Кад год видим насмејано лице државног службеника, директора Политичке управе Министарства иностраних послова, Борка Стефановића, одмах ми је јасно да је то резултат задовољства Брисела и Вашингтона. Озбиљно лице Едите Тахири која је тек у другом покушају пружила руку за фотографисање, а приликом првог сусрета, јасно говори да косовска преговарачка страна, помогнута Вашингтоном и Бриселом, зна унапред какав ће бити резултат. Све то јасно говори и да је њој мрско о било чему да разговара са омрзнутим представницима Србије који одуговлаче са повлачењем последњег корака за признавање независности Косова, онога што би Вук Драшковић и Чедомир Јовановић назвали “нова реалност на терену” ради брзе европске перспективе Србије.

Зејнел Зејнели: О "реалности" проговорио је и Председник Србије, у смислу да Срби и Албанци не могу заједно и да коначно треба да дође до историјског помирења. Колика је цена коју ћемо морати да платимо за то, остаје да се види, али је сигурно да Косово и Метохија више неће бити наша територија, а да Албанци неће бити наши грађани.

О  “реалности” проговорио је и Председник Србије, у смислу да Срби и Албанци не могу заједно и да коначно треба да дође до историјског помирења. Колика је цена коју ћемо морати да платимо за то, остаје да се види, али је сигурно да Косово и Метохија више неће бити наша територија, а да Албанци неће бити наши грађани. Ми само имамо задатак да помогнемо око свих “техничких” питања, да им омогућимо да имају своје матичне књиге где ће бити и евиденција свих наших имена, око регистрација, возачких дозвола, пасоша, личних карата, царине, телефона, струје. И, када све то решимо а не знамо како је то урађено и шта Албанци заиста добијају, онда ће стварно наступити нова реалност која се зове изгубљена територија. А све то морамо брзо да урадимо, јер се приближава дан “Де” отварања кандидатуре и заказивања преговора о приступању ЕУ, а затим и избори.

Власт која на првом месту ставља слоган “Европа нема алтернативе”, а онда оставља неколико слободних места, па тек онда каже како Косово неће никада признати, значи да је изгубила сваки компас како на спољнополитичком, тако и на унутар политичком плану. Нема више помињања Резолуције 1244 СБ, а нема ни одговора на сто пута поновљен став албанских преговарача да они са Србијом разговарају као држава. Нико не устаје од стола због тога, нико не протестује. Важно је да све иде лако, како је нама прописано. Не постављамо никакве услове. Не зановетамо, не тражимо ништа, па чак ни омогућавање телефонских веза за српске енклаве, на пример. То је тако, јер нам ништа друго нису саопштили да је другачије.

Никада се не поставља питање (себи и нашим пријатељима који су нас бомбардовали): где је то данас Србија, које су јој границе, да ли је она уопште заокружена као држава? Која је перспектива када Зукорлић намерно закувава у Рашкој области; и када Војводина припрема своју дипломатију за Брисел; и када као политички портпарол Владе на Космету у Скупштини Србије Халими говори о држави Албанаца или “Прешевској долини” и перспективи Албанаца који живе са друге стране Косова и Метохије и једног дана треба да буду буду припојени “Великој Албанији”? Није трагедија што неко говори, захтева, подстиче, трагедија је да ова власт мирно гледа док се распадају преостали делови њене територије као последица налога ММФ-а, Брисела и Вашингтона зарад “европске перспективе”. Сада се не види ништа, али ће се врло брзо све појавити као велики проблем. Најгоре је што Зукорлић политичар може све да каже, да прети, а да тужилаштво ништа не предузима. Још горе је што се зарад гласова и опстанка на власти војвођанским аутономашима пружа шанса да коначно почну самостално да делују, ради наводно новца из разних фондова ЕУ које могу само тако да добију, иако је овој власти познато да они новац не дају ако се не испуне њихови захтеви. И још горе су уцене Халимија, који увек да свој глас “европској будућности”, како би могао да своју “Прешевску долину”, полако али сигурно, приближи “Косовској држави” и сруши “Берлински зид” између једног те истог народа.

И ових дана, у свим градовима Србије, започела је велика кампања Млађана Динкића, смењеног министра, за кога се не зна да ли је шеф једне или друге политичке партије. По њему шта буде нек буде, само да он дође на власт, па обећава све и свашта овом заблуделом, уморном, изгубљеном, гладном и незапосленом народу. Сада га убеђује како, наводно, све паре иду у Београд, па ме то подсетило на ону сепаратистичку паролу: “Трепча ради, Београд се гради”, па и на ону новокомпоновану, друга Чанка: “Ди су наши новци”.

И ових дана, у свим градовима Србије, започела је велика кампања Млађана Динкића, смењеног министра, за кога се не зна да ли је шеф једне или друге политичке партије. По њему шта буде нек буде, само да он дође на власт, па обећава све и свашта овом заблуделом, уморном, изгубљеном, гладном и незапосленом народу. Сада га убеђује како, наводно, све паре иду у Београд, па ме то подсетило на ону сепаратистичку паролу: “Трепча ради, Београд се гради”, па и на ону новокомпоновану, друга Чанка: “Ди су наши новци”. Млађан нашироко објашњава предности стварања региона, а када се погледа од кога све добија подршку, онда постаје јасно шта они његови очекују у неким “регионима”, на тањиру, који ће, ни криви ни дужни, остварити циљ да им више Срби у Београду не командују, иако су и они Срби. Сада се патриотизам више не мери у Србији, одбраном земље, већ само давањем, нереаговањем, ћутањем, миром и ЕУ-перспективом. Уколико се то оствари, а надам се да неће, овако и на штету моје државе, онда ће Србија добити краљевиће, велможе, књажеве за које централна власт у Београду неће значити ништа. Они ће се сами приближавати Бриселу и Вашингтону, сами ће доносити одлуке да им дођу у регион страни војници, можда да НАТО успостави своје базе како би бомбардовао са мање трошкова; евентуално, непослушни Београд имаће своје представнике у Бриселу, а власт у Београду ће бити овлашћена само да гарантује задужења разних региона када они буду узимали “бесплатан” новац како би народу у неком будућем краљевству било боље. Тако ће се Србија коначно распасти на ситне делове, што је и план Вашингтонско-Бриселског друштва коме се око тога не жури, а који се верујем неће остварити. Међутим,  због  дешавања на политичкој сцени Србије данас, изјаве које се дају, мере које се не предузимају и селективно осуђују изјаве и планови, па и претње појединаца, на неки начин, ради “европске перспективе”, садашње власти дају простора да се регионалисти, сепаратисти и други одрже на власти, па макар и Пригревица била “перспективни и европски регион”.

Захваљујући опијености идејом ЕУ-перспективе, која се некима смеши, пропушта се много тога што би могло да се спречи и многи обесхрабре, поготову они који су жељни власти и они нама наметнути. Тако су се усталили неки термини и називи које иначе нико ни у једној иоле нормалној држави не би дозволио.

Захваљујући опијености идејом ЕУ-перспективе, која се некима смеши, пропушта се много тога што би могло да се спречи и многи обесхрабре, поготову они који су жељни власти и они нама наметнути. Тако су се усталили неки термини и називи које иначе нико ни у једној иоле нормалној држави не би дозволио. “Санџак”, као израз, почео је да се употребљава интензивно, а иначе је, и неколико векова уназад, то била најзначајнија српска област позната као Рашка област. Тако су Бошњаци наметнули назив “Санџак”, многи српски европски настројени посланици су то прихватили, у новинама тако пишу и то српским, па се то одомаћило на штету Србије. Али, шта је то наспрам три-четири гласа које европејци добију када ћуте. Тако су се охрабрили Албанци са југа Србије, па су одомаћили назив “Прешевска долина”, која је своју употребу нашла у политичким наступима Албанаца, али и неких европејских Срба. И на крају, попут седамдесетих година прошлог века на Космету, одомаћила се самосталност АП Војводине која ће убудуће водити своју спољну политику. И опет су гласови у питању и покушај да се они задрже и убудуће. Најгоре у свему је што сада више државу не руше поменути рушитељи, већ неки Срби и њихови помагачи. Ћирилица готово да је избачена из употребе, а полако се заборавља на Метохију, јер је реч “Косово” постала доминантна.

Играју се данас у власти речима равноправност и толеранција, наводно према свима, а у пракси је другачије. Баш у толерантној Војводини, најтолерантнијој Суботици, на пример, још је на снази декларација о забрани насељавања избеглица на њеној територији. Питање је да ли је икада укинута декларација о независности “Санџака”, или она о припајању “јужне Србије” Космету. Нико не схвата да ће сви ти папири као документа са којима су се сагласили неки од народних представника можда једног дана и угледати светлост дана.

Играју се данас у власти речима равноправност и толеранција, наводно према свима, а у пракси је другачије. Баш у толерантној Војводини, најтолерантнијој Суботици, на пример, још је на снази декларација о забрани насељавања избеглица на њеној територији. Питање је да ли је икада укинута декларација о независности “Санџака”, или она о припајању “јужне Србије” Космету. Нико не схвата да ће сви ти папири као документа са којима су се сагласили неки од народних представника можда једног дана и угледати светлост дана. Али, таква осетљива питања се не покрећу, да се не би нарушила неприродна равнотежа у власти. Уз то, највећа пажња се поклања само трима мањинама за које је углавном заинтересован европски запад. Буњевци, на пример, се гурају да се изјасне као Хрвати, иако желе да буду своји. Онај ко и подигне глас, може се лако прогласити националистом, шовинистом, прети се строгим законима. Или се за сваког муслимана, био он Горанац или Ром, говори како су они, тобоже, Бошњаци. Исто или нешто слично дешава се и на српском спољнополитичком плану. Појединци су на речима веома јаки, али и веома провидни с оним што говоре народу.

Највећа пажња се поклања само трима мањинама за које је углавном заинтересован европски запад. Буњевци, на пример, се гурају да се изјасне као Хрвати, иако желе да буду своји. Онај ко и подигне глас, може се лако прогласити националистом, шовинистом, прети се строгим законима. Или се за сваког муслимана, био он Горанац или Ром, говори како су они, тобоже, Бошњаци. На слици: Буњевци. Фото: Новости.

Народ је одавно навикао да га Динкић части са хиљаду евра, или са радним местом, а уместо тога добио је четири евра, а њих 400 хиљада наивних, који су у све то поверовали, остали су без посла. То је тако када је Европа на првом месту, а када није сређена ситуација у сопственој кући. Ко би, на пример, слушао европејца који је својевремено у једном селу, недалеко од места Рударе, у близини административне границе са АП Косовом и Метохијом, јахао попа. Или, оног који има одговорност у Влади за четири и више ресора, комисије, агенције, а ништа му се не слаже са струком за коју се као мали определио.

Шта, на пример, неки појединци имају заједничко са Косовом и Метохијом. Ништа. Својевремено је око Косова и Метохије направљена грешка која је многе коштала живота, многе дома и државу протеривањем са своје вековне територије. Мало по мало, многи Срби са Космета који су били тамо рођени, живели и волели, потискивани су, проглашавани националистима и шовинистима, а на њихова места долазили “одговорни” појединци који су започели вођење политике која је на крају довела до губитка Космета. Аутентични Срби и друге етничке групе које су биле против републике Косово, са Албанцима су се одлично познавали. Иако је било тешких тренутака, ипак су се виђали на славама или пили кафу заједно као добре комшије. Хоћу да кажем да су се веома добро познавали, а уз то сами су понављали како Срби и Албанци никада нису ратовали. Они који су дошли да помогну, уствари су помагали себи. Ствари су погрешно поставили, па су сматрали да уколико развију добре и “пријатељске” односе са виђеним, углавном богатим, Албанцима да ће ти њихови нови “пријатељи” имати утицаја да се, како су извештавали државу, окану ћорава посла. Тако су се послови развијали, на обострано задовољство. Богати су постајали још богатији са обе стране, а држава све већи губитник. Једни су куповали оружје, а други отварали девизне рачуне. Али, ко је о томе водио рачуна. Како се све завршило, познато је. Многи, посебно они који су остали на Космету, али и они који су напустили своје домове под терором ОВК, Албанаца и албанских држављана, и данас мисле да су Срби који су генерацијама на Космету, који су се тамо родили, кућили, сахрањивали своје најближе, могли договорити и постићи историјски компромис. Не онај који ће постићи Борис Тадић. То неће бити компромис, јер то неће дати наш “пријатељ” Америка и ЕУ “пријатељи”, то ће бити губитак територије где Србија неће имати ама баш никаквог утицаја, али ће Албанцима дати све, од оних “важних техничких питања” око којих се воде “тешки” преговори. Око тога би се и средњошколац лако договорио када већ унапред има решен задатак.

Европа нас учи свему и свачему да би нас приближила себи и својим стандардима.

То нам је само преостало у ових неколико месеци. Космет, територија, границе, народ…, ко о томе размишља? ЕУ на првом месту. У том смислу нас стално,за ситне паре, едукују, васпитавају и преваспитавају.

Едукују нас како да се волимо, како да волимо и васпитавамо своју децу (која ће можда једног дана бити као и њихова, па ће пуцати по школама), како да пишемо молбе, жалбе, ходамо, седимо, певамо, да се односимо према другима, према народима, етничким заједницама, како да тражимо посао, како да се понашамо када га изгубимо, како да се опходимо када се сретнемо на улици, како да се понашамо према Албанцима, Бошњацима, Ромима, Мађарима и другим мањинама, када се каже “добар дан”, како се стоји пред послодавцем, како се пишу пројекти, организују нам радионице и друго.

Ти који су долазили нису ни били забринути за Косово и Метохију, или Косово како се данас одомаћио назив, они су били оптимисти који су итекако претерали у склапању пријатељства. Њих није ни било брига шта ће се у перспективи догађати, нису имали душу за Косово и Метохију, нису познавали народе, менталитет, али јесу своју економију. Ове 2011. године мало ко зна ко је у преговарачком тиму, али се зна да нису ни министар ни државни секретар. Тамо су, претпостављам, школовани и паметни млади људи који ће “лак терет”, зван губитак било какве везе државе са Косметом, успешно окончати. Албанци су у повољнијој позицији, јер они знају ко стоји иза свих њихових жеља, тачно знају шта хоће и шта ће добити. Они неће да разговарају о својој држави, то не дозвољава ни Америка, они хоће да им Србија као сусед омогући да им буде боље. А да ли ће и другима бити боље, то ће се тек видети када се све оконча, некаквим унапред најављеним компромисом који ће нам саопштити, као што нам сада држава крије преговараче и компромисна решења. А познато је да када се од народа крије, ту нема среће. Несрећа је што су разговори (прва, друга или пета рунда) фарсични и одвијају се под будним оком двојце албанских пријатеља који су ту да прстима лупкају по столу ако се каже нека сувишна реч из решења које је, вероватно, напамет научено. Не сумњам у то да Србија има своје ставове, али је питање колико се може на њима истрајати и остварити циљ, а циљ Србије је да остане цела и недељива. Нама стога и преостаје да неко у скоријој будућности, ако се ствари овако одвијају у директном преносу, омогући да видимо потписивање историјског договора и компромиса са Албанцима и тако заувек решимо историјски конфликт тако што ће се једнима дати све, или готово све.

Свима је ваљда јасно да ће Косово и Метохија бити посебна држава, јер су САД и највећи број наших ЕУ “пријатеља” на то ставили свој печат. Остало је још да се Албанци размиле по Србији. Можда је и Чеда имао на уму да ће наше пријатеље који нису признали Космет наљутити ако им помене реч увреде “канибализам”. То је наљутило многе који ће због тога што држава није реаговала како је требало, можда у скоријој будућности, одлучити да ипак успоставе дипломатске односе са Косовом. То ће бити њихов одговор нама, властима и неодговорним појединцима.

Морамо да у ЕУ уђемо паметни, научени, писмени, заборавни на оно што су нама други чинили, са сећањем на оно што смо ми другима чинили и радиоактивни. А све друго је само техника.

Тако све иде по неком унапред зацртаном плану. Европа нас учи свему и свачему да би нас приближила себи и својим стандардима. То нам је само преостало у ових неколико месеци. Космет, територија, границе, народ…, ко о томе размишља? ЕУ на првом месту. У том смислу нас стално,за ситне паре, едукују, васпитавају и преваспитавају. Едукују нас како да се волимо, како да волимо и васпитавамо своју децу (која ће можда једног дана бити као и њихова, па ће пуцати по школама), како да пишемо молбе, жалбе, ходамо, седимо, певамо, да се односимо према другима, према народима, етничким заједницама, како да тражимо посао, како да се понашамо када га изгубимо, како да се опходимо када се сретнемо на улици, како да се понашамо према Албанцима, Бошњацима, Ромима, Мађарима и другим мањинама, када се каже “добар дан”, како се стоји пред послодавцем, како се пишу пројекти, организују нам радионице и друго. Дакле, уче нас свим европским достигнућима, а ми се понашамо као да смо се тек родили, да смо дебили и да ништа од тога нисмо знали и не знамо, већ морамо да почнемо све из почетка.

Уче нас свим европским достигнућима, а ми се понашамо као да смо се тек родили, да смо дебили и да ништа од тога нисмо знали и не знамо, већ морамо да почнемо све из почетка.

Не уче они нас зато што не знамо, већ зато што ми то прихватамо да не знамо, да би тамо нека невладина организација, удружење или ко зна ко, добио од неке нама “пријатељске амбасаде” који динар. Нема везе што смо све то знали и пре њих, а они то добро  знају. Да смо се скроз предали онима који желе од нас да учине тоталне неспособњаковиће, незналице, лудаке и чудаке; односно, да би нас тотално роботизовали по евроатлантским стандардима и понизили, не престају да нас уче. А колико су претерали, а ми ниско пали, говори и случај из Суботице. Неколико грађана овог “европског” града недавно се попело на други спрат позоришта у Суботици, заједно са директорком. А позориште, као што се зна, је тек грађевина у бетону, без изгледа да се заврши у наредних петнаестак година. Али, ипак, они су се попели, севали су блицеви и зујале камере, а све зарад неколико Суботичана којима је неко доделио дипломе, јер су успешно завршили курс за гледаоце позоришних представа. Дакле, они су сада квалификовани, могу у позориште, знају где ће сести, како да уче друге, а вероватно не само у Суботици, како бити гледалац у позоришту. Уместо да Суботичани другима држе лекције о томе, они дозвољавају да њих уче, и то они који вероватно немају појма о позоришту. Суботичко позориште старо је двеста година, сваки град у Војводини и у Србији има своје позориште и свако је бар једанпут у животу био на некој позоришној представи. То је два и по века стара српска култура, а познато је да у многим европским државама неки њихови становници умру а да никада нису ни видели како изгледа позориште или позоришна представа. И сада ми од оних који појма немају треба да се убедимо да и ми немамо појма, и да када дођемо да гледамо представу неког европског непознатог типа будемо роботизовани гледаоци који ће аплаудирати само онда када се упали “семафор” на којем пише “аплауз”. Али, они нас не уче то, они покушавају да нас науче да ми, на пример, никако не смемо да будемо гледалац у позоришту уколико је представа “Јама”, Ковачевића, на пример. Е, то као гледаоци који су завршили европски курс не смемо да гледамо, јер за то имамо диплому, али можемо да будемо школовани гледаоци ако се приказује нека представа где су Срби тешки злочинци, четници, незналице, брадоње и будале у односу на све људе у региону. Е, тада треба да будемо гледаоци.

Бизарностима никада краја, када је Србија у питању. Али, они нису криви, кривци смо ми, односно они који то прихватају да спроводе у име неког високог интереса, који се не односи на европски, већ на ЕВРО(пски) да би можда тренутно дошли до неког ситниша.На слици: Детаљ са совјетског плаката из доба хладног рата.

Дакле, бизарностима никада краја, када је Србија у питању. Али, они нису криви, кривци смо ми, односно они који то прихватају да спроводе у име неког високог интереса, који се не односи на европски, већ на ЕВРО(пски) да би можда тренутно дошли до неког ситниша. А дипломе су, ионако, бесплатне.

Дакле, све морамо да научимо да би стигли до високог друштва, на путу који нема алтернативу. Све друго је споредна ствар. А на том путу ми морамо да истрпимо све: и немаштину, кризу, незапосленост, да се понижавамо, да нас едукују како да седимо, како да се обраћамо, пишемо, у којој руци да држимо виљушку, да нам објасне чему она служи, па тек да нас тако едуковане, научене, пусте у наш ресторан “Три шешира” или  “Скадарлију”. То морамо да истрпимо, јер морамо да у ЕУ уђемо паметни, научени, писмени, заборавни на оно што су нама други чинили, са сећањем на оно што смо ми другима чинили и радиоактивни. А све друго је само техника.