Изборна правила су један од основних стубова демократије у било којем друштву. Да би демократија функционисала, неопходно је усвајање таквих изборних правила која гарантују да сви трче изборну трку под истим условима, да бирачи знају за кога и за шта гласају, а да кандидати улазе са подједнаком шансом да буду изабрани. Да би демократија функционисала, потребно је да воља бирача буде најбоље пресликана у представничком телу које се бира.

Владимир Пудар: Предлагачи Закона нам постојање бланко оставки представљају као највећу препреку просперитету српског друштва. Као да је то разлог и недостатка инвестиција, затварања радних места, раста незапослености, а када укинемо бланко оставке коначно ће да нам сване.

Народна скупштина у тренутку док пишем овај текст расправља о Закону о изменама и допунама закона о избору народних посланика, закону који треба да обезбеди ове предуслове за функционисање демократије. На жалост, оно што је овим предлогом предвиђено чини управо супротно и доводи у питање саме основе демократије, а све под плаштом некаквих европских стандарда.

Прва ствар, која одмах упада у очи, је време у које се Закон доноси. Ако већ причамо о неким стандардима, један од стандарда је да се не улази у промене изборних правила у изборној години. Редовни парламентарни избори нас очекују најкасније на пролеће 2012. године, дакле у изборну годину смо ушли. Неизвесно је још увек да ли ће се још неки закони мењати, на пример Закон о локалним изборима, када ће се мењати и какве промене у том закону можемо да очекујемо.

УКИДАЊЕ БЛАНКО ОСТАВКИ

Предлагачи Закона нам постојање бланко оставки представљају као највећу препреку просперитету српског друштва. Као да је то разлог и недостатка инвестиција, затварања радних места, раста незапослености, а када укинемо бланко оставке коначно ће да нам сване. Иако сам теоријски противник постојања бланко оставки и поборник слободног мандата посланика, са жаљењем примећујем да српско друштво још увек није достигло тај ниво политичког развоја, политичке културе, политичке свести и политичког морала да се института бланко оставки може тако лако одрећи. Слободни мандат не подразумева трговину мандатом, већ право посланика да посланички мандат уживају без притисака. Наше друштво је тренутно на том нивоу да се слободни мандат представља управо супротност оног што треба да буде. Већ дуго се сумња да су поједини посланици преко ноћи променили мишљење и политику и прешли, а све ради неке користи, финансијске или у услигама, на крају није ни битно. Битно је да након продаје, слободни мандат престаје да буде слободан, него постаје да буде вељан вољом оног који га је ”купио”. Посланик тада престаје да заступа интересе грађана који су га изабрали, а почиње да заступа интересе купца. Пропорционални систем какав тренутно код нас постоји води до тога да бирачи гласају за странке, а не за кандидате. Гласањем за одређену странку бирачи гласају за политику те странке. Уколико неки народни посланик, из идеолошких разлога, промени странку и пређе у неку другу, тиме се мења изборна воља грађана, јер тај посланик више не заступа политику за коју су бирачи гласали. Укидање бланко оставки у овом тренутку није добро решење јер се на тај начин омогућавају и дозвољавају све негативне појаве, почев од продавања посланичког мандата, прекрајања изборне воље грађана, мешања богаташа у изборе и разрешења свих оних који се бирају у Народној скупштини. Србија још увек није спремна за овај потез, а изборна правила, да би остварила своју сврху, морају да одговарају тренутку у ком се доносе. Уколико изборна правила не одговарају духу времена, њихова примена имаће управо супротан ефекат од оног који треба да постигну.

Досадашње решење је предвиђало да предлагач изборне листе, односно најчешће надлежни орган политичке странке, самостално одлучује о томе ко ће од предложених кандидата, након одређивања броја мандата који је листа освојила, постати народни посланик. Овим предлогом предвиђено је да предлагач буде ограничен редоследом на листи, односно да нема право да одређује након подношења листе ко ће бити изабран. Није потпуно јасно шта се желело постићи овим предлогом.

ЗАТВОРЕНА ИЛИ ОТВОРЕНА ЛИСТА

Једно од питања која се регулишу овим Законом је и питање отворености изборне листе. Досадашње решење је предвиђало да предлагач изборне листе, односно најчешће надлежни орган политичке странке, самостално одлучује о томе ко ће од предложених кандидата, након одређивања броја мандата који је листа освојила, постати народни посланик. Овим предлогом предвиђено је да предлагач буде ограничен редоследом на листи, односно да нема право да одређује након подношења листе ко ће бити изабран. Није потпуно јасно шта се желело постићи овим предлогом. Бирачи и даље немају никаквог утицаја на то ко ће од кандидата постати народни посланик, већ је то и даље искључиво у рукама страначких органа, само што сада то одређују пре избора, а не као до сада после. Као што је у уводу речено, један од предуслова демократије јесте да сви кандидати имају подједнаке шансе да буду изабрани. Овакав предлог ставља одређени број кандидата у неповољнији положај у односу на друге кандидате са исте изборне листе јер не постоји могућност да ти кандидати буду изабрани. Без намере да се улази у неку дубљу анализу изборних прорачуна, слободно се може рећи да кандидати који на изборној листи заузимају места почев од 240. па до последњег 250. могу постати народни посланици само у случају да једна изборна листа пређе цензус, што је у нашем случају немогуће. Из ових разлога овај предлог не повећава учешће бирача у одређивању који ћеод кандидата бити изабран, те самим тим не решава проблем да страначки органи врше тај коначни избор кандидата. Овакав модел негативно утиче и на мотивацију кандидата да учествују у изборном процесу, како оних кандидата који су на почетку листе и који ће сигурно бити изабрани уколико листа пређе цензус, тако и оних кандидата који немају шансу да буду изабрани.

О промени изборног система у АП Војводини се најмање говори, иако је овај изборни систем најспорнији. Проста комбинација већинског и пропорционалног система у АП Војводини , уместо да ублажава недостатке већинског и пропорционалног изборног система, те недостатке само ставља у први план.

ВОЈВОЂАНСКИ СИСТЕМ

О промени изборног система у АП Војводини се најмање говори, иако је овај изборни систем најспорнији. Проста комбинација већинског и пропорционалног система у АП Војводини , уместо да ублажава недостатке већинског и пропорционалног изборног система, те недостатке само ставља у први план. Посебан проблем изборног система у АП Војводини је више него очигледан Gerrymandering. Gerrymandering представља обликовање изборних јединица тако да се бирачко тело наклоњено некој политичкој опцији концентрише у једној изборној јединици, како би се гарантовао избор кандидата из такве опције. Назив потиче из изборне праксе САД и обликовања једне изборне јединице за извесног господина Џерија, а која је визуелно подсећала на саламандер (1). Само један од примера ове појаве у Војводини јесте Кикинда и стварање таквих изборних јединица да се барем у једној увелико помаже избор кандидата из тренутно владајуће странке.

* * *

Чињеница је да се се у ове измене ушло без прекасно и без намере да се наше изборно законодавство реформише тако што би се решили најозбиљнији проблеми који су се у пракси појавили. У правној теорији , а и у упоредном позитивном праву постоји велики број примера када изборни системи у највећој мери остварују своју сврху, почев од комбиновања већинског и пропорционалног изборног система, али тако да се извлачи оно најбоље из оба система, како би се смањиле негативне појаве које оба система носе са собом, формирања отворених изборних листа и то тако што ће бирачи гласати за листу, али и за поједине кандидате унутар листе, стварање више изборних јединица чиме би се гарантовало да сви делови Србије имају своје заступнике у парламенту. На жалост, они који данас одлучују о изборном систему одлучили су се да уђу у промене које нас враћају у назад, које смањују демократичност нашег друштва и које могу да доведу до тешких последица, уместо да започну промене које ће довести до даљег развоје српске демократије и стварања механизама за значајније учешће грађана у изборном процесу.

Упутница:

__________

(1) Др Маријана Пајванчић, Избори правила и прорачуни, Наша борба, Нови Сад 1997. године, стр. 28.