Градови и општине тихо клизе у дужничко ропство!

Фискални савет Републике Србије је израдио и 20. априла текуће године објавио стручну анализу која за циљ има да процени да ли су кретања у области јавних финансија државе, у првом кварталу 2011. године, у складу са зацртаним фискалним правилима. Тзв. правила о фискалној одговорности су децидирано прописана Законом о буџетском систему Републике Србије и подразумевају да максималан фискални дефицит консолидованог сектора државе у 2011. години сме да износи 4,1 одсто БДП-а, што представља 140,3 милијарде динара. А у оквиру ове цифре, само дефицит буџета Републике Србије требало би да досегне износ од 120,5 милијарди динара. Актуелним законом посебно је ограничен ниво јавног дуга државе, који у 2011. године не би смео да буде већи од 45 одсто БДП-а (изузимајући дуг по основу реституције). Управо енормни буџетски дефицит, у комбинацији са вртоглавим растом јавног дуга, представља опасну претњу за држави буџет. Само у првом кварталу 2011. године, дефицит буџета Републике Србије је износио 30,7 милијарди динара, што је за чак 28 одсто више у односу на исти период предходне године.

Иван Нинић: Градови и општине тихо клизе у дужничко ропство!

„Буџет Републике бележи висок дефицит и кретања у првом кварталу указују на могућност да вредност дефицита од око 120 милијарди динара, предвиђена за ову годину, буде пробијена“, истиче се у анализи независних стручњака из државног Фискалног савета и закључује да је пораст дефицита у посматраном периоду „неуобичајено висок“. Параметри јавног дуга указују да он тренутно износи око 40 одсто БДП-а, уз постојање ризика да пробије прописану границу, ако се не буде поштовало правило за фисклани дефицит. „Јавни дуг апсолутно расте, услед задуживања државе у динарима и девизама на домаћем тржишту и крајем марта износи 12,7 милијарди евра“, констатује Фискални савет. Званични подаци Министарства финансија указују на то да се јавни дуг Републике Србије, на крају марта 2011. године, у односу на крај 2010. године, увећао за око 530 милиона евра! А ово увећање је очигледно настало као последица задуживања државе код кредитора у земљи и иностранству и око тога нема спорења. У Фискалном савету запажају и то да је повећање реалног нивоа расхода за камате кредиторима „последица раста укупне задужености државе, као повећања учешћа релативно скупих динарских кредита у укупном дугу државе“.

Финансијска криза и привредни колапс у Србији су донели смањење изворних прихода у буџетима локаних самоуправа, а ствар је додатно „подгрејала“ Влада Србије својом политичком одлуком да драстично смањи трансферна средства из буџета Републике.

Трансфери су „скресани“ са 40 на 25 милијарди динара, без обзира на слово закона по коме је постојала обавеза да се за локалну самоуправу мора обезбедити 1,7 одсто буџетских средстава Републике.

Једном већем броју општина и градова управо трансферна средства су чинила готово половину новца у општинској каси или су пак представљала сламку спаса за „крпљење рупа“. Смањење трансфера код локалне власти је или проузроковало неочекивани дефицит или је додатно продубило већ постојећи дефицит.

Општине и градови су морали да прибегну алтернативном начину покривања дефицита, а то је у највећој мери учињено задуживањем код страних пословних банака које послују у Републици Србији.

Локална самоуправа „живи“ на кредит

Забрињавајућа је чињеница да се из неког разлога, Фискални савет у својој стручној анализи није посебно осврнуо на астрономске и неодрживе дугове локалних самоуправа (општине и градови), чиме је потпуно занемарен овај сегмент јавног дуга државе. Сходно Закону о јавном дугу Републике Србије, дугови локалне власти (општина, град, покрајна, при.аут.) се свакако урачунавају у укупни јавни дуг Републике Србије. Према званичним подацима Управе за јавни дуг, дуговања локалне самоуправе на крају 2010. године узела су учешће од 64,7 милијарди динара или 2,13 одсто у БДП (укупан јавни дуг има учешће од 40 одсто у БДП, прим.аут.). За лаике овај износ учешћа дуга локалне самоуправе у БДП не делује забрињавајуће, али је такав закључак веома опасна „оптичка варка“. Наиме, да би се сагледала комплексност дуговања општина и градова у Србији неопходно је проблем посматрати из призме сваке појединачне локалне самоуправе, а никако не на основу масе средстава која чине дуг по том основу. Шта се заправо крије у позадини проблема?

Финансијска криза и привредни колапс у Србији су донели смањење изворних прихода у буџетима локаних самоуправа, а ствар је додатно „подгрејала“ Влада Србије својом политичком одлуком да драстично смањи трансферна средства из буџета Републике. Трансфери су „скресани“ са 40 на 25 милијарди динара, без обзира на слово закона по коме је постојала обавеза да се за локалну самоуправу мора обезбедити 1,7 одсто буџетских средстава Републике. Једном већем броју општина и градова управо трансферна средства су чинила готово половину новца у општинској каси или су пак представљала сламку спаса за „крпљење рупа“. Смањење трансфера код локалне власти је или проузроковало неочекивани дефицит или је додатно продубило већ постојећи дефицит. Општине и градови су морали да прибегну алтернативном начину покривања дефицита, а то је у највећој мери учињено задуживањем код страних пословних банака које послују у Републици Србији. А како то практично и појединачно изгледа и шта кажу бројке?!

Као последица о којој се у држави упорно ћути, јавио се енормни и неконтролисани раст дуга општина и градова у укупном јавном дугу Републике Србије.

Само у 2010. години извршено је задуживање општина и градова и то у обиму који је готово 6 пута већи од обима задуживања током 2008. године!

Алармантно задужење у 2010. години

Несумњиво је да је задуживање локалне самоуправе код пословних банака проузроковало партијске и предизборне калкулације, искоришћавање максималног нивоа задужености, гомилање кредитних уговора и њихово отежано сервисирање, високе каматне стопе, корупцију… Другим речима, као последица о којој се у држави упорно ћути, јавио се енормни и неконтролисани раст дуга општина и градова у укупном јавном дугу Републике Србије. Ако се посматра стање дуга на дан 31. 12. 2007. године он је износио 27,5 милијарди динара (1,20 одсто у БДП), затим 31,4 милијарде (1,16 одсто у БДП) на дан 31. 12. 2008. године, 41,2 милијарде (1,40 одсто у БДП) на дан 31.12.2009. године, 50,2 милијарде (1,59 одсто у БДП) на дан 30. 6. 2010. године, и 64,7 милијарди (2,13 одсто у БДП) на дан 31.12.2010. године. Дакле, егзактни подаци показују да је степен задужености општина и градова перманентно у порасту. Убедљиво највећа динамика задуживања постигнута је током 2010. године, када се локална самоуправа задужила за 23,5 милијарди динара! То је неупоредиво више него 2009. године када је задуживање извршено у обиму од 9,8 милијарди или 2008. године када су узети кредити у вредности од 3,9 милијарди динара. Само у 2010. години извршено је задуживање општина и градова и то у обиму који је готово 6 пута већи од обима задуживања током 2008. године!

Према зависности од задужења, српске локалне самоуправе су већ у “Европском власништву”:

Европска инвестициона банка (EIB) потражује 26,3 милијарде динара (3 кредита Града Београда).

Европска банка за обнову и развој (EBRD) потражује 18,3 милијарде динара (кредити дати Београду, Суботици, Крагујевцу и Нишу).

„Банка интеса“ потражује 9,2 милијарде динара.

„АИК банка“ из Ниша потражује 4,9 милијарди.

„Уни кредит банка“ потражује 2,09 милијарди.

„Комерцијална банка“ потражује 1,33 милијарде

„Хипо Алпе банка“ потражује 1,06 милијарди

„КБЦ банка“ потражује 651 милион.

„Ерсте банка“ потражује 227,9 милиона.

„Рајфајзен банка“ потражује 177,8 милиона

У власничкој структури поменутих банака, осим „Комерцијалне банке“, доминантно је присутство страног капитала.

Шта каже Закон о јавном дугу?

Када се говори о задуживању локалне самоуправе, важно је истаћи да Закон о јавном дугу Републике Србије прави разлику између краткорочног и дугорочног задуживања у току буџетске године. Другим речима, закон децидирано прописује критеријуме, односно горњи лимит дозвољене задужености по оба основа. Под краткорочним задуживањем подразумева се задуживање локалне власти ради финансирања дефицита текуће ликвидности, а услед неуравнотежености кретања у јавним приходима и јавним расходима. Иначе, ова врста задуживања не сме прећи 5 одсто укупно остварених прихода буџета локалне власти у предходној години. Такође, укупан износ задужених средства по овом основу мора се вратити пре краја буџетске године у којој је задуживање извршено, и не може се рефинансирати или пренети у наредну годнину. Под појмом дугорочно задуживање се подразумева задуживање које за сврху има финансирање капитално-инвестиционих расхода. Горњи лимит дугорочног задуживања локалне самоуправе је до 50 одсто укупно остварених прихода буџета локалне власти у предходној години. У овом случају закон прописује да се мора водити рачуна о томе да укупан износ који доспева на наплату по основу главнице и камате, не пређе 15 одсто укупно остварених прихода из предходне године.

Таоци преко 320 кредитних уговора

Уговорени кредити локалне самоуправе закључно са 31. 12. 2010. године вредни су 73,1 милијарду, од чега је отплаћено свега 8,4 милијарде, а стање преосталог дуга износи 64,7 милијарди динара. Ако се појединачно посматрају кредитори, односно повериоци, прво место на списку заузима Европска инвестициона банка (EIB) и то са потраживањем 26,3 милијарде динара (3 кредита Града Београда). На другом месту као поверилац је Европска банка за обнову и развој (EBRD) са потраживањем од 18,3 милијарде динара (кредити дати Београду, Суботици, Крагујевцу и Нишу). У категорији пословних банака које су кредитирале локалну самоуправу, прва на списку поверилаца је „Банка интеса“ са потраживањима од 9,2 милијарде динара, затим „АИК банка“ из Ниша са 4,9 милијарди, „Уни кредит банка“ са 2,09 милијарди, „Комерцијална банка“ са 1,33 милијарде, „Хипо Алпе банка“ са 1,06 милијарди, „КБЦ банка“ са 651 милион динара, „Ерсте банка“ са 227,9 милиона, „Рајфајзен банка“ са 177,8 милиона динара и др. У власничкој структури споменутих банака, осим „Комерцијалне банке“, доминантно је присутство страног капитала.

Треба отворено рећи да су поједине локалне самоуправе у својим буџетима веома амбициозно пројектовале капиталне издатке за инфраструктурне радове, без обзира што све такве радове у датом тренутку није могуће исфинансирати из буџетских средстава. Да проблем буде већи, градови и општине се налазе у таквој ситуацији да нису ликвидни ни за финансирање текућег одржавања локалне инфраструктуре и објеката из своје надлежности.

Ради санирања последица овог типа које доводи до неминовног дефицита, прибегава се задуживању.

Треба отворено рећи да су поједине локалне самоуправе у својим буџетима веома амбициозно пројектовале капиталне издатке за инфраструктурне радове, без обзира што све такве радове у датом тренутку није могуће исфинансирати из буџетских средстава. Да проблем буде већи, градови и општине се налазе у таквој ситуацији да нису ликвидни ни за финансирање текућег одржавања локалне инфраструктуре и објеката из своје надлежности. Ради санирања последица овог типа које доводи до неминовног дефицита, прибегава се задуживању (краткорочном и дугорочном), па тако укупно 110 јединица локалне самоуправе (градова и општина) темељи своју задуженост по основу нешто више од 320 појединачних кредитних аранжмана. У подацима Управе за трезор се као намена појединачних кредитних аранжмана углавном наводи: „изградња и реконструкција локалних путева“, „комунална изградња“, „изградња/реконструкција водовода и канализација“, „капиталне инвестиције“, „изградња спортске хале/базена“ и сл. А поједине локалне самоуправе бележе дуг по основу лизинга или кредита за набавку аутомобила, односно за обнову свог возног парка. Без обзира на врсту и намену кредита, све се формално књижи и приказује као нужна „инвестиција“, а практично је реч о крпљењу дефицита локалног буџета.

„Топ листа“ 15 најзадуженијих градова

Ако се конкретно посматра ниво задужености сваке локалне самоуправе, убедљиви „лидер“ по задужености на дан 31. 12. 2010. године јесте Град Београд са дугом главнице и камата у износу од 48,4 милијарде динара!

Ако се конкретно посматра ниво задужености сваке локалне самоуправе, убедљиви „лидер“ по задужености на дан 31. 12. 2010. године јесте Град Београд са дугом главнице и камата у износу од 48,4 милијарде динара! У евро валути Град Београд има 6 кредитних дуговања индексираних у евро валути код међународних финансијских институција (EBRD, EIB), као и 3 аранжмана у динарској валути („АИК банка“ и „Комерцијална банка“). Други град по највећој задужености је Крагујевац са дугом од 1,48 милијарди динара. Дуг је настао по основу 7 кредитних аранжмана од којих је један аранжман закључен са EIB, док се преосталих 6 аранжмана односе на кредитирање пословних банака. На трећем месту по задужености се налази Суботица са дуговањима од 998 милиона динара према EIB (773 милиона) и „КБЦ банци“ (225 милиона). Четврти град по задужености јесте Панчево са дугом од 720,5 милиона динара и то по основу 11 кредитних аранжмана са комерцијалним банкама. Власти у Панчеву су са „Банком интеса“ закључили укупно 9 уговора о кредитирању, док је један уговор у 2010. години закључен са „Уни кредит банком“.

…

ЛИДЕРИ ДУГОРОЧНЕ ЗАДУЖЕНОСТИ међу српским локалним самоуправама (дугови банкама у динарима):

Град Београд са дугом главнице и каматама дужан је 48,4 милијарде!  (EBRD, EIB, „АИК банка“ и „Комерцијална банка“).

Крагујевац дугује 1,48 милијарди (EIB и пословне банке)

Суботица дугује 998 милиона (EIB и „КБЦ банка“).

Панчево је дужно 720,5 милиона („Банка интеса“ и „Уни кредит банка“).

Ниш дугује 612,5 милиона (EBRD и „Банка интеса“).

Шабац дугује 611,2 милиона („Банка интеса“ и „АИК банка“).

Лесковац је крајем 2010. године дуговао 592,4 милиона.

Вршац дугује 459,9 милиона („Банка интеса“).

Ваљево дугује 457,5 милиона.

Чачак дугује 457,5 милиона.

Пожаревац дугује 364,5 милиона.

Стара Пазова дугује 350,5 милиона.

Врање дугује 344,5 милиона.

Смедеревска Паланка дугује 341,4 милиона.

Врбас дугује 338,6 милиона динара.

Град Ниш са дуговима од 612,5 милиона динара пети је град по задужености у Србији и то по основу кредита EBRD и два кредита „Банке интеса“. У стопу га прати Шабац који повериоцима за 16 узетих кредита дугује 611,2 милиона динара. Иначе, Шабац је узео 11 кредита код „Банке интеса“ и 5 кредита код „АИК банке“. Притом је чак 3 кредита, у вредности од 240 милиона динара, уговорено у другој половини 2010. године. Седми град по задужености је Лесковац и то са дуговима по основу 3 узета кредита, а  који су на крају 2010. године износили 592,4 милиона. Дугови Вршца износе 459,9 милиона динара и односе се на 5 кредитних аранжмана код „Банке интеса“, што овај град сврстава на осмо место по задужености. Девети град по кредитним обавезама према повериоцима је Ваљево (3 кредита) које има дугове од 457,5 милиона динара, док десето место заузима Град Чачак са дугом од 457,5 милиона динара (6 кредита). Затим следе Пожаревац који има кредитна дуговања од 364,5 милиона (1 кредит), Стара Пазова 350,5 милиона (6 кредита), Врање 344,5 милиона (2 кредита), Смедеревска Паланка 341,4 милиона (3 кредита), Врбас 338,6 милиона динара (3 кредита) итд, итд…

„Пробијање“ лимита задуживања

Осим дугорочних кредитних задуживања локалне самоуправе, интересантно је направити осврт и на краткорочна задуживања о којима Управа за трезор води евиденцију. Наиме, према званичним подацима на дан 31. 12. 2010. године, укупно 9 локалних самоуправа је искористило могућност краткорочног задуживања, а ради покрића текуће ликвидности и то: Ћићевац (1 милион динара), Прибој (14,4 милиона), Трстеник (10 милиона), Тутин (1 милион), Власотинце (2,9 милиона), Зајечар (44,9 милиона), Ириг (7,5 милиона), Ковачица (6 милиона) и Стара Пазова (25 милиона). Укупан износ краткорочног задуживања износио је 112,7 милиона динра, од чега је банкама уредно враћено 101 милион динара. Произилази да из неког разлога, закључно са последњим даном 2010. године, своју обавезу уредне отплате главнице и камате нису испунили Општина Ковачица (враћено само 1,8 милиона, а остао дуг од 4,2 милиона) и Општина Ириг (у целости остао дуг од 7,5 милиона динара). Без обзира на то што Закон о јавном дугу експлицитно прописује да се обавезе по основу краткорочног задуживања не могу преносити у наредну годину, није познато да ли ће због овог „пробијања“ рока и кршења закона било ко из ове две општине одговарати.

Јавашлук у задужењу Баточине

ЛИДЕРИ КРАТКОРОЧНЕ ЗАДУЖЕНОСТИ међу српским локалним самоуправама (дугови банкама у динарима):

Ћићевац - 1 милион, Прибој - 14,4 милиона, Трстеник - 10 милиона, Тутин - 1 милион, Власотинце - 2,9 милиона, Зајечар - 44,9 милиона, Ириг - 7,5 милиона, Ковачица - 6 милиона, Стара Пазова – 25 милиона. Укупан износ краткорочног задуживања износио је 112,7 милиона динра, од чега је банкама уредно враћено 101 милион динара.

Године 2010. обавезу уредне отплате главнице и камате нису испуниле Општине Ковачица (остао дуг од 4,2 милиона) и Ириг (у целости остао дуг од 7,5 милиона динара).

Индикативно је да Законом о јавном дугу нису прописане казнене одредбе у случајевима када се локална самоуправа не придржава смерница и лимита краткорочног и дугорочног задуживања буџета локалне власти. Пример Општине Баточина, која на дан 31. 12. 2010. године дугује 90,7 милиона динара, можда на најбољи начин илуструје ситуацију у којој локална власт без икаквих последица може да изигра закон и надлежне институције. Општина Баточина је „склизнула“ у „дужничко ропство“ хаотичном политиком њеног председника Радише Милошевића (ДС), који је „глат“ прекршио Закон о јавном дугу. Наиме, Милошевић је 26. 3. 2008. године са „Уни кредит банком“ потписао уговор о кредитном задужењу Општине Баточина на износ од 52,7 милиона, пробијајући тиме законски лимит дозвољеног задуживања општинског буџета. Притом, Милошевић је био свестан да крши закон, јер га је два месеца раније Управа за трезор Министарства финансија, дописом бр. 401-00-00002/2008, од 16.01.2008. године, обавестила о лимиту могућег задужења Општине Баточина. На његов захтев да се одобри дугорочно задуживање у висини од 50 милиона динара, Управа за трезор то није допустила, већ је одговорила да је Општину Баточина могуће задужити искључиво до лимита од 42.195.619,76 динара. Због кршења Закона о јавном дугу и „пробијања“ кредитног задужења Општине Баточина за 10,6 милиона динара, Радиша Милошевић није сносио никакву одговорност.

КО ВОДИ СРПСКЕ САМОУПРАВЕ У ДУЖНИЧКО РОПСТВО ?

Локална самоуправа у Србији потпуно неконтролисаним и крупним корацима корача ка сигурном путу у „дужничко ропство“.

У последње две године, дугови буџета општина и градова пословним банкама су у константном порасту.

***

За огроман број градова и општина, краткорочно и дугорочно задуживање у 2011. години је неминовно, јер представља једини могући излаз из тренутног финансијског колапса.

***

ПОЛИТИКУ ФУНКЦИОНИСАЊА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ “НА КРЕДИТ” ИСКЉУЧИВО ЋЕ ПЛАТИТИ НАРОД.

Дакле, стиче се утисак да локална самоуправа у Србији потпуно неконтролисаним и крупним корацима корача ка сигурном путу у „дужничко ропство“. У последње две године, дугови буџета општина и градова су у константном порасту, јер је број закључених уговора о кредитима пословних банака све већи. За огроман број градова и општина, краткорочно и дугорочно задуживање у 2011. години је неминовно, јер представља једини могући излаз из тренутног финансијског колапса. Због тога нема дилеме да ће на дугорочном плану, политику функционисања локалне самоуправе „на кредит“ искључиво платити народ.

Општина Баточина је „склизнула“ у „дужничко ропство“ хаотичном политиком њеног председника Радише Милошевића, који је „глат“ прекршио Закон о јавном дугу.