МИЛОШЕВИЋ И ТАДИЋ – СЛИЧНОСТИ ПРОЦЕСА ДЕЛЕГИТИМИЗАЦИЈЕ

Прошло је више од двадесет година од увођења парламентаризма и вишестраначја у Србији. Колико су ови процеси, у читавом овом периоду и за свих различитих режима, носили демократски набој предмет је спорења многих људи од науке, политичких делатника и обичних грађана. Но, извесно је да је најмањи степен демократичности, односно висок степен ауторитаризма одликовао режим до двехиљадите године –  „стари режим“ у револуционарној терминологији.

Дарко Панић: Садашњи режим у Србији, у појединим својим аспектима, латентно је ауторитаран. На слици: "Скарабеј", староегипатска амајлија, симбол поновног рођења, веома поштован у древном, ауторитарном друштву на чијем челу је дибо фараон.

Милошевићев поредак заправо је постао она негативна референца, „светионик ауторитарности“, парадигма уз помоћ које се на најбољи начин пореде учинци и политичко понашање Влада након 5. октобра двехиљадите. У последњих десетак година небројено пута се могло чути у јавности, након незадовољства грађана одређеном одлуком власти или огорчености стањем у одређеном пољу друштвеног живота: „Исто је као у време Милошевића“.

Ако бисмо узели садашњи режим (на чијем челу се налази Демократска странка и председник Тадић) и измерили његову удаљеност од „светионика ауторитарности“, рекли бисмо да, у извесном смислу кривудавим путем, владајућа елита следи тај правац и путоказ. Код нас је присутно обесмишљавање и омаловажавање Скупштине као кључне демократске институције, константно противуставно грабљење надлежности других институција од стране председника Републике; имамо чланове Владе иза чијих одлука стоје сиве партијске еминенције, партијску реформу правосуђа, строго контролисане медије над којима се озбиљно надвила опасност тоталитарног једноумља, сталну претњу гашења медија омогућену противдемократским накарадним изменама Закона о информисању, политичку, државну и медијску шикану опозиционих партијских првака, неокомунистичке методе сузбијања синдикалних активности.  Откуда оцена кривудавим путем? Отуда што је садашњи режим у Србији, у појединим својим аспектима, латентно ауторитаран. Наиме, упркос јасним антидемократским индикаторима, режим се још увек не усуђује да у потпуности „пређе Рубикон“. Атмосфера која се подгрева у политичком животу иде у правцу одржавања сталне опасности, претње да ће неко бити ухапшен, да ће неко бити забрањен, да ће неко бити, у метафоричком смислу, угушен.

Чињенице, којих су грађани у великој мери свесни, нису довољне да би владајућа елита у потпуности и неповратно изгубила подршку народа.

Поменимо, узгред, и стање у националној политици која је на коленима када је у питању одбрана целовитости земље (прихватање Еулекса, успостављање de facto граничног прелаза на административној линији са КиМ, суноврат националне политике поводом изгласавања резолуције у Генералној скупштини УН) као и социјално економску ситуацију која је таква као да је Србија још увек под санкцијама, а не усред евроинтеграционог процеса (несташице животних намирница, инфлаторни удар, пад животног стандарда, рекордна незапосленост).

Актуелни режим у Србији почива на два темеља: идеји о моменталном благостању чим се дочека формално чланство у Европској унији и вештачки створеној харизми председника Републике, осмишљеној у лабораторији маркетиншких магова.

На несрећу, све ове значајне чињенице, којих су грађани у великој мери свесни, нису довољне да би владајућа елита у потпуности и неповратно изгубила подршку народа. Просто, јер актуелни режим у Србији почива на два темеља: идеји о моменталном благостању чим се дочека формално чланство у Европској унији и вештачки створеној харизми председника Републике, осмишљеној у лабораторији маркетиншких магова (тзв. „image building process“)[1]. У овом тренутку било би занимљиво упоредити темеље легитимитета на којима је почивао стари Милошевићев режим са разлозима грађанске подршке политици актуелне елите на власти. Режим до двехиљадите потхрањивао се сталним упирањем прстом у спољни фактор. Наиме, елита на власти није крива, разни завојевачи нам онемогућавају просперитет и напредак (наметнуте санкције, политичке уцене, војни поход). Чак и када прихватимо тезу да су у том периоду постојале неповољне међународне околности по нашу земљу, сигурно је да нико споља није креирао инфлацију која је ушла у анале економске историје, нико са стране није омогућио пљачку грађана путем фантомских банака, нико споља није милионе људи довео до ивице социјалног и цивилизацијског понора, обезвређујући људске животе у гротлу системског криминала и корупције, и у буквалном смислу сатирући политичке неистомишљенике и опоненте. Тек након постепеног отрежњења и промене грађанске свести почели су да се стварају услови за оно што ће се догодити 5. октобра. Погледајмо сада актуелну ситуацију. Поново је неко споља заслужан што Србија као држава и друштво не може да напредује. У овом случају ради се о Европској унији. Држава показује најбољу намеру, али је непрестано подвргнута различитим условљавањима која ни једна друга земља кандидат није искусила. Наводи се онда: хашка омча, двоструки аршини ЕУ (Бугарска и Румунија су постале чланице без адекватне државне акције на санирању криминала и корупције), успостављање добросуседских односа „са самим собом“. Али, за, може се слободно рећи, очајну климу у готово свим областима друштвеног живота, о чему је било речи на почетку текста, није крива Европска унија него неспособност и неумешност владајуће елите да ствари покрене са мртве тачке и оствари неопходне промене.

За разлику од Милошевића, Тадић жели да се прикаже као „један од нас“, ради све што обичан свет иначе ради, он попут кич производа жели свима да се допадне, па је кад затреба мало ултра-европејац мало стидљиви националиста, каткад солидаран са сиромашнима, каткад пун разумевања за богате. Ту се може уочити логика холивудског „star system“, односно система продуковања звезда, па долазимо у ситуацију да су очи јавности упрте у свакодневне, баналне активности конкретног актера попут онога што имамо у ријалити програмима или жутој штампи.

Несумњиве су сличности старог и садашњег режима и када је у питању други темељ легитимности – фабрикована харизма и маркетиншка логика инсистирања на имиџу лидера. Милошевић је озбиљним држањем у јавности, театралном гестикулацијом и квази-државничком реториком будио дивљење и опијеност код својих присталица да им је у тим моментима било и небитно о чему говори. Својом одвојеношћу од обичног човека он се огрнуо плаштом страхопоштовања створивши једну врсту култа личности. Када је у питању случај председника Тадића, може се рећи да ту важи парола да се до истог циља може доћи различитим средствима и на другим премисама. За разлику од Милошевића, Тадић жели да се прикаже као „један од нас“, ради све што обичан свет иначе ради, он попут кич производа жели свима да се допадне, па је кад затреба мало ултра-европејац мало стидљиви националиста, каткад солидаран са сиромашнима, каткад пун разумевања за богате. Ту се може уочити логика холивудског „star system“, односно система продуковања звезда, па долазимо у ситуацију да су очи јавности упрте у свакодневне, баналне активности конкретног актера попут онога што имамо у ријалити програмима или жутој штампи. Ова логика се заснива на доминацији пријатне спољашњости и модерном „мангупско – заводничком“ моделу понашања намењеном пре свега женској популацији која чини већину изборног тела у Србији.[2] Добар пример је и парафраза изјаве једне домаће поп певачице, са  предизборног скупа ДС-а 2008. године, где она каже да се не разуме баш у политичке принципе, али да Тадић изгледа и делује као председник. У политичком маркетингу од суштинске је важности како нешто изгледа, а не шта заправо јесте.

Грађани све више увиђају да иза естрадних кулиса и маркетиншке обланде стоји љуштура политичке безидејности и голе жеље останка на власти. За здраву политику небитно је да ли се неко на овај или онај начин осмехује, да ли игра кошарку или има „затегнут бицепс“, већ да ли има државничку визију, мудрост, и поштење као и способност да ту визију реализује у пракси.

Ипак, грађани све више увиђају да иза естрадних кулиса и маркетиншке обланде стоји љуштура политичке безидејности и голе жеље останка на власти. За здраву политику небитно је да ли се неко на овај или онај начин осмехује, да ли игра кошарку или има „затегнут бицепс“, већ да ли има државничку визију, мудрост, и поштење као и способност да ту визију реализује у пракси. Такође, нико са стране неће доћи и магичном формулом Србији омогућити бољи живот и социјално благостање. Европска унија није „земља дембелија“, што речито сведочи пример економских, социјалних и политичких недаћа које су снашле како старе, тако и нове чланице. На нама је да радимо, пред сваким од нас стоји прилика крчења пута ка једној другачије уређеној земљи; на нама је да се ангажујемо у политици или цивилном сектору ако иоле осећамо одговорност према заједници и према себи. Најзад, потребно је да промислимо, да се пресаберемо и у наредном изборном циклусу изаберемо оне који заиста завређују тај избор.

Упутнице:

[2] http://www.alo.rs/vesti/36970/Devojke_pale_na_Tadica_zene_vise_zele_Dilasa