This page as PDF

Валтер Бенџамин је једном написао да у неком граду тек почињеш да живиш кад се изгубиш у њему; када га више не познајеш по именима улица, већ по животу. А шта јесте живот града? То сигурно нису и не би смеле бити фантазије оних који се по први пут успињу уз Балканску улицу, него су духовне сабласти места Београда.

Миле Милошевић: Необуздано славље је од Ташмајдана направило привезак Мадерином паркиралишту. А од самог Таша забавни парк бициклистичких серпентина, рекреативних машина за празна тела, сатирући више од 80 стабала, шипражја, уништивши базен, избрисавши чар које је давало степениште одвајаући горњи и доњи део парка, и још уз све начичкали су сиве иследничке клупе.

Духовни ентитети су разлози због којих сви стварно цивилизовани народи, када обнављају свој град, мењају све како управо ништа не би променили, чувајући с пажњом, до најситнијег детаља, места свог града. Међутим, шта се то догађа у Београду, посебно последњих 10. година? Град умире, јер се та дружина која се успела са својим сновима уз Балканску, заједно са београдским башибозуком кога је одувек било брига за све сем за себе, распојасала, а како другачије него гротескно демократски у власти, намеривши се да промени по нешто а лукративно за себе у граду, управо да би све променила и прилагодила га, разваливши, напокон себи. Пре свега, Град је за њих интимно инфраструктура у коме првенство има саобраћај, а не улице, њихов дух и људи. Важни су аутопутеви на чијим ободима висе, као гондоле у самопослугама, зграде. Њихов идеaл-тип градски модерног је што шири аутопут и радње – немају ти дубљи хоризонт, нити га могу имати; зато уосталом претерано бојадишу тротоаре, као неталентована деца своје аквареле. Црвене и жуте «бехатон» плоче које већ након треће сезоне јесу још искључиво мусави крпеж, слике наказности скоројевића кад га време оголи, а ове је баш брзо разголитило, јер таква је «жута» екипа.

Тако, када су уништили један од најлепших ћошкова на раскршћу Булевара и Жданове, како би чистом силом убацили саобраћајни анекс за скретање удесно, моментално га претварајући у непознато предграђе (чак и за своје стандарде саобраћајних стручњака, недопустиво правећи небезбедно острво-стајалиште које се не може напустити без прекршаја), нисам ни помишљао да у овом њиховом махнитом разарању могу направити од Ташмајдана слику Ибарске магистрале (највише што сам очекивао је да ће се усудити да ту праве од граског парка неко бањско шеталиште тупо монотоне хармоније). Међутим, необуздано славље је од Ташмајдана направило привезак Мадерином паркиралишту. А од самог Таша забавни парк бициклистичких серпентина, рекреативних машина за празна тела, сатирући више од 80 стабала, шипражја, уништивши базен, избрисавши чар које је давало степениште одвајаући горњи и доњи део парка, и још уз све начичкали сиве иследничке клупе. У суштини то више није Ташмајдан. То је новоблоковски анекс, ствар без сећања; и као све од њих док је ново је шарени циркус, потом избледи и кад се оголи постане Шејкино ђубриште. Можда би у целој ствари Зоран и Брија могли и да осете стид, за тренутак се одричући слепачког предузетништва, јер они се сећају како је Ташмајдан изгледао, а и Мадера; и сами затраже од својих пријатеља да затрпају паркинг и врате овом месту градску природу, уместо рупе за слику Ибарске које су усред града отвориле данашње власти.

На слици: Некад био парк Ташмајдан...

Шта ради данашња власт? Јасно је да је у отвореном сукобу са самим Београдом. Да уз помпу и бацање не малих средстава сахрањује Београд. Да се стварни опис онога што стварно раде састоји од убијања и чешљања мртваца и качења споменика на дрвеће, као да су цене општег безумља полит-пиљарског маркетинга и лумпердрп предузетништва. Тако у целом граду дивља наказна архитектура приказујући нас као народ без дара, почевши од чувене тиролске куће на врху зграде код Бранковог моста, па до читавих уличица – кањона новог средњег века, последице необузданог гурања квадрата са једне и друге стране улице, некад приземних четворособних кућа, које је дискретно одобрила подивљала на мито садашња градска власт и она многобројна општинска.

Нека се одвикну од средњег века и престану да уништавају дух Београда, и покушају да га потраже.

Миле Милошевић, 05.05.2011.

5 коментара

  1. Маре 05.05.2011. у 15:39

    Фантастичан есеј, треба га читати полако и пажљиво. У глави рађа слике, а изнутра тескобу.

  2. Vinky 08.05.2011. у 00:55

    Sjajno..

  3. miroslava 09.05.2011. у 10:06

    Они НИСУ дошли да ЖИВЕ у Београду. Они су дошли да Београд ОСВОЈЕ. ОСВАЈАЧИ долазе да би порушили и уништили.

  4. .... 09.05.2011. у 17:15

    Свака част аутору! Речима осликано реално стање наше престонице. Пуно поздрава колега

  5. Iva 12.05.2011. у 03:54

    Krenuli su redom, uništavaju sve fontane, počevsi sa Devojkom sa krčagom u Pionirskom parku – danas devojka sedi na kadi punoj prskalica, koje svojim pozicijama prikrivaju krčag, a noću se odigrava lajt šou jeftinih svetiljki, koji podražava duh estrade i kiča. Isto osvetljenje postavljaju na svaku iole pristojnu fontanu u gradu, valjda su im ovako previše jednostavne…treba da prska, sija, menja boje…
    Ko su ti ljudi bez ukusa? Verovatno nikada u svojim malim životima nisu otišli dalje od granica naše male Srbije, nisu posetili Rim, Pariz, Budimpeštu, Prag…
    To je veoma tužno za jedan grad, žalim za svakim drvetom i svakim kamenom, pa čak i za onim divnim asfaltom na trotoaru po kome sam nekada vozila rolšule čak do Kalemegdana (što je danas nemoguće) koji su ukrali i zamenili sa novokomponovanim jeftinim materijalima!

Мр Радован Калабић: Слободан Јовановић о историјској личности Драгољуба Михаиловића

ВИДЕО ЗАПИСИ ФОНДА »
Najava tribine: Srpsko-ruski odnosi na raskršću http://t.co/2Gs7pCpP #politikasr #srbija #rusija

КЉУЧНЕ РЕЧИ