа" (Зентропа) Ларса Фон Трира из 1991. године. Фото: Википедиа

Упутнице:

[2] http://www.vestinet.rs/tema-dana/sutanovac-uskoro-velika-turska-donacija-najveca-pomoc-vojsci-jos-od-1950-tih-godina