У последњим годинама, српском народу се полако намеће нови рецепт као генерално решење за све националне проблеме, као ново чистилиште које треба да историју сведе на нулту тачку. Такво решење означава се као нужност историјског компромиса које треба да доведе до „коначног решења“ питања Косова.

Горан В Ђорђевић: Данас се проблем Косова и Метохије приказује као нужност и последња прилика за закључење историјског компромиса. Став утеривача историјских компромиса и домаће псеудо елите заснива се на потреби да се српска историја, схваћена искључиво кроз призму хашких вештака Одри Бадинг или Џејмса Гауа, доведе на нови почетак.

Оваква промена у дефинисању проблема илустративан је показатељ промене у препознавању једног националног проблема и његове интерпретације из кога се већ могу видети обриси могућег решења. Данас се проблем Косова и Метохије приказује као нужност и последња прилика за закључење историјског компромиса. Став утеривача историјских компромиса и домаће псеудо елите заснива се на потреби да се српска историја (схваћена искључиво кроз призму хашких вештака Одри Бадинг или Џејмса Гауа) доведе на нови почетак.

У том смислу видљиво је лагано али сигурно кретање српске државне елите у сагледавању питања Косова и Метохије, почев од аксиома о колевци српске државе, до последње интерпретације проблема Косова као „федералне чланице бивше СФРЈ према Уставу из 1974.године“ из кога се црпу оправдавајући разлози за легитимитет захтева косовских Албанаца, наравно уз никад скрајнути легитимитет аргумената типа „призренске лиге“ који служе да одвећ „легитимним“ захтевима дају и историјску димнезију, уздижући носиоце захтева на ниво равноправних, нужних и толико потребних саговорника.

Интезитет којим се врши наметање нужности историјског компромиса, омогућава сагледавање суштине историјског компромиса као таквог, овог пута на примеру Србије.

Тамо где се историја схвата као способност тренутног преживљавања тамо су историјски компромиси могући. Али у условима када се проблеми са којима се суочава једно друштво, нација или држава посматрају почевши од узрока, уз вертикално схватање историје, јасно је да се почетак проблема не може тражити у самом чину почетка преговора. Ако је којим случајем реч о проблемима који се заснивају на идентитетима схваћеним у хантингтоновском смислу речи, колико су могући иоле трајни компромиси, са тим да исти немају улогу краткотрајног предаха или прихватања пораза.

Компромис подразумева попуштање, чак и онда када се попуштање сведе на баналну поштапалицу „да нико не изгуби све, а неко добије све“. У условима када се узајамно попуштање односи на историјски проблем (који је постао део, а можда и услов идентитета) онда је такав компромис израз друштвеног тренутка и околности које га прате. Те околности могу бити резултат унутрашњих или спољних прилика које по правилу представљају резултат односа моћи или еманације (не)моћи. То компромису одузима карактер ванвременог и своди га на трајање које је у констатном размимоилажењу са временом. То је однос тренутка и трајања, и у основи је тај тренутак ограничен на пуку садашњост, која апстрахујући како прошлост тако и будућност, показује да није у стању да схвати ни једно ни друго. Компромис (који се Србији нуди) је ствар садашњости и то више као премошћавање садашњости, ради стварања привида решавања тешких проблема и даљег (с)кретања у ништавило. То је она садашњост која се састоји од тренутка до тренутка па се зато таква стварност и не може довести у било какву безу са будућношћу. Зато се историјски компромис односи само на крајње нестабилне и променљиве категорије што не само да му одузима карактер историјског већ га ставља истом супротставља.

Да ли неко може да каже како би изгледало компромисно решење Израелско-Палестинског спора, поделе Кипра, питање Косова и Метохије, статуса Тајвана, проблема Корејског полуострва, никад спроведеног решења питања Гиблартара или Курилских острва?

Да ли неко може да каже како би изгледало компромисно решење Израелско-Палестинског спора, поделе Кипра, питање Косова и Метохије, статуса Тајвана, проблема Корејског полуострва, никад спроведеног решења питања Гиблартара или Курилских острва? Шта би представљало историјски компромис узрока који су довели до Првог светског рата, Другог светског рата или процеса деколонизације. Било какав договор представљао би тријумф привремене воље да се проблем реши и као такав био резултат наметнутог решења или преовлађујућих унутрашњих околности тренутка у коме се решење договара. Такав договор управо представља садашњост. Чак и уколико решење потраје у времену, нема гаранције да пре или касније исто неће бити предмет преиспитивања, ревизије или простог суочавања са историјом која траје. Такав договор не може ни да одузме право странама у спору на касније нове договоре или измене постојећих договора, као ни право да се томе приступи само од једне стране. Историјски компромиси онемогућавају и успостављање стабилних културних образаца који представља у суштини одраз колективног искуства пренешеног са генерације на генерацију. Историјски компромис је највећи негатор историјских закономерности, да свако друштво има своје успоне и падове, своје победе и своје поразе.

Историјски компромиси по правилу немају ни општу подршку, тако да су приморани да се спроводе уз помоћ силе. Тако настаје парадоксална ситуација, да се проблеми који су настали из силе или из примене силе, окончавају мирним путем док се сила измешта из самог сукоба у сферу преговора, а потом и у сферу примене договореног компромиса.

Историјски компромиси по правилу немају ни општу подршку, тако да су приморани да се спроводе уз помоћ силе. Тако настаје парадоксална ситуација, да се проблеми који су настали из силе или из примене силе, окончавају мирним путем док се сила измешта из самог сукоба у сферу преговора, а потом и у сферу примене договореног компромиса. Сила се тада користи у два вида. Прво како би се мирно решење у виду компромиса применило, а затим како би се исто сачувало. Такви историјски компромиси даље воде развоју ауторитаризма, који делимично извире из горког осећаја и присутне свести нерешеног проблема и насилног спровођења истог, стварајући тако основу за даљу (овог пута закониту) употребу силе према свима онима који се препознају као противници историјског компромиса и али и за истовремено ауторитарно разрачунавање са прошлошћу која се такође означава као ауторитарна и увек проблематична.

Можемо рећи да историјски компромиси не постоје. Решење историјских неспоразума може се наћи само у победи једне стране. Али и победа једне стране не представља историјску непроменљивост или константу.

У данашњем дискурсу се често као основ историјског компромиса наводе злочини који су почињени (по правилу равномерно од обе стране), а иза којих стоје наводно легитимни интереси обе стране у компромису. Мора се рећи да такав злочин који један народ учини над другим народом неће нестати, нити избледети у условима постигнутог историјског компромиса, нити је то потребно. Најпре је нејасно око чега ће се постићи компромис. Око злочина онаквог какав се стварно десио или око злочина који представља збир два договорена погледа на злочин. У таквим условима (а компромис само то подразумева) врши се негирање злочина као таквог, исти се умањује или се искривљује његов домашај и историјско исходиште.

Зато можемо рећи да историјски компромиси не постоје. Решење историјских неспоразума може се наћи само у победи једне стране. Али и победа једне стране не представља историјску непроменљивост или константу. Јер победа једне стране не одузима право на каснију победу губитничкој страни. У таквим проблемима не постоје историјски компромиси, као ни историјске победе, нити историјски порази.

Данас, борба против историјског компромиса је борба против компромисерства (који представља резултат вишеструке политике компромиса претвореног у метод политичког деловања на унутрашњем плану) као новог вида сагледавања сопствене улоге у садашњости, све у оквирима идеолошких матрица о „крају историје“. То је борба не само за историју, већ борба за циљ, за идеју, борба за општим смислом трајања који превазилази прошлост и очекује се у будућности.

Горан В. Ђорђевић: Данас, борба против историјског компромиса је борба против компромисерства, који представља резултат вишеструке политике компромиса претвореног у метод политичког деловања на унутрашњем плану, као новог вида сагледавања сопствене улоге у садашњости, све у оквирима идеолошких матрица о „крају историје“. То је борба не само за историју, већ борба за циљ, за идеју, борба за општим смислом трајања који превазилази прошлост и очекује се у будућности. На слцици: "Берлински зид", најпознатији вид трулог историјског компромиса.