Већ неколико седмица породице широм света се увече окупљају испред телевизора да би у вестима пратили најпопуларнији ратни риалити шоу. Сигуран сам да ће након завршетка рата игрица заснована на садашњим догађајима у Либији (а она ће сигурно изаћи) бити јако популарна. Много је занимљиво пратити како данас побуњеници заузму један град, па га сутрадан поврате присталице Гадафија, па после тај град опет буде под влашћу његових противника.

Последице побуне у Либији

За разлику од револуција у Тунису и Египту, где су се протести организовали у престоницама, у Либији је  центар протеста против Гадафија  постао град Бенгази, који се налази на истоку Либије. Имајући у виду ову чињеницу можемо закључити да је ова ситуација више случај сепаратизма, а не револуције, јер су главни град Триполи и већина градова на западу и југу земље остали лојални пуковнику Гадафију. У случају Либије западни лидери и медији су истицали да је Гадафи изгубио контролу над ситуацијом и да више није у стању да управља земљом. Са друге стране, западни лидери нису критиковали председника Грузије Сaакашвилија без обзира на то да је жвакао кравату током интервјуа, и што већ неколико година обећава да ће да прослави нову годину у Сухумију (престоница Абхазије), што је један од његових садашњих спољнополитичких приоритета преселење Бура из Јужноафричке републике у Грузију…

Председник Грузије био је веома нервозан, јер за разлику од других региона у свету, његовим савезницима није ни пало на памет да директно војно интервенишу на Кавказу. Фото: Комсомолска правда

Очигледно да је 2008. године Русија у западним медијима представљена као агресор, док је Грузија по њима „храбро бранила своју територијалну целовитост и покушавала да врати уставни ред“. Али, како је показала историја, принцип територијалне целовитости, као један од основних принципа међународног права jus cogens, који је предвиђен у члану 2 Повеље УН-а, нажалост није увек од приоритетног значаја.

Када је реч о лицемерју, поменућу и ситуацију у Југославији 1999. године, када је јавности на западу била представљена слика бруталних Срба, који врше насиље и злочине над „јадним Албанцима“, који су се по њима борили само за своју егзистенцију и права. Како се касније испоставило, већина тих „злочина“ који су били представљени јавности у свету, били су или намештени или су њихове последице биле у значајној мери претеране, како би се добила подршка јавности и нашло оправдање за војну интервенцију, која је следила. Морам да приметим да медији у овом случају нису говорили о одбрани територијалне целовитости Србије или враћању уставног реда. Стотине цивила су погинуле у нападима на „искључиво војне објекте“ чији циљ је био „заштита мирног становништва од диктаторског режима“. Јасно је да треба бранити мирно становништва од таквих „заједничких браниоца“. Интересантно је да су у документарном филму немачке телевизије АРД „Почело је са једном лажи…“ јасно разобличене лажи, којима је храњена немачка јавност током 1999. године. Тај филм је био само једном приказан на телевизији, из чега се види да филм није баш одговарао немачким властима.

Што се тиче ситуације у Бенгазију, кад су противници Гадафија преузели власт у том граду, лекари тог града су јавили да су у њихову болницу су дошли људи у војној униформи и рекли:

„Од сада овај град припада опозицији и морате да радите на добро наше револуције, јер сте ви дошли у нашу земљу. Ако покушате да побегнете, ми ћемо да вас стрељамо“

Морам да признам да називи операција западних снага увек звуче поетично. Антички Грци нису ни могли да претпоставе да ће кроз неколико хиљада година једна војна интервенција имати назив „Одисејева зора“. Ако би се донела одлука о спровођењу војних интервенција у Египту или Тунису, оне би вероватно носиле називе попут „маска Тутанкамона“ односно „разорена Картагина“.

Посветио сам пуно пажње интернет блоговима украјинских лекара који су остали да раде у Либији, у којима пишу и чланови њихових породица. Заиста је истина да има проблема са интернетом у земљи, али мобилна телефонија ради релативно добро. Што се тиче ситуације у Бенгазију, кад су противници Гадафија преузели власт у том граду, лекари тог града су јавили да су у њихову болницу су дошли људи у војној униформи и рекли: „Од сада овај град припада опозицији и морате да радите на добро наше револуције, јер сте ви дошли у нашу земљу. Ако покушате да побегнете, ми ћемо да вас стрељамо“, док се њихове породице крију у подрумима својих кућа, чекајући развој ситуације. Логично би било да више странаца беже из источног дела, а не западног, како нам јављају. Још занимљивије изгледа слика Триполија, или западног и јужног дела земље, која је приказана у наведеним блоговима. Пре почетка интервенције западне коалиције све је било мирно, радиле школе, вртићи, банке, продавнице, државне институције. Није било редова ни за гориво, ни за храну. Бензин је чак појефтинио са 10 на 7,5 динара, прерачунато у српску валуту. Било би јако чудно да у таквим условима већина становништва подржава опозицију. Али, један судар аута и камиона, који је превозио цистерну за гориво, 2. марта, у западним медијима приказан као серија терористичких напада на 4 (!) камионима за гориво широм Триполија, иако се ничим се није разликовао од обичног саобраћајног судара. Почетком марта су приказивали снимке, који су направљени још 22. и 23. фебруара.

На крају ћу, као још један доказ западне двоструке игре, истаћи сукоб у Обали Слоноваче између изабраног председника Уатаре и пораженог кандидата Гбагбоа. У овом случају број жртава може да се пореди бројем оних који су настрадали у Либији. Овај сукоб траје неколико месеци дуже него рат у Либији, али ситуација у Обали Слоноваче није привукла толику пажњу међународне заједнице, и није било разговора о војној интервенцији у ту земљу. Француска, чија је колонија била Обала Слоноваче се ангажовала у Либији.

Очигледно је да Америка је схватила поруке из ратова на Косову, у Ираку и Авганистану. Боље је дестабилизовати ситуацију изнутра, оправдати неопходност војне интервенције и доћи као ослободилац, него одмах спроводити војну интервенцију, па после тога бити окупатор у очима локалног становништва. На слици: Хашим Тачи с припадницима ОВК 1999. године.

Нажалост, људи потцењују важност и значај медија у савременом ратном искуству. Медијски рат, који се за време Хитлера сводио само на пропаганду и дистрибуцију летака, сада има све већи утицај у савременом рату. Вести на телевизији и новинама склапају слику и обезбеђују подршку јавности, која оправдава интервенцију на територију независних држава и поделу њених природних ресурса до које долази потом, без обзира да ли је ресурс нафта, као у Ираку или дрога као у Авганистану или на Косову. Релативно ново и, како су показали недавни догађаји, јако ефективно оружје у свему овоме су социјалне мреже – Фејсбук и Твитер. Више нема потребе за тактичким и стратешким планирањем, јер о свему учесници процеса могу да се договоре у својим групама, користећи Google maps уместо војних карата. Више нема потребе ни за регрутовањем, јер лако можеш да нађеш десетак провокатора, који ће у року од неколико сати скупити хиљаде следбеника, након слања позивница својим пријатељима, преко интернета.

Зашто је у једним земљама потребно путем војне интервенције увести демократију и борити се против диктатора, док у другим земљама у сличним ситуацијама западне државе ту неће да се мешају? Зашто су само неколико дана након почетка операције западне коалиције у Либији побуњеници најавили да ће продавати либијску нафту преко Катара? Одговор на ово питање је чињенице да сада нафта кошта више него икад и има много већи значај чак и од такозваних “европских вредности” и принципа међународног права.

Очигледно је да Америка је схватила поруке из ратова на Косову, у Ираку и Авганистану. Боље је дестабилизовати ситуацију изнутра, оправдати неопходност војне интервенције и доћи као ослободилац, него одмах спроводити војну интервенцију, па после тога бити окупатор у очима локалног становништва. На жалост, јавност широм света није усвојила поуке из ратова у Абхазији и Јужној Осетији, Југославији, Ираку, да не треба веровати свему, што се приказује у медијима. Вероватно то неће схватити ни сада.

Алексеј Симонов: Стотине цивила су погинуле у нападима на „искључиво војне објекте“ чији циљ је био „заштита мирног становништва од диктаторског режима“. Јасно је да треба бранити мирно становништва од таквих „заједничких браниоца“.На слици: Путнички воз уништен током "мировне интервенције" НАТО у Србији, у Грделици, 1999. године. За овај злочин, чијим чињењем је лишено живота мноштво цивила, нико није одговарао. НАТО је њега, као и многе друге прогласио "колатералном штетом" војне операције "Милосрдни анђео".