Недавна промена министра културе, као и назива самог министарства, само су козметичке измене које су за још неко време одложиле решавање много важнијих питања наше културне политике. То су, пре свега, заштита српске културне баштине на Косову и Метохији, као и доношење националне стратегије у култури. У сенци поменутих промена остали су и разговори у Бриселу где је држава Србија села за сто да са нелегалним албанским органима власти са Косова и Метохије преговара о свему и свачему, па је оправдана бојазан да ће ред доћи и на културу. Бојазан, јер ову власт, уместо да сачини стратегију и концепцију рада, ствари сустижу и изненађују, а своје лоше резултате крије од домаће јавности. Права културна политика не постоји, самим тим нема ни плана ни визије за шта и на који начин би требало да се залаже.

Марко Алексић: Иницијатива у заштити наших споменика на Косову и Метохији препуштена је другима. Привремена административна мисија УН на Космету има своје органе управе у области цивилне администрације, правосуђа и полиције, али не и у области културе. Унмик није прихватио да спроводи одредбе Хашке конвенције Уједињених нација за заштиту културних добара у случају оружаног сукоба, већ је овлашћења и надлежности у овој области пренео на привремене институције самоуправе у култури које су основали Aлбанци у Приштини, Призрену, Пећи, Ђаковици и другим већим градовима. У питању су, међутим, недовољно стручне, моноетничке институције које нису показале истинску бригу за српску културну баштину на Косову и Метохији.

На тај начин, иницијатива у заштити наших споменика на Косову и Метохији препуштена је другима. Привремена административна мисија УН на Космету има своје органе управе у области цивилне администрације, правосуђа и полиције, али не и у области културе. Унмик није прихватио да спроводи одредбе Хашке конвенције Уједињених нација за заштиту културних добара у случају оружаног сукоба, већ је овлашћења и надлежности у овој области пренео на привремене институције самоуправе у култури које су основали Aлбанци у Приштини, Призрену, Пећи, Ђаковици и другим већим градовима. У питању су, међутим, недовољно стручне, моноетничке институције које нису показале истинску бригу за српску културну баштину на Косову и Метохији.

У пракси, међународна заједница обезбеђује средства за обнову српских цркава и манастира, која се по правилу додељују пројектима ових албанских институција, које затим и обављају све послове на обнови и заштити српских споменика. Држава Србија, њене установе културе и њени стручњаци изузети су из овог система, и углавном су неми посматрачи или евентуално укључени у најмањој могућој мери, како би формално био испуњен услов мултиетничности. Таквим ставом Држава практично препушта Српску православну цркву да сама брани и заступа стручне, правне, економске и све друге аспекте и интересе у реализацији ових послова.

Каквој ли се тек онда судбини могу надати други српски споменици са Косова и Метохије? Десетине хиљада археолошких предмета, архивска и друга научна грађа и документација, целокупни библиотечки фондови од више стотина хиљада књига на српском језику, старе и рукописне књиге, средњовековне иконе и бројна друга културна грађа и баштина. Држава Србија нема ни евиденцију, а камоли стратегију заштите свог културног блага на Косову и Метохији. У међувремену, албанска страна интензивно ради на изради сопственог, тзв. косоварског културног идентитета, чија је основна улога да замени српску културну традицију и идентитет на Косову и Метохији. Иако су тезе које то покушавају да поткрепе у најмању руку научно проблематичне, а најчешће се ради о грубим фалсификатима, актуелни српски званичници до сада нису показали ни најмању вољу да се озбиљно супротставе оваквим намерама.

Напротив, вишегодишња политика тихог нечињења, чекања да се ствари догоде, а онда млаки и неубедљиви протести, све то обећава да ће се и наступ ове српске делегације, по ко зна који пут, од брижљивих манира и одабраних фраза за унутрашњу употребу, у најкраћем року стропоштати у елементарно незнање и понижавајућу некомпетентност. Јер, такав епилог доживели су и остали слични наступи овог режима у наводној борби за Косово и Метохију. Од одлуке Међународног суда правде у Хагу, до последњег дипломатског пораза пред Комитетом за светску баштину Унеско-а који је одбио да усвоји Одлуку о стању конзервациjе средњовековних споменика са Косова (Србиjа) који су на Листи светске баштине. То што су, као и у претходним случајевима, представници Министарства културе овај фијаско представили домаћој јавности као доказ о својим напорима и борби, само по ко зна који пут осветљава опсенарске методе ове власти.

Од одлуке Међународног суда правде у Хагу до последњег дипломатског пораза пред Комитетом за светску баштину Унеско-а који је одбио да усвоји Одлуку о стању конзервациjе средњовековних споменика са Косова (Србиjа) који су на Листи светске баштине. То што су, као и у претходним случајевима, представници Министарства културе овај фијаско представили домаћој јавности као доказ о својим напорима и борби, само по ко зна који пут осветљава опсенарске методе ове власти.

Један од суштинских узрока оваквом стању представља управо чињеница да Србији недостаје стратегија у области заштите културне баштине на Косову и Метохији. Тај документ требало би да дефинише основне циљеве у приступу овом питању: дефинисање и обим српске културне баштине на Косову и Метохији, краткорочна и дугорочна програмска решења за њену заштиту, положај и улога српских институција заштите на Косову и Метохији, принципи и модели сарадње са представницима међународних и локалних субјеката и друго.

У овом тренутку институционално бављење српском културном баштином на Косову и Метохији изгубило се негде између три ресора: Министарства културе, Министарства за Косово и Метохију, и Министарства иностраних послова. Иако једино министарство за Косово и Метохију има тело које се бави овом облашћу,  када би потражили најодговорнију адресу, то би свакако било министарство задужено за културу, јер оно располаже стручним и организационим ресурсима ове земље у тој области. Међутим, у документима и јавним наступима овог министарства, културна баштина на Косову и Метохији појављује се само у траговима.

Таква неуређеност и аљкавост генерална су одлика рада ове Владе, али у овом конкретном случају постају неразумљиви и из угла најдобронамернијег посматрача, будући да се ради о споменицима највећег могућег међународног значаја који су изложени очигледном и бруталном разарању. Ради се, дакле, о легитимном ставу и осећањима Србије према својој култури, наслеђу и идентитету који је неоспоран и разумљив свакоме, и који не потпада ни под једну разумну сумњу у контексту свих међународних формалних и неформалних норми и односа. Не само то, угроженост српске културе на Косову и Метохији представља у овом тренутку врхунско међународно питање заштите културне баштине, и у фокусу је целокупне светске стручне јавности. Дакле, постоје релативно повољни услови за стручно, правно, дипломатско и свако друго деловање државе Србије по овом питању.

Јавност није упозната са основним детаљима разговора који су до сада вођени са међународним институцијама које су ангажоване у заштити наших споменика, а никакав документ из кога би се то могло макар наслутити није објављен од стране надлежног Министарства за културу. Иста пракса понавља се у и најновијим, бриселским преговорима.

За ову власт све је то, нажалост, узалуд. У њиховој интерпретацији то, иначе веома једноставно питање, постаје права ноћна мора. Заправо, једини објективан коментар био би запањујући изостанак јасне реакције државе Србије по питању заштите свог духовног и културног наслеђа. И као што се не зна у надлежности ког министарства је питање заштите наше баштине на Косову и Метохији (или га се сви по мало дотичу), тако се не зна ни шта се уопште ради за његово решавање. Јавност није упозната са основним детаљима разговора који су до сада вођени са међународним институцијама које су ангажоване у заштити наших споменика, а никакав документ из кога би се то могло макар наслутити није објављен од стране надлежног Министарства за културу. Иста пракса понавља се у и најновијим, бриселским преговорима.

Главне замерке на актуелну културну политику према Косову и Метохији могле би се у најсажетијем облику свести на следеће: не постоји никаква стратегија, недостају модели деловања и нема јавности у раду.

Упркос тренутном неповољном стању, позитивна решења за која би требало да се залаже итекако постоје. У свим контактима и преговорима о овом питању, треба имати у виду приоритете који су у интересу заштите целокупне баштине на Косову и Метохији. Ови приоритети обухватали би неколико питања.

Главне замерке на актуелну културну политику према Косову и Метохији могле би се у најсажетијем облику свести на следеће: не постоји никаква стратегија, недостају модели деловања и нема јавности у раду.

Прво – попис и увид у стање целокупне културне баштине на Косову и Метохији. Потраживање података и извештаја о стању српске културне баштине на Косову и Метохији је један од првих захтева на којима Србија има пуно право да инсистира у свим међународним контактима и преговорима. Ови подаци, поред бројног стања и стања очуваности споменика, треба да обухвате и попис уништених, угрожених и очуваних споменика, стручну документацију о извршеним и предузетим рестаураторским, конзерваторским и другим радовима на споменицима и друго. Тек на основу овог пописа Србија би стекла прави увид у стање своје баштине на Косову и Метохији на основу ког би могло да се на прави начин приступи њеној заштити.

Други важан захтев био би инсистирање на принципу поделе одговорности у процесу заштите културне баштине. Садашње стање на терену готово у потпуности искључује учешће српских институција и српских стручњака у заштити своје културне баштине на својој територији. Апсурдно је да у срединама где је доминантно локално српско становништво, све пројекте заштите српских споменика врше албанске институције и албански стручњаци и особље. Због тога је неопходно инсистирати на укључивању и српских културних институција у заштиту споменика на Косову и Метохији. Оне поседују велики стручни и организациони капацитет који коначно треба да буде искоришћен уместо да, као до сада, њихов статус представља табу тему за надлежно Министарство културе.

У интересу проналажења решења за заштиту културног наслеђа је и успостављање и изградња свеобухватног система заштите културних и природних добара на читавој територији Косова и Метохије. Као и у претходној тачки, и овде је важно инсистирати на принципу поделе одговорности укључивањем српских установа културе и српских стручњака у овај систем.

У интересу проналажења решења за заштиту културног наслеђа је и успостављање и изградња свеобухватног система заштите културних и природних добара на читавој територији Косова и Метохије. Као и у претходној тачки, и овде је важно инсистирати на принципу поделе одговорности укључивањем српских установа културе и српских стручњака у овај систем. Циљ је да се брига о баштини спроводи кроз институције, а не, као што је сада случај, несистемски и кроз различите и неуједначене начине и критеријуме. У крајњој консеквенци је повратак наших институција културе, које су тренутно измештене, у своја матична места и седишта.

Ово питање је тесно повезано са процесом децентрализације и уређења статуса локалне самоуправе, односно српских заједница на Косову и Метохији. Принцип културне аутономије данас подразумева веће надлежности локалних самоуправа у култури него и у једној другој области управе, због чега култура и заштита културне баштине може и треба да буде део надлежности локалних српских самоуправа. У супротном, о српској културној баштини неће одлучивати ни Република Србија, нити локалне српске заједнице, већ онај кога ови споменици најмање занимају, и коме ни у једном смислу не припадају.

Недавна одлука да се заштита манастира Грачаница са међународних војних снага препусти привременим албанским полицијским јединицама до сада није довела до већег угрожавања српске светиње и због тога што је у околним местима, Грачаница, Чаглавица и Лапље село већинско српско становништво. С друге стране, најновији инцидент када је недавно украден део оловног кровног покривача са цркве Богородице Љевишке у Призрену, показује колико је такво стање опасно и на дуже стазе неодрживо. Овај пример је утолико поучнији, јер се храм налази у центру града и наводно је под заштитом косовске полиције. На слици: Фреска из цркве Богородице Љевишке у Призрену.

Држава Србија треба да се залаже и за решавање питања физичке заштите и обезбеђивања својих споменика и светиња на Косову и Метохији. Недавна одлука да се заштита манастира Грачаница са међународних војних снага препусти привременим албанским полицијским јединицама до сада није довела до већег угрожавања српске светиње и због тога што је у околним местима, Грачаница, Чаглавица и Лапље село већинско српско становништво. С друге стране, најновији инцидент када је недавно украден део оловног кровног покривача са цркве Богородице Љевишке у Призрену, показује колико је такво стање опасно и на дуже стазе неодрживо. Овај пример је утолико поучнији, јер се храм налази у центру града и наводно је под заштитом косовске полиције. Споменици који немају подршку локалног становништва, као што је то на пример манастир Дечани, били би, процене су, у много већој опасности због изолованости и изостанка пријатељски мотивисаног становништва.

Ако у овом тренутку не може директно да се ангажује у њиховој заштити, Србија може да изради стручне студије и процене о физичко-техничкој безбедности својих споменика које би садржавале тачну процену опасности које прете споменицима и предлоге за њихову заштиту. У преговоре око статуса локалних самоуправа од велике користи било би укључивање предлога који би предвиђао правне и институционалне предуслове да локалне српске заједнице делимично или у целости преузму ову надлежност. Не треба заборавити да су наше светиње заправо основни духовни стожер опстанка и живота српског народа на Косову и Метохији, и да нико није толико мотивисан да их чува као што је то у стању народ који их је изградио и вековима до сада штитио.

Једно од кључних је и питање власништва над културним споменицима. Садашње стање показује да је Српска православна црква принуђена да се сама суочава са правним и административним пословима, као што су дефинисање граница споменика културе, остваривање права над њиховим пуним располагањем и коришћењем, дивља и илегална градња објеката у околини споменика, самостално извођење рестаураторских и конзерваторских радова и др. Такође, у преговорима је потребно инсистирати на заштити свих споменика културе, а не само оних најважнијих као што је то сада случај. То је једини исправан и принципијелан стручни приступ који је у интересу заштите споменика, а уједно и ојачава укупни преговарачки потенцијал српске стране.

Међу бројним идејама и пројектима које је потребно предузети у циљу очувања српске баштине и српског идентитета на Косову и Метохији је и потреба да се изврши стандардизација географских назива, топонима и места на Косову и Метохији у циљу да се евидентирају и заштите од насилних промена, односно брисања. Један од врло креативних предлога који чекају на своју реализацију је и идеја о оснивању Интерпретативног центра за Косово и Метохију, предлог невладине организације Мнемозина. Заснован на концепту сакупљања личних сећања и нематеријалног наслеђа који је већ познат у свету, садржавао би лична сведочанства, појединачне или групне људске судбине, мале и велике, обичне и необичне приче људи, жртава или избеглица. Ова пракса, у виду меморијалних и интерпретативних центара, настала је као начин да се сачува од заборава Холокауст, а данас представља прави пут да се на институционализован начин важне и често болне теме из прошлости прихвате и објасне сопственом народу и свима осталима који то желе да чују.

Наше светиње и наша културна баштина представљају један од основних мотива и права да бранимо Косово и Метохију. То је истовремено и једна од ретких области у којој можемо рачунати на разумевање и јасну подршку у свету. И управо ту, где су наши разлози да се боримо за Косово и Метохију најјаснији и најочигледнији, ова власт чини најмање. Ради се, међутим, о питању које је много важније од било чијег политичког мандата и чија ће важност временом само постајати све очигледнија.

Наше светиње и наша културна баштина представљају један од основних мотива и права да бранимо Косово и Метохију. То је истовремено и једна од ретких области у којој можемо рачунати на разумевање и јасну подршку у свету. И управо ту, где су наши разлози да се боримо за Косово и Метохију најјаснији и најочигледнији, ова власт чини најмање. Ради се, међутим, о питању које је много важније од било чијег политичког мандата и чија ће важност временом само постајати све очигледнија. На слици: Манастир Грачаница под снегом.