Варварство језика, које заузима доминанто место у вербалној комуникацији извесних политичара данас је, мање-више, присутно свуда у свету. О овом феномену сведочи и ранг-листа необичног назива: „Десет врхунских непристојних израза у 2010“, а коју је почетком ове године објавило италијанско удружење ADICO (за заштиту потрошача). Резултати предметне класификације потврдјују да италијански политичари држе убедљиви примат у свету по употреби вулгарних израза. На листи су цитиране изјаве политичара (укључујући и вербалне изгреде премијера Берлусконија) које су очигледно допринеле достизању овако високе позиције Италије на дотичној планетарној листи. Психолингивста Вито Тартамела, који је приредио ову листу, констатовао је да су „непристојне речи у политици посебно распростањене у Итаљи, где постоји заиста честа употреба увреда медју политичарима, реалност која се базира на три феномена: спектакуларном наступу, персонализацији и популаризацији политике“.

Снежана Симић: Варварство језика, које заузима доминанто место у вербалној комуникацији извесних политичара данас је, мање-више, присутно свуда у свету. О овом феномену сведочи и ранг-листа необичног назива: „Десет врхунских непристојних израза у 2010“, а коју је почетком ове године објавило италијанско удружење ADICO (за заштиту потрошача).

Управо тој дегенерацији политичког говора, који често прелази у форму увреде, италијански књижевник Клаудио Магрис је посветио уводник, објављен у дневнику „Коријере дела сера“.

У чланку „Политика увреде“ писац, саблажњен скаредним говором појединих италијанских политичара, анализира све ближи однос који се успоставља измедју вулгарности и владајуће класе.

Магрис се пита зашто су нека елементарна правила цивилизованог друштва нестала. Увреде које су постале уобичајене језику политике неприхватљиве су, али не само зато што се изражавају грубим речима које сви адолесценти употребљавају и које свакако нису смртни грех. Жестина дегенерације нормалних, учитивих односа не налази се у примитивном неваспитању, већ у суштинском недостатку обзира према људима, сматра књижевник. Тако, појавити се на ручку у гаћама или ставити прст у нос за столом не представља вредјање смерности, него одсуство уважавања другог.

„Поштовање, учи нас Кант, је премиса сваке друге врлине, која не може да егзистира без њега, зато што осећај достојанства, како сопственог тако и других особа, представља базу сваке цивилизације, сваког уљудног односа између људи и сваког доброг квалитета живота, властитог и неког другог. Респект, према било коме, не треба никада да недостаје, чак ни у драматичним околностима“, закључује писац.

Магрис истиче да онај ко вредја политичког противника сам себи одузима легитимност, а да онај који у политичком сукобу изговара непристојне речи вероватно не зна да каже ништа друго.

Књижевник објашњава да „не представља скандал постојање тих вулгарности; забрињава што оне не изазивају скандал, што њихови аутори не плаћају порез на промет од продаје непристојности. Нешто се десило, у нашем друштву, што је радикално изменило она правила за која смо сматрали да су мирно и дефинитивно стечена. Извесне непристојности морале би одмах да се санкционишу; ако сам позван у нечију кућу и почнем да пљујем по поду, било би логично да ме, у најмању руку, више не позивају“.

Чак и хипокризија, иако достојна презира, ипак је увек поклон порока врлини и показује да једно друштво поседује барем осећај за вредности или, једноставније, за оне форме које нису празна или крута правила понашања, већ израз узајамног уважавања. Ако ова правила падну, то је као када силовита киша разбије поклопце сливника и муљ из канализације освоји ул

Чак и хипокризија, иако достојна презира, ипак је увек поклон порока врлини и показује да једно друштво поседује барем осећај за вредности или, једноставније, за оне форме које нису празна или крута правила понашања, већ израз узајамног уважавања. Ако ова правила падну, то је као када силовита киша разбије поклопце сливника и муљ из канализације освоји улице.

Магрис затим додаје да, медјутим, изгледа да ниједно понашање, ниједна увреда упућена политичком противнику, никакав гест или одвратни термин више не саблажњава јавно мњење и констатује да се десила „радикална трансформација која је, уништавајући старе класе – класичну буржоазију, класични пролетаријат – током процеса, који је у другим аспектима био ослобадјајући, уништила сензибилитет, вредности, правила које смо сматрали есенцијалним за генетско богатство нашег друштва“.

Подсећајући да је Маркс говорећи о Lumpenproletariat-у, пролетаријату интелектуално одрпаном и несвесно отвореном за било коју политичку манипулацију, исти супротставио политички одговорном пролетаријату, писац закључује да се друштво све више претвара у пихтијасту кашу, једну врсту интелектуално бедне буржоазије – Lumpenbürgertum, која нема ништа заједничко са класичном градјанском класом.

Мада испровоциран простачком комуникацијом која све више узима маха медју политичарама, прослављени италијански писац је у мирном тону завршио текст, цитирајуци Камија: „У извесном добу свако постаје одговоран за сопствени образ“.

А, што се тиче листе, цитиране на почетку овог текста, можда и код нас, ако ништа друго, треба приступити изради сличне класификације, односно прикупљању језичких „бисера“ наших политичара за ниску без граница.

Чак и хипокризија, иако достојна презира, ипак је увек поклон порока врлини и показује да једно друштво поседује барем осећај за вредности или, једноставније, за оне форме које нису празна или крута правила понашања, већ израз узајамног уважавања.На слици: Част и Врлина, детаљ са платна Паола Веронезеа, пре 1567. године.