Сви смо свједоци недавних промјена у земљама сјеверне Африке, оне још трају иако се у задње вријеме смањују и дјелимично смирују. Почело је у Тунису, затим Египту, траје још и неизвјесна је и највише компликована ситуација у Либији, а ту су још и Јемен и Сирија као жаришта комликоване и неизвјесне ситуације. Оправдани захтјеви народа за политичким, економским  и социјалним промјенама негдје су довели до смјене режима,  а негдје и до НАТО-агресије, као у Либији. Међутим, сви ти догађаји од западних земаља-предводница глобалистичке стратегије инструментализовани су ка њиховом давнашњем циљу, а то је стварање послушних вођстава земаља које води стварању послушних земаља и региона, у циљу  формирања, на крају, светске јединствене тоталитарне државе новог светског поретка.

Становништво је током читавог 19-тог вијека било изложено експерименту који је наглашавао окренутост ка раду и материјализму. На слици: Модел споменика III интернационале, познатог под именом "Татлинова кула"

Међутим, да би објаснили ову ситуацију, потребно је вратити се у прошлост. Демократија као процес унификације људске врсте почела је прије неколико вјекова. Главна полуга у том процесу  су САД, чије становништво је у тако створеном поретку морало да створи најмоћнију државу тог типа  која се развијала током читавог 19.  вијека, неометана ратовима осим сопственим грађанским ратом, и која је већ почетком 20-тог вијека изашла на светску позорницу као регионална, а затим  у току Другог светског рата као глобална сила, равноправни члан двојца из Другог светског рата који су касније постали чланови супротстављених блокова. Наравно, с друге стране се налазио равноправан супарник СССР – Савез Совјетских Социјалистичких Република.

Али, док је дошла до те позиције, њено становништво је током читавог 19-тог вијека било изложено експерименту који је наглашавао окренутост ка раду и материјализму, а с друге стране оно је у почетку, и током читавог 19-тог вијека, било веома религиозно  и посвећено хришћанству (да подсјетимо: Америку, односно њене прве колоније су основали пуританци који су дошли са обала Енглеске на прве откривене обале Сјеверне Америке), и које  је своју вјеру преточило у неке веома строге одредбе неких закона[1].

Становништво Америке је  несумњиво било и живјело под демократским системом до извјесне мјере: они су бирали општинске званичнике, као и званичнике округа и званичнике држава чланица САД. САД су биле тада конфедерација у формалном уставном одређењу, мада су суштински имале многе федеративне надлежности  у судској власти, у овлашћењима предсједника итд. Питање је да ли је предсједник САД био тада као данас под утицајем мондијалистичких светских креатора новог светског поретка, али неки  индикатори указују на то. Понашање Џорџа Вашингтона у француско–енглеском рату 1812. године било је окарактерисано од тадашње опозиционе странке као издаја части и националних интереса ради новчане добити и служења новчаној аристократији (којој, лако је претпоставити  – масонској)[2]. С друге стране, Индијанци, као аутохтони народ, били су протјеривани и уништавани, а све и поред гарантовања независности и опстанка на свом земљишту од стране централне власти и свечаног заклињања. Алексис де Токвил у свом дјелу закључује у вези Индијанаца: да је једини начин њиховог опстанка био да истријебе досељенике или да се потпуно цивилизују, и гдје предвиђа нестанак индијанске расе, што се показало као историјски тачно научно предвиђање.

Токвил чак прије два века примећује да разноликост нестаје из људске врсте, да се слични обрасци понашања налазе свуда. Такође, примјећује да се тежи ка материјалном животу и да слабљење утицаја религије утиче на то да се губи много што у представи добра и зла. Такав систем даје извјесна права на периодичне изборе, али човјеку који је заузет сталном бригом и напорима за материјалну егзистенцију не даје довољно времена за размишљање о политици и управљање државом, тако да и најмање вриједни чланови друштва могу постати његови властодршци. О, како су се показале тачне ове тезе у пракси, нарочито у данашње вријеме падом источног блока и СССР-а.

С друге стране, исти аутор  у другој књизи посвећеној демократији у Америци, поред објашњавања појма демократије и једнакости која се јавља у Америци с наступањем тог процеса, бави се уопште демократијом и њеном погубном улогом на осјећања, навике и понашања појединаца[3]. Тако аутор веома исправно закључује да демократија људе отуђује једне од других сводећи их само на бављење собом, на ситносопственичку психологију, на формирање мањих друштвених групација које су затворене и природно теже изоловању од цјелине друштва. Са изузетном научном прецизношћу аутор предвиђа и објашњава да у консолидовању демократије власт природно тежи ка мијешању у све сфере друштвеног живота, а да се ствара недотупавно грађанство које власт држи у сталној незрелости, и да демократија тежи да људе води ка стварној независности или ка неразмишљању. Данашње прилике нам показују да их је више повела у другом правцу. Он чак прије два века примећује да разноликост нестаје из људске врсте, да се слични обрасци понашања налазе свуда. Такође, примјећује да се тежи ка материјалном животу и да слабљење утицаја религије утиче на то да се губи много што у представи добра и зла. Такав систем даје извјесна права на периодичне изборе, али човјеку који је заузет сталном бригом и напорима за материјалну егзистенцију  не даје довољно времена за размишљање о политици и управљање државом, тако да и најмање вриједни чланови друштва могу постати његови властодршци. О, како су се показале тачне ове тезе у пракси, нарочито у данашње вријеме падом источног блока и СССР-а. Само је разлика у томе да властодршци у државама ту политику не спроводе само ради сопствене власти, већ ради глобалне империје чије су полуге власти у полу-јавним организацијама као што су група Билдеберг, Римски клуб, Трилатерална комисија и Савјет за иностране односе САД. Вође Западних земаља обавезно су чланови ових полу-јавних организација, тако да су они само извршиоци одлука тих организација, као и врха пирамиде злочиначких удружења који за сада још остаје скривен. Америка, од Другог светског рата па на овамо, је ударна песница мондијалистичког тоталитаризма.

Демократија је прихваћена у већини држава, а онамо гдје је исто прихваћена као у бившој Савезној Републици Југославији, али гдје је постојало незвисно и непослушно руководство, утјеривана је бомбама.

Имајући све то у виду, може се закључити да је брана том тоталитаризму био источни блок и СССР. С вишегодишњим Западним пропагандистичким наметањем и колапсом економија социјалистичких држава, пут ка глобалној доминацији, распадом источног блока, је отворен. Демократија је прихваћена у већини држава, а онамо гдје је исто прихваћена као у бившој Савезној Републици Југославији, али гдје је постојало незвисно и непослушно руководство, утјеривана је бомбама. Међутим, демократија је била небитна светским моћницима у истој држави па се нису обазирали на султанистички Ђукановићев режим, зато што је био послушан у спровођењу њихових намјера. Иста је ситуација са арапским државама. У њима су постојали султанистички режими или отворене једнопартијске диктатуре. Такви режими су били неопходни за западњаке, као послушници у мондијалистичком поретку. Међутим, с оправданим народним незадовољством у тим земљама они су опрезно поступали, јер су жељели да доведу нове марионетске режиме. Чини се да су у Египту то успјели, када је војска дошла на власт, и у том контексту Ноам Чомски каже у својој књизи “Шта  у ствари хоће Америка”, да они, односно тренутне марионете на челу САД успостављају контакте са војскама разних држава, да ако и када дођу на власт буду под њиховом контролом. Либија је сасвим други случај – земља БОГАта нафтом у којој није било општенародног бунта је послужила као полигон и повољна прилика за овладавање стртешки важном тачком, не бирајући средства  од убистава чланова Гадафијеве породице, па на даље, што је показало читавој светској јавности каква је права природа и „добре намјере ових хуманиста“.

И док се Империја шири на једној страни, на другим доживљава нове поразе. У Јужној Америци, гдје су Американци годинама имали доминацију, више земаља је изабрало патриотска руководства и почело је процес обнове. На трећој страни Русија, Кина и Индија, појачани Бразилом и Јужноафричком Републиком, јачају језгро отпора, што даје наду ка што већем отпору светском тоталитаризму, а за арапске земље, као што су Јемен и Сирија, надамо се да ће изабрати стварно патриотска руководства и сврстати се у ред слободних земаља, како на унутрашњем  тако и на спољном плану.

Миљан Јововић: Демократија као процес унификације људске врсте почела је прије неколико вјекова. Главна полуга у том процесу су САД, чије становништво је у тако створеном поретку морало да створи најмоћнију државу тог типа која се развијала током читавог 19. вијека, неометана ратовима осим сопственим грађанским ратом, и која је већ почетком 20-тог вијека изашла на светску позорницу као регионална, а затим у току Другог светског рата као глобална сила, равноправни члан двојца из Другог светског рата који су касније постали чланови супротстављених блокова. Наравно, с друге стране се налазио равноправан супарник СССР - Савез Совјетских Социјалистичких Република.На слици: "Демократска пијаца", рад Иље Глазунова из 1999. године. Кликните на слику ради увеличања.

Упутнице:

[2] Оп. Цит. Стр. 200.

[3] Алексис де Токвил – Демократија у Америци, књига друга, 1840.