Прошлонедељна звезда српске друштвене сцене био је, без конкуренције, Ивица Дачић. Некада најбољи ђак Слободана Милошевића, антиглобалиста и портпарол Слобине антизападне машинерије, данас чак министар унутрашњих послова и стручњак из области безбедности (без обзира што се пре тога са полицијом сретао само кад га је саобраћајна заустављала), потпредседник про-западно оријентисане Владе, председник про-европског СПС-а, лидер коалиције у којој је главнокомандујући чак и Палми Тигру, мускетар реда најЕУропљанин и коалициони партнер са онима које је још његов учитељ проглашавао издајницима. Будући да је данас све супротно од онога што је био у Слобино време, будући да се и Слоба негде преврће у гробу због свега што је овај данас, логично је да садашњи Ивица постане и један од предводника идеје коју је и сам својевремено проглашавао анти-српском.

Марко Радуловић: Будимо реални као реалиста Дачић: па ко је овде под влашћу Бориса Тадића одговарао због изјава или радњи које су усмерене против интегритета и суверенитета, ко је одговарао због пљувања Србије и сличних ствари? Нико, па неће ваљда један од потпредседника Владе.

Кад погледам Дачића данас, не могу а да не приметим да је Милошевићу било боље да је најпре своје редове чистио и да се најпре њима бавио, па тек онда ондашњом опозицијом, будући да су његови пулени сада највећи заговорници онога против чега се и сам Милошевић борио. А да је Ивица својом изјавом о подели Косова и Метохије, чак и успехе Новака Ђоковића и детаље око Пипе Мидлтон бацио у други план и склонио их са насловних страна, говори и број реакција поводом његовог предлога, што на разним скуповима, што на интернет форумима. Наравно, мислим на оне оштре реакције које долазе из национално свесних кругова који Дачићеву идеју о подели Косова и Метохије сматрају неприхватљивом. Додуше, било је оштрих реакција и са шиптарске стране која не жели поделу, тако да се реалиста Дачић нашао између две ватре – на удару једног дела својих сународника, али и на удару дела јавности са којом његова и Борисова Влада ствара добросуседске односе, а све у циљу евро-атлантских интеграција „западног Балкана“.

Мене лично није изненадила његова изјава. Ни мало. Наравно да је Цецин друг из детињства прекршио Устав говорећи како би делио део државне територије и наравно да би у некој нормалној држави, која брине о својим интересима, добио макар електронску наруквицу, бар на годину дана, али будимо реални као реалиста Дачић: па ко је овде под влашћу Бориса Тадића одговарао због изјава или радњи које су усмерене против интегритета и суверенитета, ко је одговарао због пљувања Србије и сличних ствари? Нико, па неће ваљда један од потпредседника Владе. Дакле, лично нисам видео потребу за неким много оштрим реакцијама, за неким чуђењем и ишчуђавањем поводом његове изјаве. Зашто? Па зато што је та изјава и идеја само логичан след разних других потеза про-европске власти у вези питања Косова и Метохије. Неких потеза на које смо већ и заборавили, а који су захтевали једно 50 пута јаче реакције и осуде, и који су и много више штетили и удаљили Косово и Метохију од остатка Србије, него што је то учинио Дачић последњом идејом. Заборављамо да је Дачићева последња изјава и идеја само наставак државне политике коју у вези јужне Покрајине води владајућа коалиција. Државне политике која у пракси увелико признаје и која је, практично, увелико и признала тзв. државу Косово. Сетите се мало, вратите филм уназад.

Заборављамо да је Дачићева последња изјава и идеја само наставак државне политике коју у вези јужне Покрајине води владајућа коалиција. Државне политике која у пракси увелико признаје и која је практично увелико и признала тзв. државу Косово. Сетите се мало, вратите филм уназад.

То је државна политика која има најбоље односе са државама које су признале тзв. државу Косово. Логичан потез након што су неке државе признале тзв. Косово би био тај да повучемо амбасадоре из тих земаља и прекинемо или дипломатске односе сведемо на најнижи ниво. Тако је морало да буде и тако би свака иоле озбиљна држава урадила. Напротив, наша државна политика је таква да се о тим државама овде говори као о некаквим највећим пријатељима Србије који јој желе све најбоље, јавности се те државе представљају као некакви наши спасиоци, јер, како кажу, ради се о силама које су економски јаке, привредни колоси који ће и нас ето економски опоравити, па због тога им треба опростити цепање државе. Силе које ће почети да развијају све делове наше земље и које заиста и раде на томе, али, по свему судећи, све делове наше земље желе да развију као независне државе. Чак ни неким квази-државама, које више личе на нарко картеле, нисмо смели да покажемо зубе, повлачили па онда вратили амбасадоре и тиме им ставили до знања да чак и такве квази-творевине и такве маргиналне државе могу Србијом да бришу патос. Што је само показатељ какву политику води актуелни режим, колико су спремни да иду у понижавању овог народа и колико је нашим властодршцима заиста стало до К и М.  А ко год је одавде поменуо тужбе против држава које су признале тзв. Косово, по дефиницији наших власти је био непрактичан, непрагматичан, назадни великосрбин теоретичар.

То је државна политика која стреми чланству у ЕУ, а чије су водеће земље у ствари и створиле и реализовале паклени план цепања Србије и које тај план нису још увек довршиле.

Сетите се једног корака као што је тзв. Упитник ЕК на који је Влада Србија одговарала, тј. на питања садржана у њему.

Влада Србије је прихватила један документ који води ка ЕУ, а тај документ уопште нема у виду Србију с њеном јужном Покрајином у саставу.

Прихватањем тога и одговарањем на тако нешто, Влада Србије и Борис Тадић су дали још један јасан знак и сигнал Западу да је и за њих тзв. Косово независна држава.

То је државна политика која стреми чланству у ЕУ, а чије су водеће земље у ствари и створиле и реализовале паклени план цепања Србије и које тај план нису још увек ни довршиле. Наша државна политика је окренута њима и спроводи кораке и испуњава услове који воде ка чланству. Сетите се једног корака као што је тзв. Упитник ЕК на који је Влада Србија одговарала, тј. на питања садржана у њему. Једно од питања на које је Влада одговарала је и какви су добросуседски односи са Косовом, или нпр. у делу који се односи на трговину Влада Србије је морала да наведе каква је трговинска размена са нпр. Хрватском, Б и Х, Македонијом, али и са Косовом. Такође је Влада одговарала на питање какве политичке дијалоге води са суседним државама, укључујући и Косово. Дакле, Влада Србије је прихватила један документ који води ка ЕУ, а тај документ уопште нема у виду Србију с њеном  јужном Покрајином у саставу. Прихватањем тога и одговарањем на тако нешто, Влада Србије и Борис Тадић су дали још један јасан знак и сигнал Западу да је и за њих тзв. Косово независна држава. Ја знам да многима ово о Упитнику не значи ништа, али не значи ништа онима који не познају ствари дубље, који не знају шта значи тај Упитник или знају, али су потпуно равнодушни, јер за њих ЕУ нема алтернативу и којима је све једно да ли у ЕУ треба да уђемо као целовита земља или као нека територија величине општине.

То је такође државна политика која прихвата ЕУЛЕКС. Мисију која је у ствари само реализатор Ахтисаријевог плана независног Косова. Власти у Беогарду олако прелазе преко тога и тиме нам из руку избијају и Резолуцију 1244, једино оруђе, ако тако могу да кажем, кога би морали да се држимо и на коме би требало инсистирати када је проблем Косова и Метохије у питању. Не, та Резолуција 1244 се готово више нигде и не помиње, а погажена је и оном чувеном Резолуцијом о Косову и Метохији коју је Борис донео под патронатом ЕУ, а која је такође још један чин признања тзв. Косова и због чега се чак и званична Москва преко неких својих званичника огласила рекавши да они не могу да буду већи Срби од Срба, и не могу да бране нешто што и Србија не жели да брани на један конструктиван и по њу користан начин. Резолуција којом је Тадић буквално дозволио ЕУ да уређује тзв. добросуседске односе Србије и тзв. Косова, а тиме још једном показао на делу свој став по овом питању.

На слици: Упитник ЕУ. Рука која га држи припада домаћем политичару који је обећао да ће наша земља ући у ЕУ 2007. године.

Треба ли помињати „преговоре“ који се сада воде. То су наводно преговори о техничким питањима чије ће решавање олакшати положај Срба који и даље живе на Косову и Метохији. Међутим, то су преговори који ни на који начин неће олакшати положај Срба на Косову и Метохији, то су преговори након којих ће Срби на Косову и Метохији живети још одвојеније од остатка Србије; то су преговори који ће довести до тога да терористи са НАТО-окупаторима добију подлогу за акције успостављања потпуне контроле и над делом северно од Ибра; то су преговори на које су Влада и Председник пристали и у њима прихватили шиптарске терористе као равноправне преговараче. Преговоре које води трећеразредни чиновник Владе, измишљени дипломата Стефановић, за кога ни рођена мајка до пре пар месеци није знала да је дипломата, а од кога о дипломатији знају више и кафе куварице у Влади. То што преговоре не води највиши државни врх на челу с Председником, то је само још једна потврда какав однос политика Тадић – Дачић има према овом питању, колико је за њих значајно питање Косова и Метохије, односно потврда да су се они одрекли тог дела наше територије и то питање сматрају апсолутно небитним. Показатељ тога је и недавна посета „Приштини“ (читај званичној Приштини), како преносе наши медији, управо тог несрећног Борка, који је овим само добио шансу да се слика и постане препознатљив широј јавности, а чиме је ова Влада, на челу са својим супервизором Борисом, и дефинитивно потврдила свој став да је Косово и Метохија за њих самостална држава са којом се не преговара, него се полако остварују дипломатски односи који ће можда довести до тога да званични Београд кроз догледно врме отвори и амбасаду у Приштини или конзулат у Гњилану.

Треба ли помињати да држава годинама толерише партије и разне друге организације које финансирају порески обвезници ове државе, а које крше Устав Србије упорно говорећи да Косово и Метохија није више део Србије, партије и појединци који делују на тај начин да заговарају некакву самосталност и цепање и других делова земље, чланови владајућих партија који заговарају одвајање и северне српске Покрајине, разне НВО које за милионске суме са Запада овде пропагирају сецесионистичке идеје, а да на то ни један надлежни државни орган не реагује. Надлежни органи који реагују само онда када, по њиховом схватању, треба притворити неког Србина који се усуди да храбрије и смелије одговори свим овим изродима. А ових дана Наташа Кандић промoвише и тешњу сарадњу између народа Србије и „народа Косова“ на плану културе и уметности, па ме не би чудило да кроз неко време усред Београда гледамо и позоришну представу у извођењу глумаца из УЧК-а, која ће правдати сепаратизам, а преко које ћемо се ми, што би рекла Борка Павићевић, културно деконтаминирати.

Дачићева изјава и идеја само нешто што произилази из целокупне државне политике коју он води са својим другом Борисом, државне политике која иде и на промену актуелног Устава, а један од циљева промене је и избацивање Косова и Метохије из Преамбуле, проглашавање регијом, а тиме и дефинитивно одстрањивање из састава Србије. Кад се све ово погледа испашће да је Дачићева идеја чак и нешто најбоље и најповољније за Србију из те државне политике. Апсурдно, али тако испада и тако ће бити ако нас Борисова дружина буде водила у наредних нпр. 15 година.

Треба ли помињати општу друштвену атмосферу и један наметнути и исфорсирани осећај да морамо да се одрекнемо К и М, а коју стварју медији са националном фреквенцијом, на челу са јавним сервисом Европске уније. Пардон, европске Србије. На „нашем“ јавном сервису се упорно говори о „премијеру Косова“ о „Влади Косова“, о“приштинским званичницима“, о „званичној Приштини“, о „председнику Косова“ итд. Уместо да постоји обавеза свих наших медија, писаних и електронских, да у својим извештајима све те бандите УЧК-а не смеју другачије да ословљавају и представљају јавности осим као терористе, злочинце и сепаратисте који су уз помоћ НАТО-пакта окупирали нашу јужну Покрајину. Али, како да то очекујете од телевизија које су под контролом Борисовог режима и како да то очекујете од Тијанићевог РТС-а који се чак званично извинио свим суседним народима због начина извештавања РТС-а током деведесетих? То дефинитивно значи и извињење држави Косово и њеним званичницима и народу због начина на који је РТС пре 12 или 15 година извештавао и о њима. Дакле, то је једна општа друштвена атмосфера, креирање јавног мнења и начин деловања наших власти због чега ми данас не смемо нпр. да попијемо кафу у граду ако носимо мајицу са ликом Генерала Младића на којој пише да је он херој, али плашим се да нећемо смети да изађемо ни с мајицом на којој пише да је Тачи злочинац и терориста, па ћемо и због тога уместо кафе с друштвом заглављивати на информативном разговору у станици полиције.

Дакле, кад све ово погледате, закључујемо да је Дачићева изјава и идеја само нешто што произилази из целокупне државне политике коју он води са својим другом Борисом, државне политике која иде и на промену актуелног Устава, а један од циљева промене је и избацивање Косова и Метохије из Преамбуле, проглашавање регијом, а тиме и дефинитивно одстрањивање из састава Србије. Кад се све ово погледа испашће да је Дачићева идеја чак и нешто најбоље и најповољније за Србију из те државне политике. Апсурдно, али тако испада и тако ће бити ако нас Борисова дружина буде водила у наредних нпр. 15 година.

За њих је, дакле, Косово и Метохија изгубљена територија, независна држава, а за нас део територије Србије који је окупиран од стране шиптарских терориста и НАТО-пакта, део наше земље о коме ћемо ширити свест у народу и чекати промене међународних околности како би на том делу земље повратили Уставне надлежности.

И ту је та разлика између нас и њих!

На крају, многи ће ми рећи да је Дачић ипак реалиста, а ја само великосрбин, да је човек само потврдио стање на терену и да ми заиста немамо никакву контролу на Косову и Метохији, а да се ја и слични мени само бусају преко оваквих текстова. И тачно је – и Дачић и ја ћемо се сложити да не можемо у центру Приштине да попијемо кафу и кажемо гласно „живела Србија“, али разлика је у различитом погледу на ту реалност и различитој визији како је мењати. За њих је, дакле, Косово и Метохија изгубљена територија, независна држава, а за нас део територије Србије који је окупиран од стране шиптарских терориста и НАТО-пакта, део наше земље о коме ћемо ширити свест у народу и чекати промене међународних околности како би на том делу земље повратили Уставне надлежности. И ту је та разлика између нас и њих, разлика која нам јасно каже да нема времена за чекање, да нема времена за превелико теоретисање и освртање на то шта они раде, јер они раде и успешно спроводе своје планове, него је време за конкретно деловање у циљу стварања јединственог  политичког фронта који ће склонити са сцене политику Тадић-Дачић и повести Србију на челу са једном другачијом, национално одговорном и државотворном политиком у сваком смислу, па и по питању Косова и Метохије.