Прошло је више од месец дана од расистичких испада Чедомира Јовановића у Народној скупштини. Подсећања ради, у једном од својих критизерских тирада упућених на рачун Вука Јеремића, Јовановић се реторички запитао „шта ради наш министар спољних послова, осим што има тако пуно разумевања за сусрете са канибалима у Африци“. По мишљењу председника ЛДП – а, Јеремићу је пре свега тада био посао да реагује на дешавања у Либији. „Очигледно је да ћутимо због тога што смо прво били Гадафијеви кловнови, а сада би да будемо Обамини кловнови“, самоуверено закључује Јовановић.

Душан Вучковић: Десио се политички раскид између Јовановића и Весне Пешић. Као и сваки раскид, и овај је имао неке неизбежне драмске елементе. На крају крајева, и председник ЛДП-а је дипломирани драматург. Одлазак Пешићеве из Јовановићеве странке, био је класична драма у три чина.

Макар што се мене тиче, овакве Јовановићеве изјаве и размишљања не представљају никакву новост. На крају крајева, нека културнија и паметнија реч се не може ни очекивати од председника странке у којој је с помпом дочекан Јово Капичић. Амбасадори афричких земаља упутили су званичан демарш, уследило је Јовановићево извињење уз мелодраматично покајништво („заборавићу реч канибал“), Томо Зорић је констатовао да закон није повређен. Елем, све би било по оној народној да свако чудо за три дана прође, да се није, за наше прилике десила једна, на први поглед неуобичајена, ствар. Наиме, десио се политички раскид између Јовановића и Весне Пешић.

Као и сваки раскид, и овај је имао неке неизбежне драмске елементе. На крају крајева, и председник ЛДП-а је дипломирани драматург. Одлазак Пешићеве из Јовановићеве странке био је класична драма у три чина. Најпре је Весна Пешић осудила горе наведену изјаву Чедомира Јовановића, и тим поводом поднела оставку на место председника Политичког савета ЛДП-а, најавивши да ће остати посланик те странке. Након бахатих Јовановићевих одговора на такав њен потез, Пешићева се демонстративно у скупштинској сали издвојила од осталих посланика ове странке. Коначно, 7. априла, посланица Пешић званично обавештава председницу Скупштине да напушта посланички клуб ЛДП-а и да ће убудуће деловати као самостални посланик. Истина, и у прошлости је Весна Пешић показивала неке знаке аутономије у односу на своју странку, рецимо када није гласала за Закон о информисању. Међутим, ови недавни драматични догађаји превазилазе своје главне актере, и представљају нешто, ако не сасвим ново, онда макар прилично неуобичајено на нашој јавној сцени.

Реакције су долазиле са свих страна, и позитивне и негативне. Новоизабрани председник политичког савета ЛДП-а, адвокат Рајко Даниловић је покренуо питање коме припада мандат Весне Пешић, уз оцену да су овакви њени потези „непринципијелни и недоследни“, јер је изабрана на листи ЛДП-а. С друге стране, неки политички противници Чедомира Јовановића су, можда и несвесно, реаговали по оном принципу по којем је непријатељ мог непријатеља мој пријатељ. Тако, у овом делу јавне сцене, Пешићева се напрасно одједном доживљава као позитиван лик. Тако Маринко Вучинић вели: „Без обзира на то што се са многим ставовима Весне Пешић не слажем – посебно у односу на схватање националног питања, решавање косовског проблема, суочавања са прошлошћу – мора се рећи да је њен дугогодишњи политички ангажман прави пример политичке доследности у истрајавању на одржавању и подстицању критичког начина мишљења. Она је и данас остала један од ретких критичких гласова и заступника разградње партитократског начина владања апсолутно доминантног у нашем савременом политичком животу.“^i[1]

Што се господина Даниловића тиче, сасвим је јасно да је он нови гласноговорник газде ЛДП-а. У поређењу са овим адвокатом, Весна Пешић је одиста једна угледна политичка фигура, и утолико је у праву господин Маринковић кад у њој види једног од ретких заступника критичког начина мишљења.

Што се господина Даниловића тиче, сасвим је јасно да је он нови гласноговорник газде ЛДП-а. У поређењу са овим адвокатом, Весна Пешић је одиста једна угледна политичка фигура, и утолико је у праву господин Маринковић кад у њој види једног од ретких заступника критичког начина мишљења.

Међутим, сваки догађај има своје лице и своје наличје.

Оно што нам се у овом случају показује као лице јесте бахатост Чедомира Јовановића према сваком ко не припада вашингтонско-бриселском царству божјем на земљи, његова стравична нетолерантност према некоме ко имало мисли друкчије од њега, као и његова нарцистичка осветољубивост, чим осети да му је иоле угрожена висока позиција. Нема ту ничега чудног, такво понашање и одговара арогантно-осветољубивим типовима личности, како је то својевремено Карен Хорнај истакла. Весна Пешић је овде заиста испала жртва повређене Јовановићеве таштине. Необично уверљивим тоном, и сама сведочи о томе: „ Замерила сам се што сам уопште имала некаква гледишта о било чему. На овај корак ме нису навела само ова неслагања него констатација Политичког савета ЛДП-а да сам ја нанела странци штету.“[2]

Карен Хорнеј

Онај ко у друштву самовољног председника ЛДП-а има „некаква гледишта о било чему“, под условом да нису истоветна његовим, засигурно ће му се замерити. Но, ако се замерите једном нетолерантном човеку, то никако није ваљан и довољан доказ да сте сами толерантни. Напротив, можете бити подједнако толико нетолерантни, и биће да је ово последње случај.

Наиме, у писму од 23. марта, објављеном на Пешчанику, разлози напушања ЛДП-а, делују сасвим друкчије. Она расистичка изјава с почетка текста била је само повод за овакав корак, а разлоге треба тражити у дубљим неслагањима.

„Сматрам да његов ( Јовановићев – Д.В.) став о Либији и интервенцији западних савезника није у складу са политиком странке о интеграцији Србије у ЕУ и НАТО. Не може се прихватити тврдња“, стоји у тексту оставке госпође Пешић, „да би сад да будемо Обамини кловнови“, а још мање да се представници афричких земаља које је посетио Вук Јеремић назову „канибалима“.“[3]

У првом делу ове изјаве, долази до видела прави разлог оставке госпође Пешић. Уколико желимо у НАТО и ЕУ, онда је ван сваке памети иоле негативно коментарисати било какву спољно-политичку акцију Запада, макар то било и бомбардовање једне од ретких пријатељских земаља – то је, отприлике, начин размишљања Весне Пешић.

Потписник ових редова не верује да је Чедомир Јовановић искрено оптуживао Јеремића, када му је пребацио да се нереаговањем понаша као Обамин кловн. Држим да му се само мало омакло, па је починио овакву бласфемију против Империје. Но, као што је већ раније речено, председник ЛДП-а је арогантно-осветољубиви тип личности, а такви не бирају средства за напад против оног кога сматрају непријатељем, па макар му се та средства и обила о главу, као што је било у овом случају.

Са Весном Пешић ствар битно друкчије стоји. Са својим образовањем, годинама и искуством, она је знатно интелигентнији политичар од свог дојучерашњег председника. Она зна како стоје ствари у реалполитици, и зна тачно када и како да реагује да би очувала углед у Вашингтону. Да умеће о којем је реч није ништа спектакуларно, сведочи нам једно својеврсно упутство које она даје српским политичарима.

Са Весном Пешић ствар битно друкчије стоји. Са својим образовањем, годинама и искуством, она је знатно интелигентнији политичар од свог дојучерашњег председника. Она зна како стоје ствари у реалполитици, и зна тачно када и како да реагује да би очувала углед у Вашингтону. Да умеће о којем је реч није ништа спектакуларно, сведочи нам једно својеврсно упутство које она даје српским политичарима.

„Они не знају прецизно шта хоће“, вели за актуелно српско руководство Весна Пешић, па одмах потом даје оно филозофко–политичко упутство: „Да знам шта хоћу, ишла бих код Кондолизе Рајс, још у време док је она била државни секретар, и објаснила шта хоћу.“[4]

Ствар је, дакле, прилично једноставна. Седнете на авион, одете до Стејт департмента, молите се Свевишњем да ће вас државни секретар Америке примити, и онда му изложите своје планове. Ако каже да Вам ти планови не ваљају и да им се САД противи, ви се лепо поздравите са човеком и вратите се у Београд. Ником ништа, једноставно одустанете од планова. У овој сажетој политичкој филозофији Весне Пешић, ни помена о томе да би можда подршку за своје циљеве могли да потражимо и на некој другој страни, међу земљама БРИК-а на пример. Не, циљеве које не одобравају САД морамо одбацити.

Сада је јасно зашто је Пешићева морала да реагује на ону Јовановићеву изјаву, а морала је да реагује, не толико због отвореног расизма председника ЛДП-а о афричким „канибалима“, колико због оне да смо, због нереаговања на страдања цивила, од Гадафијевих, постали „Обамини кловнови“. Тако испада да је једно од правила спољне политике, како је Пешићева замишља, да се ни једном једином речју не замеримо Америци, и у томе је сва мудрост.

Да је Весни Пешић одиста стало до борбе против расизма, реаговала би она прилично раније. У небројеним случајевима, разни припадници култа којег називају “Другом Србијом”, износили су подједнако расистичке ставове као што је овај Јовановићев о Африканцима.

Истина, госпођа Весна вели да је још мање прихватљиво представнике афричких земаља са којима је Јеремић разговарао називати „канибалима“. Међутим, читаво досадашње политичко деловање госпође Пешић даје нам за право да претпоставимо да је истински разлог њеног одласка из ЛДП-а то што је Јовановић прекршио један својеврсни табу, помињући у негативном контексту Барака Обаму. То нам деловање такође даје за право да претпоставимо да би госпођа Пешић поднела оставку и да њен негдашњи председник није ни поменуо реч „канибали“, као и да је не би поднела, да није прекршио онај табу.

Да је Весни Пешић одиста стало до борбе против расизма, реаговала би она прилично раније. У небројеним случајевима, разни припадници култа којег називају “Другом Србијом”, износили су подједнако расистичке ставове као што је овај Јовановићев о Африканцима. Само један парадигматски пример. У интервјуу Пешчанику, Никола Самарџић хладно констатује: „Није потребно да као неки биолошки отпад загадимо Европску унију.“[5]

Ово би било наличје случаја Пешић.

А наличје показује да није довољно да дођете у сукоб са Чедомиром Јовановићем, и да тиме аутоматски постанете демократа и либерал у правом смислу те речи.

Судећи по овој изјави, Срби су један прљав, дегенерисан народ, „биолошки отпад“. Зар то није расизам? Зашто Весна Пешић никада није реаговала на овакве изјаве “другосрбијанаца”? Одговор је двострук: најпре, она и сама има активно учешће у „Другој Србији“. Разлог други: против расизма у кључу Николе Самарџића, „Западни савезници“, немају ништа против. Стиче се утисак да што сте отровнији у антисрпском расизму, тиме добијате већу финансијску помоћ Запада. Тај, “другосрбијански” расизам, у потпуности је у функцији оне спољнополитичке концепције некадашње председнице Политичког савета ЛДП-а.

Ово би било наличје случаја Пешић.

А наличје показује да није довољно да дођете у сукоб са Чедомиром Јовановићем, и да тиме аутоматски постанете демократа и либерал у правом смислу те речи. Ипак, и поред свих ових критика, према госпођи Пешић осећам извесно сажаљење, јер ју је наследио један Рајко Даниловић.

Да вас наследи један Рајко Даниловић, одиста је сурова судбина, па макар били и Весна Пешић.

Упутнице:

[2] iihttp://www.politika.rs/rubrike/Politika/Vesna-Pesic-napustila-LDP-zadrzala-mandat.sr.html

[3] iiihttp://www.pescanik.net/content/view/6622/103/

[4] ivhttp://www.slobodnaevropa.org/content/intervju_vesna_pesic/2344194.html

[5] Пешчаник ФМ, књига 10, ур. Светлана Лукић и Светлана Вуковић, Београд 2007, изд. Пешчаник, стр. 61-2. На ту тему в. Изузетно илустративан текст Слободана Антонића: http://www.nspm.rs/politicki-zivot/qizazivanje-nacionalne-rasne-i-verske-mrznjeq-i-druga-srbija.html#footnote2